ПИТАЊЕ: Неки свештеници, непосредно пред Причешће, клањају се једни другима и присутнима у олтару, молећи опроштај, док други то не чине. Но и они који се клањају, не клањају се сви у исто време, нити на исти начин. Постоје ли, о тако важном моменту Свете Литургије, одређена упутства и прописи којих би се требало сви да држе?
ОДГОВОР: Светим Причешћем верни остварују најприснију заједницу и јединство са Сином Божјим, постају „сателесници“ с Њим. Јасно је да се Њему, Који је „Цар мира“ и „Мир наш“, Који нам даје и оставља мир Свој, и по Васкрсењу поздравља са „Мир вам“, не може прићи ако се најпре не измиримо са својим ближњим. Кад је за приношење старозаветних жртава Христос наредио: „Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто на тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди и прво помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“, колико више заповест о миру важи за приношење новозаветне жртве Тела и Крви Његове! У томе смислу опомиње нас и апостол Павле: „Тежите за миром са свима“; „Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“, „јер на мир нас је позвао Бог“.
Све ово односи се како на верне, тако особито на свештенике. Стога из старине у Служебницима, на почетку проскомидије, ставља се оваква опомена: „Свештеник који хоће да изврши Свету Тајну, дужан је најпре да буде измирен са свима, и да нема ништа против кога и, колико је могуће, да чува срце од рђавих помисли“. Исти пропис налазимо и у многим грчим, као и нашим рукописима, па и у садашњем Служебнику.
У средини Литургије, ђаконовим позивом: Возљубим друг друга… Света Црква позива све да једни другим даду целив мира, како би у једномислију исповедили веру у Свету Тројицу и принели „жртву хвале“. У старој Цркви сви присутни су целив мира вршили видљиво, доцније, због насталих нереда, само унутрашње, у мислима, док су свештенослужитељи и данас, према прописима у нашим Служебницима и Архијерејским чиновницима, обавезни да целив мира чине на видљив начин: „Ако буде два или више свештеника“ – вели се ту – „то и они сви целивају свете (Дарове) и један другог у рамена; старији говоре: Христос посредје нас, а целивани одговара: И јест и будет. Тако исто и ђакони, ако их буде два или три, целивају сваки свој орар, онде где је знак крста, и један другог у рамена, говорећи исто што и свештеници.“
Назад, пред причешће, после разламања Агнеца и уливања теплоте, у Служебнику се вели да ђакон, прилазећи на свештеников позив, „чини смерно поклон, молећи опроштај“. Тако се вели и у преводу Свете Литургије почившег епископа бачког Иринеја. Да овако поступају и остала свештена лица, у Служебнику се не казује, али се казује у Архијерејском чиновнику: Епископ, пошто раздели честицу „Христос“ на потребан број делова, „творит прошченије со сослужитељи“. У Иератикону који је издала Грчка црква 1962. г. има такође упутство јереју да, приступајући Причешћу, моли опроштај од ђакона; затим у преводу Литургије Светог Јована Златоуста од др Јустина Поповића, а такође у бугарском Служебнику издања Светога Синода 1928. године.
У нашим старим рукописним Служабницима налази се такво упутство много детаљније и јасније. Тако у дечанском рукопису бр. 122 из XIV-XV в. стоји: „јереј же сатвор ка диакону поклоњеније и проштеније испрош, вазимајет једину чест светаго хлеба и разделив ју на двоје… глагољет малми (тихо) диакону: Приступи. Диакон же убо приступаљ творит метаније са васаким благоговенијем, просе проштенија, и сице приходит“. Исти поступак налазимо и у другим нашим рукописима од XVI до XVII века.
У грчким млађим рукописима казује се исто. Најстарији грчки рукопис о коме се налази текстуално исти пропис, са нашим рукописима, тј. да ђакон и свештеник треба да траже опроштење пред причешће, јесте наведени ватопедски рукопис Филотејевог Диатаксиса из 1354-1376. године. Неће требати много домишљања за закључак да је у наше рукописе овај пропис доспео из Диатаксиса патријарха Филотеја.
Прописе о тражењу опроштаја пред причешће наводе и поједини литургички писци, руски и наши. Тако архиепископ Венијамин вели: „Приступајући причешћу, ђакон моли опроштај од свештеника. На исти начин и сваки мирјанин који жели да прими причешће клања се присутнима и тајно или наглас говори: Опростите ми! А на то, побуђени хришћанском љубављу, сви му одговарају: Бог да ти опрости“! Проф. Керн вели за свештеника и ђакона: „Затим се они клањају један другом и оним који стоје у олтару…“.Слично налазимо код А. Маљцева, Булгакова, Никољског, епископа Мелентија, проф. Мирковића.
Што се тиче начина на који се опроштење треба тражити, већ смо видели из изнетих навода, како у рукописима тако и код литургичких писаца, да је поступак код свих углавном исти: смирено се клања у правцу саслужитеља и присутних у олтару. Реч је овде о малом поклону. У рукопису митрополита Кипријана, с краја XIV в., вели се: „Свјашченик же створ мал поклон (учинивши мали поклон) к диакону, и прошченија испросив, пријемљет част свјатаго хљеба и разделив тују на двоје…“ Помињући пак даље ђакона и његово тражење опроштаја од свештеника, овде се вели: „Диакон же приступив, створит поклон једин, не до земљи, со всјаким благоговенијем просја прошченија…“. Најпре ће бити да овај израз значи да ђакон не треба да чини велико метаније, јер се у рукописима на том месту вели да ђакон „чини метаније свештенику“, не објашњавајући поближе какво, па, можда, да се не би помислило „велико“, до земље, овде се опомиње „не до земљи“, то јест, да овај израз значи исто што и мали поклон.
Поред малог поклона, опроштење се тражило и речима. Из старијих рукописа не може се закључити шта се говорило. У њима кратко стоји, као што је изнето: И проштеније испрош, или „И потраживши опроштај“. Но већ у грчком пергаментном свитку Есфигменске библиотеке из почетка XIV в. (1306. год.) наводе се ове речи: „Опрости ми, Владико свети“. У неколико других грчких рукописа од XVI до XVIII в. говори јереј ђакону: „Опростите ми, брате!“ А ђакон њему: „Опрости ми, Владико, грешном“! Један рукопис наведен код Гоара, и један париски кодекс из XV в. наводе да јереј говори: „Брате и саслужитељу, опрости ми грешном!“ А ђакон: „Благослови Владико! Опрости ми грешном“. Јереј је на ово одговарао: „Бог да ти опрости!“ Савремени рускословенски Служебник уопште не наводи речи за тражење опроштаја, бугарски из 1928. год. наводи ове: „Опростите ми, оци и братије, и помолите се за ме грешног.“ У преводу Свете Литургије др Јустина Поповића говори свештеник ђакону, или саслужитељима: „Брате и саслужитељу, опрости (или опростите) мени, недостојном свештенику“, као што је и у грчком Иератикону од 1962. год.
Сличне речи наводе и литургички писци: „Опростите ми“ (архиеп. Венијамин); „Благословите, оци свети“. Најопширније молбу опроштаја наводе Булгаков, К. Керн и Маљцев. Они веле да свештеници тада говоре ону формулу која се налази на крају свакодневне полуноћнице: „Опростите ми, оци и братије, све што згреших делом, речју и мислима и свима мојим чувствима“.
У суштини све ове речи имају исти смисао и зависи од свештеника које ће у датом моменту употребити. Главно је да буду од срца, са искреном жељом за миром са свима. Ако би ме неко упитао, сматрам да је најприкладније рећи кратко: Опростите, оци и братије!
У погледу времена, кад свештенослужитељи треба да траже опроштење пред Причешће, сматрам да је и то јасно одређено како у прописима старих рукописа и у савременом Служебнику, тако и код наведених литургичких писаца. По рукописним Служабницима, свештеник тражи опроштење пре поделе честице „Христос“ на потребан број делова за Причешће свију свештенослужитеља који служе. Према Архијерејском Чиновнику пак, и појединим писцима, после поделе честице „Христос“ (нпр. код Булгакова, Маљцева, еп. Мелентија), али у сваком случају пре но што узму део честице „Христос“ ради самог Причешћа.
Није, дакле, правилан поступак оних свештеника који, пошто даду ђакону честицу Светог Хлеба и сами је узму, тек онда моле опроштај обојица и клањају се с Телом Христовим у руци. Да је такав поступак погрешан, убеђује нас како историјско разматрање поступања у старини, тако и сама логика ствари. Пре свега, Господ наређује, кад се већ пришло олтару, треба и у том моменту оставити жртву да би се измирили са увређеним. С друге стране, несагласно је с бесконачним величанством Цара над царевима, кога смо примили у руке, да сву своју пажњу не усредсредимо на Њега, неизмериву цену Његове љубави коју нам је указао и свагда указује, него да очи тела и душе скрећемо у страну, Његовим слугама. Расудимо, како то изгледа кад, држећи Њега у рукама, упућујемо поклон не Њему, Богу, него изнад Њега, клањамо се људима! Јесте да то не чинимо због других разлога, него због поштовања Његове заповести о миру са свима. Али време и околности у којима извршујемо ту заповест – не одговара. Требало је то учинити раније. Овако, изабрани моменат је најблаже речено, неподобан.
Сагледавши још једном све што је овде изнето, можемо са С. Булгаковим рећи: Обичај оних свештеника који се пред Свето Причешће клањају заслужује одобравање, „зато што очигледно показују искрену жељу… да се причесте Светим Тајнама у миру са свима“.
Ово клањање и мољење опроштаја служећи свештеници треба да чине непосредно пред дељење честице „Христос“, или одмах после тог дељења (а ђакони – приступајући да приме Свето Тело). Никако, пак, пошто већ узму божанствено Тело у руке да се с њим окрећу и клањају икоме. Него, пригнувши главу рукама, у којима држе Цара над царевима, да усредсреде сву пажњу само на Њега и молитву Њему.
Гласник, децембар 1974.
