.png)
У новом јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1339-1340; 1-15. јануар 2023) , на стр. 28-29., објављен је ауторски текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Божић – празник мира и љубави"
A када дође пуноћа времена,
посла Бог Сина својега... (Гал 4, 4)
Блага вест љубави Божје, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Управо та вест открива и сведочи двоједину тајну и истину. Овај Родослов који се са храмовних амвона произноси у недељу пред Божић, пре свега нам доноси сведочанство истине о јединственом двоједном Родослову у историји васколиког човечанства. Као што нам је познато, циљ сваког родослова који се пише у историји, јесте потреба да по јасном редоследу наведе претке и потомке по једној, човечјој линији. Једино Родослов Господа нашег Исуса Христа чини изузетак. Овај непоновљиви изузетак представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег - Богочовека Христа. Следујући Родослову који нам доноси Јеванђелист Матеј, видимо да је Господ наш Исус Христос директни потомак царске Давидове лозе, да је изникао из светог Аврамовог корена, те да се именује именом Исус, односно Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Тако видимо да је ово истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек.
Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14), ангелска је песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве која је тело Његово. Из садржаја богослужбених песама на Божић, попут катихезе спознајемо поруку да славећи Бога, човек се уједно уздиже и прославља себе, а проповедајући и благовестећи мир Божји сваки припадник Цркве доприноси изградњи Царства Божјег на земљи.
У том духу, у својој 16. беседи на Рождество Христово, Преподобни Григорије Палама - духоносни светитељ који је живео и делао у 14. веку, духовно бдијући над Црквом Божјом у Солуну - вели: Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско. Друга литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“
Укратко о значају богослужења на Божић
Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира)
У првим вековима празник Рождества Христова прослављан је заједно са празником Богојављења, те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког (колективног) празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској... Из празника епифаније (грч. επιφάνεια) као колективног празника издвојен је празник Рождества Христова и премештен је на 25. децембар / 7. јануар. На истоку најраније засебно прослављање Божића увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање празника Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је овај празник назвао мајком свих празника, рекавши: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“.
Светли празник Рождества Христова има пет дана претпразништва, а шест дана попразништва, које одликују богослужбене особености, а неке од њих ћемо навести. Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу, уместо Василијеве, служи се Литургија Светог Јована Златоуста, док се у том случају на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог. Празник Рождества Христова има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Преподобног Јована Дамаскина.
Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (стихира на стиховње)
Бранислав Илић, катихета
