Љубљена у Христу Господу браћо и сестре!
На свакој Литургији прослављамо и захваљујемо Богу у Тројици, Оцу и Сину и Св. Духу за читав домострој нашег спасења, односно за све оно што је учинио за нас, најпре што нас је створио а затим и што нас је ослободио смрти и даровао нам живот вечни. Литургија је сећање и благодарност Богу кроз епископа као иконе Христове за догађаје стварања света и човека, као и за Рођење Сина Божјег као човека, његово страдање, погребење, васкрсење, вазнесење као и за његов будући други и славни долазак и установљење Царства Божјег на земљи. Када се догоди пуноћа времена, тј. када нам Господ Исус Христос поново дође у сили и слави, том приликом Господ ће васкрснути све оне који су његови. Оне који ће тада бити живи, као и читаву природу, преобразиће и привести Богу Оцу посредством Св. Духа и тада ће бити „све у свему Бог“ (уп. 1Кор 15, 22-28). Док се то не догоди, ми се кроз Литургију не само сећамо свега што се нас ради и ради нашег спасења збило, већ и предокушамо то будуће Царство Божје. Међутим, на данашњем литургијском сабрању ми посебно празнујемо догађај Рођења Сина Божјег као човека од Духа Светог и пресвете Дјеве Марије. Како треба разумети овај догађај? Зашто је Син Божји постао човек? У чему је посебна важност овог догађаја за наш живот и наше, као и за спасење целокупне творевине?
Од вечности постоји само Бог Света Тројица: Отац, Син и Св. Дух. Свет и човека Бог Отац је кроз Сина и Духа створио у једном тренутку, из превелике љубави, зажелевши да подели свој вечни и блажени живот са њима. Будући да је свет створен ни из чега, он није могао да постоји сам за себе осим у слободној личној заједници са Св. Тројицом. У том циљу Св. Тројица су створили човека на крају свега створеног повезавши га преко његовог тела са целокупном творевином, како материјалном, тако и духовном. Створили су га по својој слици, тј. створили су га слободним да би он могао да оствари слободну заједницу с Богом те да тако и он и целокупна творевина живе вечно и блажено. Управо онако и на онај начин како постоји Св. Тројица – у заједници слободе и љубави с Богом и међу собом. Јер, Бог који нам се открива и у кога верујемо је Св. Тројица: Отац, Син и Св. Дух. Бог постоји и јесте Отац зато што из љубави слободно рађа Сина и исходи Св. Духа, као што и Син и Дух љубе Оца и постоје и јесу то што јесу: конкретне личности. Да бисмо ово боље разумели, потребно је подсетити се на наше људско искуство љубави према неком. Без онога кога волимо – без њега не можемо ни живети. Дакле, ако створена природа не постане део светотројичне љубавне заједнице, она не може ни постојати. Ово створена природа може да оствари само кроз човека који једини има слободу те мимо њега и слободне заједнице с Богом твар не може да постоји. Једно наше људско искуство може да нам помогне да донекле разумемо ову констатацију. Примера ради, око нас постоје многе ствари које ми често и не примећујемо као постојеће. Међутим, ако нам једну од тих ствари поклони једна личност коју много волимо, и то из љубави према нама, онда та ствар не само да постоји за нас, већ је драгоцена, наше највеће богатство. Штавише, она добија и личну димензију те личности која нам је ту ствар поклонила. Постаје као личност. Тако нешто би се догодило са светом који би човек принео и даровао Богу. У овој заједници свет би постао свет Божји, постао би љубљени свет Божји и носио би обличје човека као личности – Адама.
Човек, дакле, није створен само себе ради, да он живи вечно, већ и ради света. Од човека и његове заједнице с Богом зависи постојање света али истовремено од те заједнице зависи и само постојање човека. Човек и свет су нераскидиво повезани. Ово нам је показано у Христу, који је као Богочовек спаситељ целокупне творевине.
Заједница творевине преко првог човека Адама са Св. Тројицом требало је да се оствари силаском самог Бога у свет. Требало је, дакле, да један од Св. Тројице сиђе у свет и сједини се са човеком. Јер, без силаска Бога у свет човек није могао да оствари личну заједницу са Св. Тројицом. Разлог томе је што је човек ограничено биће и не може доћи до Бога уколико се Бог не спусти у свет до човека, тј. да се сједини с њим. Син Божји је ово прихватио да учини, тј. да се оваплоти. Да би се Син Божји сјединио с човеком, на то је требало да пристане и сам човек, због чега га је Бог и створио слободним. Међутим, први човек Адам је то одбио. Мислио је да може сам да постоји без заједнице с Богом. И уместо да живи у заједници са Св. Тројицом и узраста у блаженству, почео је да умире и да се креће ка непостојању.
Но, и поред одбијања првог човека да се сједини са Сином Божјим, Бог није одустао од своје првобитне намере да свет, који је Он из љубави створио, живи вечно у заједници с Њим. Бог је, по речима св. Максима Исповедника, променио начин остварења свог циља, али не и сам циљ. Када је дошла пуноћа времена, Син Божји се оваплотио и постао човек, не престајући да буде Бог, односно постао је Богочовек родивши се од Духа Светог и Марије Дјеве. И овом приликом је дошло до сједињења Бога и света у Исусу Христу. Међутим, и приликом рођења Сина Божјег као човека, Бог је такође поштовао човекову слободу стога што спасење творевине зависи и од њеног слободног пристанка, тј. зависи и од слободе човека. То нам најбоље показује Пресвета Богородица, која слободно пристаје и даје своју природу Сину Божјем како би се Он пројавио и сјединио са светом. Исто нам то показује и сам Син Божји Исус Христос својим земаљским животом. Јер, све што Он чини и као Бог и као човек то чини слободно, али изражавајући своју слободу као љубав, као заједницу с Богом Оцем и Св. Духом, као и са свим својим створењима, а не као што је учинио први човек Адам одбијајући заједницу с Богом. На овај начин Господ Христос као Богочовек уноси створену природу у божанску заједницу и постаје њен Спаситељ. Наравно, после одбијања првог Адама да се сједини са Сином Божјим оваплоћење Сина Божјег је сада укључивало и његово страдање и смрт чега не би било да није било пада. Јер, после пада сва творевина је постала смртна. Узевши створену природу у своју личност, Господ је самим тим узео и смрт. Међутим, Исус Христос је васкрсао из мртвих и више не умире и тиме је постао начелник читаве творевине, „првенац из мртвих“, постао је Нови Адам и једини посредник између Бога и света. Мимо Христа нико од људи не може доћи у заједницу с Богом и превазићи смрт. На који начин сваки човек може да оствари заједницу с Богом кроз Христа?
Својим оваплоћењем, страдањем и Васкрсењем Син Божји, који је постао и савршени човек, и нама је омогућио да преко њега постанемо део ове вечне божанске заједнице и да превазиђемо смрт и живимо вечно у блаженству. Наравно, уколико то и сами слободно желимо. После свог вазнесења на небо Господ Исус Христос је послао Св. Духа у свет и преко њега и је остао међу нама како бисмо и ми могли преко њега да остваримо заједницу с Богом. Остао је присутан, међутим, кроз своју икону који је епископ и заједница која је око епископа. Остао је Господ међу нама и после свог физичког одласка од нас у Литургији и као Литургија, тј. Црква. То је учинио због тога да бисмо ми били апсолутно слободни у свом избору сједињења с Њим. Да бисмо и ми остварили заједницу с Њим а кроз њега и с Богом Оцем, потребно је да постанемо чланови Цркве, која је исти тај Христос. То ми чинимо кроз Крштење у коме се сједињујемо са Сином Божјим Исусом Христом и преко кога у и коме постајемо чланови Цркве – Св. Литургије и сједињујемо се са Богом Оцем посредством Св. Духа, као и међу собом и са читавим светом. На овај начин и ми постајемо синови Бога Оца, по благодати његовог Сина Исуса Христа и у његовој личности, а Бог Отац постаје и нама Отац, што ће се показати у последњем дану приликом доласка Царства Божјег. Исто то се догађа и са природом, тј. са творевином коју ми уносимо у Св. Литургију и дарујемо је Богу. Репрезенти читаве творевине, као што су хлеб, вино, уље, вода и др. које ми уносимо у Св. Литургију постају вечни, тј. они који посредством Св. Духа постају Тело и Крв Христова, што указује на то да ће приликом другог доласка Христовог и читава природа превазићи смрт и трулежност и постати вечна. Што је још важније, добиће карактеристику личности, и то личности Сина Божјег Исуса Христа, који их из љубави дарује Богу Оцу посредством Св. Духа. Речју, постаће Тело и Крв Христова, тј. постаће сам Христос, управо онако како се то дешава вером нашом са литургијским даровима. Но, и ово што се сад збива на Св. Литургији иконично, показаће се реалним о другом доласку Христовом. Ето, драга браћо и сестре, приближили смо вашој љубави и укратко истакли, колико је то било у нашој моћи, у чему је важност за нас људе и за читав створени универзум Рођење Сина Божјег као човека Исуса Христа. Њему нека је хвала и слава са Оцем и Св. Духом за вечни живот који нам је даровао и који нам дарује уводећи нас у заједницу са својим Оцем посредством Св. Духа кроз Св. Литургију.
Христос се роди!
Ваш молитвеник пред Господом,
Епископ браничевски
† Игнатије
Извор: Саборност
