На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети великомученик Ђорђе Кратовац; Свети свештеномученик Власије; Света царица Теодора; Преподобни Димитрије; и Свети Георгије.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог великомученика Ђорђа Кратовца
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЂОРЂА КРАТОВЦА
Блажени Георгије – Ђорђе родио се у српском граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим упехом. Затим Ђорђe изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе ce бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.
Овај лукави законик дође код Ђорђа тобож да наручи неки рад. Објаснивши Ђорђу шта да му изради од донетог сребра за добру плату, мухамедански учитељ похвали мајсторову вештину и његову даровитост. Затим му говораше: „Када би ти, младићу, примио нашу веру, оженио би се ћерком градског aгe, и тебе би обасипали поштовањем, те би постао први човек у граду“. Ђорђе му захвали на томе, и упита га: „А је ли слава земаљска трајна?“ Законик одговори: „Разуме се, све земаљско није трајно, али Мухамед је обећао рајска уживања онима који испуњују његове заповести“. – А у чему се састоје заповести?“ упита Ђорђе. – У доброј вери и чистоти телесној; а чистота захтева умивања и молитве, одговори законик. – Но ако човек, упита Ђорђе, живи блудно и ненасито се предаје задовољствима тела и стомака, да ли ће га примити у paj?
Мухамедов следбеник би приморан да призна, да ће човек без исправљеља срца допасти не у рај него у муку. „Ипак се, настави Ђорђе, ваши властодржци, судије начелници предају нечистим делима и умиру не мислећи на одрицање од прљавог живота. Нe подлежу ли они, према самим твојим речима, вечном мучењу?“ – Бог прашта грехе ради милостиње, говораше законик. Погледај само, колико наши султани и паше подижу џамија, мостова, чесама, гостопримних домова! – Жртва нечистог срца није угодна Богу, рече Ђорђе. Каква су велелепна здања подигнута од незнабожачких царева! Каква гласовита дела учињена! Нeћeш ваљда рећи, да су ти незнабожци у рају? Ето у нас при искупљењу жртвом Сина Божјег, при благодати Светога Духа, колико је царева, свештеника, мирјана, војника у броју светих, и они точе исцељење онима који им прибегавају с побожним поштовањем! Ако не верујеш: хајдмо, ја ћу ти у овом граду показати нашег краља Милутина, који досад почива као да спава и мошти њeгoвe миришу. Потпуно је јасно, да су ти људи угодни Богу и њихова се вера потврђује Богом који им даје чудотворну силу. И како ти хоћеш да се ја одрекнем вере која приводи Богу и вечноме царству? Ја сам уверен да ти сам увиђаш све то, али те саблазни света одвлаче за собом, далеко од свете истине. Зар није тако?
Законик умуче и оде, али му у души навре злоба. Он је осећао да је млади човек, за кога се надао да ће га лако придобити, збунио њега, чувеног законика. Он је видео да је такав заштитник хришћанства у стању не само да одврати од примања мухамеданства оне који су готови на то, него да и стотине обрати од Мухамеда Христу. О своме разговору са Ђорђем он обавести своју сабраћу, и додаде: „Ако се не обрачунамо с њим, зло по веру нашу“. Затим законик оде кадији са доставом, да Ђорђе хули Мухамедову веру и да за све султане вели да су осуђени на вечне муке. Па додаде: „Ако Ђорђе буде остављен као хришћанин, вера његова шириће се на рачун наше; то је опасан човек“.
Судија нареди да му Ђорђа доведу, али не силом; наложи да му кажу како он, судија, жели да му учини неке наруџбине. Ђорђе разумеде рашта га зову, али не хте избећи да сведочи о истини Христовој. Када Ђорђе ступи пред кадију, кадија би поражен његовом стаситошћу. Пошто учини неке наруџбине, кадија рече и то, да Мухамедова рајска блаженства вреде да човек буде мухамеданац. Ђорђе увиде да га нису позвали због наруџбина; и тајно се помоли Господу Исусу да му подари светлост и силу. Затим смело упита, чиме они могу доказати да Мухамед и ревносни поштоваоци Корана уживају блаженство. Кадија одговори: Нису ли нам се покорила царства земаљска? Нe плаћају ли нам народи данак? Када нас Бог не би љубио, Он не би узвисио царство наше. Ђорђе на то рече: И пре Мухамеда покоравали су царства мачем. Значи ли то, да су сви ти победиоци, иако незнабошци, по вољи Господу? Земаљска срећа није мера за вечност; а чешће говори: ти си примио добра у овом животу, тамо је теби други удес. – Законодавац наш Мухамед, рече судија, разговарао је са Богом, и од Њега примио закон. – Мухамед ничим није доказао, примети Ђорђе, да је био у вези са Богом: ни чудесима, ни пророштвима. Знате и ви, када је Мојсије примао закон од Бога, Синајска Гора се тресла од громова и муња; ту је сав народ видео и схватио да ће Мојсије, Божји посланик, предати народу не своја измишљања. A шта ви слично налазите у Mуxaмедовом животу? Он је говорио о себи разне ствари. Нo je ли то довољно да се има поверење у њeгa? А какав је закон његов? Он је предао лаку веру, врло пријатну људским страстима. Она се допада не светом садржином, него тиме што пушта на вољу животињским наклоностима. Забога, може ли се при здравом уму веровати да је таква гадост послана с неба?
Слушајући неодољива изобличења Ђорђева, мухамеданци беху ван себе од беса и заграјаше: „Умртвити безбожника! он срамоти веру нашу“. Судија нареди да Ђорђа вежу и одведу у тамницу.
Свештеник моли стражаре да му предаду Ђорђа на јемство. – Ако га волиш, одговорише стражари, убеди га да прими мухамеданство, па ће онда бити слободан. – Свештеник се обрати старешини тамнице, и овај из љубави према свештенику пусти Ђорђа на неко време. Када Ђорђе дође у свештеников дом и они остадоше сами, свештеник загрли исповедника и целивајући га говораше: Ђорђе, ти си сада прославио Господа, као првомученик Стефан. Буди чврст и убудуће! Мученици се славе у васељени; a каква их тек слава очекује на Последњем Суду! – Исповедник одговори: Бојим се да нећу издржати огањ. – А ти помисли, рече на то свештеник, да је огањ у паклу страшнији. И шта значи привремено страдање пред вечношћу? Сав наш земаљски живот пред вечношћу је тренутак. – Ђорђе замоли свештеника да се постара да га откупи, ако је могуће. Притом додаде: „Желео бих да се још потрудим на земљи за Господа“. Свештеник обећа да ће учинити све што може, па отпусти Ђорђа.
Сутрадан писмени Турци претњама и грдњом примораваху Ђорђа да, се одрекне Христа. Исповедник остаде непоколебљив. Онда га окованог метнуше у тамницу. Свештеник је тајно ишао к судији и обећао му велике новце да ослободи Ђорђа.
После недељу дана исповедник би понова изведен на суд. Судија, указујући на свог сина, говораше да ће и Ђорђа исто онако волети као што воли сина, и да ће га упоредо са сином учинити својим наследником, ако Ђорђе испуни познату жељу његову. Исповедник одговори: Ако ме тако волиш, онда ме остави да будем хришћанин; иначе, мени нису потребни ни богатство ни слава. – Нe захтевам од тебе, рече судија на то, да се одрекнеш Христа. И ја ценим Христа, као пророка, који ће судити људима; но још ценимо ми Мухамеда, пошто му је Бог предао кључеве од раја. – Нека је хвала Богу, говораше Ђорђе, што признајеш да је Христос Божји посланик који има да суди васељени. Али Мухамед није ничим доказао да је он посланик Божји. Пророци нису претсказивали о њему. Чулни рај његов, је ли рај? To je срамоћење људскога разума. Коран пао Мухамеду с неба? Где су докази за то? Басне, којих је пун Коран, показују да није паметно поверавати себе Корану.
Мухамеданци шкргутаху зубима, и судија их једва задржа да не учине насиље. „Спалити га! – викаху они, – јер он наружи Мухамеда, султана и све правоверне“. Судија, обраћајући се Ђорђу, рече: Правдај себе! Чујеш за шта те оптужују. – Исповедник одговори: да он није хулио створења Божја, него је само изразио истину о томе шта треба да очекују људи, слични незнабошцима; и да је готов умрети за истину. Је ли то хула? упита судија присутне. Они одговорише: Ми смо раније чули његове хуле; ако га пустиш, ми ћемо се жалити султану. – Судија, обраћајући се народу, рече: Нека грех буде на душама вашим; чините што желите!
Разјарени, они полетеше на исповедника: једни га пљуваху и грђаху, други га бијаху и гураху. Биров повика: Правоверни, доносите дрва, да се спали хулитељ закона нашег!
Када мученик пролажаше поред цркве свете Софије, свештеник Петар му приступи и рече: Нећеш дуго трпети, Ђорђе; потрпи! Ђорђе одговори: Помоли се, оче, да ме Господ укрепи. – Стражари отераше свештеника. Пошто у свештеника беше један човек који, иако је носио турско одело, вољаше хришћанску веру, само је из страха не исповедаше, то свештеник наложи овоме човеку да иде за исповедником и мотри све што се буде догађало. У то исто време свештеник моли јереје и све хришћане да се моле за исповедника Христовог. И сви се мољаху: Господе, укрепи га!
На тргу би направљена велика ломача. Још једном покушаше да ласкама и претњама принуде Ђорђа да се одрекне Христа. „Ја сам већ не јаданпут изјавио, да се нећу одрећи вере своје“, одговори исповедник. Тада му свукоше одело и оставише га само у кошуљи. Онда запалише ломачу и гурнуше Ђорђа у огањ. А када му се исплича, подмехури тело, они га извукоше и питаху га: Како ти је? Није ли врућина? – Верујте, не осећам, одговори светитељ; а за вас несрећне готов је вечни огањ. – Бесни од гнева, они га понова бацише на ломачу. Лице мучениково беше окренуто истоку. Када прегореше конопци којима му руке беху свезане, он осени себе крсним знаком и громко рече: „Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој!“
Један од присутних дохвати цепаницу и удари њоме мученика по глави, и он испусти дух. Одмах затим, иако је сијало сунце, појави се на небу облак и пљусну киша. Хришћани прославише Бога и молише управу да им да тело мучениково. – Нe надајте се, заграјаше Турци, цело ћемо га сажећи и у прах развејати. – И злобни, они набацаше на ломачу животиње, да се не би могли распознати опаљени остаци. Но све изгоре сем мученикова тела. – Свештеник се нада да се докопа тела, говораху фанатици; али ми ћемо га спалити до сутра. Ако не, бацићемо га у повијару.
Хришћани онда нађоше да је боље да се разиђу. Нoћу пак један од њих узе мучениково тело и однесе дому свом; одатле би пренесено у саборни храм светог Георгија. Сутрадан свештеник Петар пријави се судији и изјави: Јутрос рано дођох у цркву и нађох тамо Ђорђево тело; је ли дозвољено да га сахранимо? – Судија признаде: Ђорђе је светац; они који су га чували кажу да, иако су дометали много дрва, тело није горело. – И судија даде дозволу да се покојник сахрани.
Свети мученик пострада у недељу месопусну, 11. фебруара 1515. године, за време цара Селима.
Када пострада мученик имађаше осамнаест година. Растом беше висок и танак, обрва високих и густих, носа мало повијеног наниже; прсти му беху дуги и танки; по нарави беше смирен и простосрдачан; никада се није смејао напразно, и из његових уста није излазила празна реч; ничим се није хвалио и никоме није завидео.
Служба светом мученику Ђорђу налази се у Минеју под 26. мајем. To je дан преноса његових св. моштију. „Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио je у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. To je било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти“.
* * *
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВЛАСИЈА, ЕПИСКОПА СЕВАСТИЈСКОГ и с њим пострадалих
У пpeђашња времена, када су незнабошци служили идолима, и многи се људи клањали творевинама и делима руку својих, процвета и вера многих светитеља. Тада процвета вера и светог славног мученика Власија. Овај светитељ све године живота свог проведе богоугодно у кротком и праведном животу без порока, удаљујући се од сваког злог дела. Видевши чесно житије његово грађани града Севастије у Кападокији, људи благоверни, постараше се да им он буде постављен за епископа. И добро пасаше стадо Христово у она времена, када биваху честа гоњења на Цркву Христову и многи се кроз мученичке подвиге овенчаваху венцем мучеништва. Тада такав подвиг славно прође и свети великомученик Евстратије, први од петочисленика, са дружином својом, стојећи до крви за светињу Христову у време цара Диоклецијана. Када свети Евстратије беше у тамници, свети Власије даде доста злата тамничким стражарима, и ноћу га посети. И узвелича мученика Христова који је јуначки страдао. Том приликом свети Евстратије му предаде своје претсмртно завештање, у коме је он завештавао шта да се уради са његовим телом и имањем.
Као што многи свети чињаху у то време, тако се и свети Власије скриваше од руку мучитеља, не предајући се на мучење без јасног Божјег благоволења. И то стаде се крити, када у граду остаде мало хришћана, и то потајних, пошто већина из страха од мука избегоше у пустиње и горе и пећине, а неки, не могавши да поднесу муке, поклонише се на време идолима. Нe само за царовања Диоклецијанова, него и за царовања Ликинијева, када и пострада, свети Власије се кријаше од љутог гоњења у некој пустињској гори, званој Аргеос. Тамо се настани у једној пештери. У њој провођаше безмолвни пустињачки и испоснички живот, узносећи Богу непрестане молитве. И дивљи зверови долажаху к њему и добијаху благослов од њега. А када би се десило да неки зверови дођу к светитељу у време у које је он упражњавао богомислену молитву, они би као разумна бића, не прекидајући његово богоразмишљање, стајали пред пештером и чекали да по завршеној молитви изађе. И нису одлазили док светитељ не би изашао, метнуо на њих руке своје и благословио их. И ако би неки од њих био болестан, долазио је к светитељу, и овај га је исцељивао стављајући на њега своје свете руке.
У те дане обласни управитељ Агриколај нареди својим ловцима да ухвате што више месождерних зверова, да би пред њих бацао Христове мученике. Јер је он на разне начине уништавао хришћане: једне је мачем убијао, друге огњем спаљивао, треће у води давио, четврте зверовима бацао. Ловци одоше у лов. И пролазећи горе и пустиње, они дођоше и на гopу Apгeoc, у којој се скриваше свети епископ Власије. А када се приближише његовој пештери, они угледаше много зверова где се играју. И рекоше између себе: Хајдемо да видимо шта је то. И дошавши, нађоше светог Власија где у пештери станује као у палати, и молитве узноси Богу. И не рекавши му ништа, они се одмах вратише и известише о томе обласног управитеља Агриколаја. Упpaвитељ нареди да са ловцима пође много војника, и да све хришћане који се тамо крију, похватају и доведу њему. Отишавши на гору Аргеос, они нађоше само светог Власија у пештери где стоји на молитви и слави Бога. И рекоше му: Изађи одавде, и хајде с нама у град, зове те обласни управитељ. А светитељ, обрадовавши се, рече им: Добро, дечице моја, хајдмо заједно! Господ ме се сетио, јер ми се ноћас трипут јавио, говорећи: Устани и принеси ми жртву по обичају свештенства твог. Стога сада, дечице моја, добро сте дошли! Господ мој Исус Христос нека је с вама!
И док иђаху путем, многи се незнабошци обраћаху Богу кротошћу, поукама и чудесима светитељевим. Јер на свететиљеве молитве Господ исцељиваше не само болесне људе него и стоку. И све болеснике, које су доводили и доносили к светоме Власију, он исцељиваше и отпушташе здраве, пошто би метнуо руке своје на њих и молитву сатворио. Тако, жена нека имађаше јединца сина, коме застаде рибља кост у грлу, те није могао ни говорити, и већ беше на самрти. И узевши га тако полумртва, она га однесе и спусти пред ноге светитељу, плачући и вапијући: Слуго Спаситеља нашег Исуса Христа, смилуј се на мог сина, јер ми је јединац! – И исприча светитељу шта се догодило њеном сину. Светитељ Божји Власије стави руку своју на гушу детињу и, подигавши очи своје к небу, помоли се Богу, говорећи: Спаситељу, Ти помажеш свима који Те истински призивају. Услиши молитву моју, и невидљивом силом својом изведи кост из грла овог детета, и исцели га! И убудуће, када се тако што деси код људи или код стоке, и неко се сети имена мог, говорећи: Боже, молитвама слуге твог Власија помози! – таквоме Ти, Господе, похитај у помоћ, и подај исцељење у славу и част светог имена Твог.
Говорећи то, он одмах исцели дете, и даде га матери његовој, која неућутно слављаше Бога. И прослави се име светог Власија не само у Севастији него и у Никопољу. И док још беше на путу, и већ близу Севастије, догоди се ово: Једна убога удовица ништа друго није имала осим једнога прасета. Но дође вук и однесе га. И сирота жена силно плакаше. Но угледавши светитеља где иде, она прибеже к њему, и жаљаше се на вука са сузама. Светитељ, осмехнувши се, рече јој: Нe тугуј, жено! Нe плачи, јер ће ти твоје прасе бити враћено живо и неповређено. – Рекавши то, он продужи својим путем. И гле, оној убогој удовици притрча вук, носећи прасе њено у својим устима, спусти га пред њом живо и читаво, и нимало неповређено, и побеже вук у пустињу. А удовица узе своје прасе, радујући се и хвалећи Бога.
Када свети Власије стиже у град Севастију, извештен о томе, обласни управитељ Агриколај нареди да га одмах вргну у тамницу. Сутрадан Агриколај седе на судијску столицу, и изведоше преда њ архијереја Божјег. Када га угледа, Агриколај га најпре ласкаво поздрави, говорећи: Здраво, Власије, мили пријатељу богова наших и наш! А светитељ му одговори: Здраво и ти, моћни управитељу! Само, немој називати боговима демоне, који ће заједно са онима што их поштују бити предани вечноме огњу. – Разљутивши се, управитељ нареди да дебелим моткама немилосрдно бију светитеља. И пошто би дуго бијен, светитељ рече управитељу: О безумни обмањивачу душа људских, мислиш ли да ћеш ме твојим мучењима одвратити од исповедања Бoгa? Нo нећеш моћи, јер ја имам Исуса Христа који ме крепи. Чини дакле што хоћеш.
Видећи непоколебљиву веру светитељеву, управитељ нареди да га опет одведу у тамницу. А она убога удовица, чувши како свети Власије јуначки страда за Христа и непоколебљиво се држи свете вере, закла своје прасе, које доби читаво из вукових чељусти, те скува главу и ноге. To јело она метну у зделу, и стави у корпу што могаше од сиротиње своје нешто воћа и поврћа, и однесе светитељу у тамницу. Светитељ, захваливши Богу, једе од понуда. И благословивши удовицу, заповеди јој говорећи: Жено, сваке године овако празнуј мој празник, и неће нестати у дому твом ништа од онога што ти је потребно. И сваки који се буде угледао на тебе и празновао моју успомену, изобиловаће у даровима Божјим, и биће благословен у све дане живота свога. – Са таквом заповешћу светитељевом та блажена удовица оде дому свом, славећи Бога. И испуни се на њој реч Светога Писма: По свему свету казиваће се, у спомен њезин, то што учини она (Мт. 26, 13).
Затим мучитељ опет изведе светог Власија на суд. И упита га: Власије, хоћеш ли принети жртву боговима, да би остао у животу, или желиш да љуто погинеш? Светитељ му одговори: Нека нестане богова који не створише небо и земљу! А смрт којом ми ти претиш, она ће ми издејствовати живот вечни. – Видећи да је непоколебљив у вери, управитељ нареди да га нага обесе о дрво, па онда снажно стружу гвозденим справама. Пошто би дуго струган, мученик се обрати управитељу: О безбожни и погани! хоћеш ли да ранама уплашиш мене коме Исус Христос помаже? Нe бојим се твојих видљивих мука, јер гледам на будућа блага која Бог обећа онима што Га љубе.
И нареди мучитељ да га скину са дрвета и опет одведу у тамницу. На путу ка тамници за светим Власијем иђаху седам побожних и богобојажљивих жена, скупљаху по земљи крв што је капала из тела његова и помазиваху се њоме. Када то видеше слуге које су водиле мученика, ухватише их и одведоше обласном управитељу, говорећи: И ове су хришћанке. Управитељ им рече: Договорите се те принесите жртве боговима, па ћете добити од мене велика одликовања. А чесне и свете жене одговорише: Ако желиш, управитељу, да се са жртвама поклонимо твојим боговима, онда треба прво да се спремимо за то: да отидемо до оближњег језера, те да се окупамо. Само нареди да богове твоје тамо однесу, како би им се, чим се окупамо, поклониле на обали језера.
Управитељ се веома обрадова томе, и нареди да се богови однесу тамо. Пошто метнуше богове у вреће, па оловом запечатише, управитељ одреди војнике који ћe до језера пратити свете жене и однети богове, и отуда их чесно вратити. Војници натоварише на своја леђа запечаћене вреће са идолима, и однеше их до језера. Када стигоше на обалу, свете жене, знајући где је највећа дубина воде, ту се зауставише. Онда замолише војнике да се удаље, и да тамо почекају неко време, док се оне окупају. Кад се војници удаљише, оне побацаше идоле у највећу дубину, и потонуше погани богови као олово. А кад се војници вратише и видеше шта су жене урадиле, љутито их зграбише и одведоше управитељу, и испричаше о потопљењу богова. Управитељ се од беса измени у лицу, и као лав рикну на војнике: О зле слуге! О зашто не спречисте да не побацају богове у дубину језера? Војници одговорише: О светли управитељу! ове те жене обмануше својим речима, и богове твоје потопише. А ми, не знајући за њихову злу намеру, нисмо их строго пазили. – Свете пак жене рекоше управитељу: Истинитом Богу не може нашкодити људско лукавство, а пошто су твоји богови мртво камење и дрвље, злато и сребро, то смо их преваром узеле и потопиле. И они не избавише себе из руку наших, нити спасоше себе од потопљења; како онда могу друге спасавати и од опасности избавити?
Бесан од једа, управитељ нареди да се ужеже пећ, растопи олово, донесу гвоздени гребени и трозупци, и седам бакарних хаљина веома усијаних у огњу. Све то би стављено на једну страну. А на другој страни поређаше дивне меке хаљине и разне женске наките. И управитељ рече светим женама: Изаберите једно од двога: или се поклоните боговима и принесите им жртве, па ћете сачувати душе своје, и ходићете у овим дивним хаљинама и са скупоценим накитима; или, ако нећете то да учините, бићете подвргнуте овим мукама које су за вас спремљене. – А једна од тих светих жена, која имађаше два детета, дохвати једну дивну хаљину, баци је у пећ, и она изгоре. Тада деца рекоше својој матери: Чесна мајко наша, не остави нас да пропаднемо на овој земљи, него као што си нас одгајила слатким млеком својим, тако нас и Царства небеског нахрани.
Онда управитељ нареди да их наге обесе, и гвозденим гребенима стружу тела њихова. И видеше војници где из њихових рана тече млеко место крви. И тела им беху бела као снег. Анђели пак Господњи, силазећи с неба, крепљаху их у мукама и утешаваху, говорећи им: Нe бојте се, него се борите као добар радник, који почевши жетву завршава је и свршивши посао добија благослов од господара, и награду, и одлази своме дому радујући се. Тако се и ви борите, да бисте од Спаса нашег Исуса Христа добиле вечни и непролазни живот.
Затим управитељ нареди да их скину са мучилишта, и вргну их у пећ ужарену. И када их вргоше, одмах се угаси огањ, и оне изађоше из пећи неповређене. И говораше им управитељ: Одбаците од себе те ваше враџбине, па приступите и принесите жртву боговима нашим. А свете жене одговорише му као једним устима: нема теби добра, ђавољи сине! Нећемо оставити Господа нашег Исуса Христа, нити ћемо се поклонити камењу и дрвљу – теби сличним идолима, глувим и неосетљивим. Чини дакле што ти драго, јер смо ми позване у Царство небеско.
Тада нареди управитељ да им се мачем отсеку главе. И када свете жене бише доведене на губилиште, оне замолише војнике да им допусте да се мало помоле Богу. И преклонивши колена на земљу, оне рекоше: Хвала Ти, велики и прослављени Боже наш! Хвала Ти, Христе, Царе вечни, Ти си нас призвао на пут доброте Твоје! Јер ко је велики као Ти, Бог наш, који учини те отступисмо од таме и приступисмо истинитој и слаткој светлости Твојој? Молимо Те стога, Господе, придружи нас светој првомученици Текли, примајући молитве за нас пресветог оца нашег и пастира Власија, који нас је извео на пут истине.
Пошто се тако помолише, оне се дигоше са земље, па подигавши и руке и очи к небу, чистим срцем и једнодушно рекоше Богу: Хвала Ти, Христе Боже наш, што си нас удостојио да овде станемо ради светог имена Твог као овце које су за клање! Ми желимо да одмах постанемо жртва Теби; прими и душе наше у небески Твој жртвеник! – А два детета приступише мајци својој, и рекоше јој: Мајко, ваши су венци готови у Господа на небу, а нас остави храбром мученику, пресветом епископу Власију. – Онда приступи џелат, и отсече светим женама чесне главе њихове. И тако скончаше.
После тога управитељ обласни изведе светог Власија из тамнице, и упита га: Хоћеш ли сада принети жртве боговима, или не? Светитељ одговори: Бедниче, слепче, не видиш истиниту светлост. Јер који би човек, пошто је познао Бога живог, принео жртву мртвим идолима или им се поклонио? Ти пак, помрачени и безбожни, знај, да си оставио Бога живог и клањаш се камењу неосетљивом. Али, ја се нећу уплашити твојих претњи, па ме ти мучио како ти је драго. Ево, предајем ти тело моје за Христа мог, а над душом мојом Бог има власт. – Управитељ рече светитељу: Ако те бацим у језеро, шта ће ти помоћи Христос коме се клањаш? Светитељ одговори: Слепче и глупавче, ти, штујући прељубништва, држиш да ћеш се спасти; а ја, штујући Христа, зар ти нећу у води показати силу Бога мог?
Тада управитељ нареди да га одведу и баце у дубину језера. А светитељ их предухитри, осени воду крсним знаком, и пође по води као по суву. И када дође до средине језера, седе на воду као на земљу, и војницима и слугама управитељевим који стајаху на обали говораше: Ако имате богове, покажите силу њихову, па идите и ви по води. – И одмах шездесет људи призваше своје богове по имену, уђоше у језеро, желећи да иду по води, и изненада сви потонуше као олово у води, и подавише се. А Анђео Господњи, сишавши с неба к светитељу, рече му: Испуњени благодати Божје архијереју, иди с воде на земљу, и прими спремљени ти од Бога венац. – И светитељ изиђе на земљу; лице му блисташе као светлост; и дошавши код управитеља изружи га. Тада управитељ донесе против њега овакву смртну пресуду: Зато што се није мени покорио, и што је цара омаловажио, и што је богове наружио, и што је мађијама подавио у води шездесет осам људи – Власије да се посече мачем, и два детета с њим.
И пошто би светитељ са двоје деце одведен из суднице на губилиште, он се помоли Богу за себе, и за сав свет, а нарочито за оне који после њега буду празновали његову успомену: да им се не приближи никаква болест; да домови њихови изобилују сваким добром, и да молитве њихове буду услишене. – И сиђе одозго на њега светао облак, и осени га, и чу се из облака глас Христов који му говори: Све ћу молбе твоје испунити, мили мој подвижниче! – Затим му џелат отсече чесну главу; а после њега посече и два детета. To би изван зидина града Севастије 11. фебруара 316. године. А нека побожна жена Елиса узе света тела мученика, и чесно их сахрани на том месту. И од гроба се даваху исцељења болеснима.
Она удовица што имађаше прасе, кад сазнаде за мученичку смрт светитеља Христовог Власија, прослави успомену светитељеву, сазвавши к себи суседе и познанике, јер Бог благослови њен дом свима потребама. Угледајући се на њу, стадоше исто тако и други побожни људи сваке године празновати спомен светог Власија, доносећи у цркву свеће и тамјан, приређујући по кућама угошћење за истоверне, и дајући милостињу ништима и убогима. И од тада па све до сада држи се код неких овај побожни обичај: празнује се успомена светог свештеномученика Власија по угледу на ону удовицу, која прва и отпоче то; и то – у част и похвалу мученику, а у славу Господа нашег, Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног и обожаваног вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ТЕОДОРЕ ЦАРИЦЕ
Блажена царица византијска Теодора била је жена цара Теофила (829-842), опаког иконоборца. Беше порек лом из Пафлогонијске области, ћерка знатног оца по имену Марина и благочестиве мајке Теоктисте, ревносне иконопоштоватељке. Блажена Теодора од детињства беше врло лепа, мудра и веома побожна, усрдна поштоватељка светих икона. Због њене лепоте цар Теофило је узе себи за жену. Поштовање пак светих Икона ова блажена није напустила ни као супруга злог иконоборца Теофила, него је, и поред цареве строге забране, држала скривене тајно на двору свете Иконе и, са својом мајком Теоктистом и својих пет кћери које доби са Теофилом, тајно им се клањала, и целивала их. Ноћу је устајала да се моли пред Часним Крстом и светим Иконама Христа Спаса и Богоматере, које је преко дана скривала у својим одајама по ћивотима, еда би тако умолила Бога да се смилује на православне.
Због свога поштовања светих Икона блажена царица долажаше више пута у опасност пред царем, али је Бог увек избављаше. Тако једном, док се она молила тајно у својим одајама и целивала свете Иконе, упаде у њену собу неки човек кепец, дворска будала цара Теофила, и видећи је да се клања светим Иконама отиде и одбрбља цару шта је видео. Разбеснели цар упаде у њену собу, али га ова блажена прибрано срете и умири га тврдећи да је само стајала пред својим огледалом када је овај кепец ушао у њену собу. Другом једном приликом блажена царица отиде са својих 5. ћерки, које су се звале: Марија, Текла, Ана, Анастасија и Пулхерија, код своје мајке Теоктисте у посету. Благочестива баба одмах извади скривене мале иконице и стави их на главу и уста својих унука да им се поклоне и да их целивају. Она им говораше да су то лепе играчкице, а старијим девојчицама још запрети да о томе шта су виделе ништа не говоре своме оцу. Када се девојчице вратише натраг и цар отац их запита шта им је дала баба, старије ћутаху, док најмлађа Пулхерија, још муцајући јер беше мала, рече да им је баба показивала играчке. Цар отада забрани деци да више не иду код своје бабе.
Иконоборни цар Теофило, као и његови претходници, цареви иконоборци, довео је био за патријарха човека јеретика, ватреног иконоборца Јована Граматика (837-842), који је заједно са царем почео прогоне православних иконопоштоватеља, особито монаха. Ускоро међутим овај цар јеретик умре, 28. фебруара 842. год., и царство пређе у руке његовог малолетног сина и наследника Михаила III и мајке му блажене царице Теодоре, која сина свог беше тајно научила Православљу. Мајка и син одмах пожуре да васпоставе благочестиво поштовање светих Икона. Видећи то јеретички патријарх Јован покуша да се представи као жртва неке завере, а уствари би оптужен за покушај самоубиства и одмах саборно би збачен и осуђен. На његово место Сабор, који блажена царица сазва од повраћених из тамнице и изгнанства православних исповедника, пастира и монаха, изабра једногласно за патријарха светог Методија, исповедника Православља (843-847). Ускоро затим овај свети Сабор под председништвом светог Методија и блажене царице Теодоре, састаде се 11. марта 843. године, у прву недељу Часног Поста, потврди свети Седми Васељенски Сабор Никејски, васпостави поштовање светих Икона и прогласи свечано празник Торжества Православља, који се од тада празнује сваке прве недеље Великог Поста, када се у Православним Црквама чита Синодик Православља, то јест саборно исповедаље Православне вере и анатемисање свих јереси и јеретика. Овај дакле празник установи блажена царица Теодора, и са целим Сабором епископа, монаха, дворјана и народа свечано у литији поврати свете Иконе у цркву Свете Софије и у остале храмове. Тако би повраћен Цркви Православној њен божански украс – свете Иконе, а такође и сви свети исповедници и страдалници за чесне Иконе бише повраћени из тамница и прогонстава.
Последње своје дане ова блажена царица проведе у невољама. Јер њен брат, кесар Варда, наговори сина јој Михаила те оба заједно прогнаше блажену царицу и њене кћери и затворише их у један манастир (856. г.), где она остаде затворена до своје блажене кончине 11. фебруара 867. године. Казна Божја међутим снађе убрзо ову двојицу: кесара Варду убише слуге цара Михаила, а сам Михаил погибе од руке Василија Македонца, који му и преоте царску власт (867. г.).
Свете мошти блажене царице прослави Бог после њене смрти. Када паде Цариград у руке турске, 1453. г., хришћани узеше њене свете мошти и заједно са моштима светог Спиридона Чудотворца пренеше их на острво Крф, у саборни храм Пресвете Богородице Спилеотисе, где и данас почивају.
У време свете царице Теодоре, када би потпуно торжество Православља над свима јеретицима, бише, по Божјем дивном Промислу, послати св. Кирило и Методије међу Словене као мисионари хришћански.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА ПРИЛУЦКОГ Вологодског чудотворца
Преподобни и богоносни отац наш Димитрије роди се од побожних родитеља у граду Перејаславу. Још измлада он изучи књигу и одаде се читању божанствених књига. Многе своје вршњаке он превазилажаше разумом, И падаше у очи својим смиреноумљем које је свагда скривао у срцу свом. Волео је да често размишља о оном животу, о суду Божјем, о Царству Небеском, о радости праведних и о рајском блаженству. Изучивши Свето Писмо, он се убеди у пролазност овог земаљског живота. Зато он остави овај ташти свет и прими монаштво у манастиру Нагорном Борисогљебском у свом родном месту Перејаславу. Подвизавајући се усрдно у врлинском животу, он се труђаше у духовном трежњењу и молитви, одликујући се чистотом, крајњим смирењем и духовном љубављу према свима. Поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем, овај трудољубиви и неуморни богоугодни подвижник обрете плод спасења, целомудријем и чистим срцем тражећи Бога и проводећи равноангелни живот. Монаси и прост народ љубљаху светитеља због његове велике врлине.
После извесног времена Бог удостоји преподобног Димитрија свештеничког чина. У то време преподобни Сергије Радонешки основа близу Радонежа манастир у име Свете Тројице и заведе у њему монашко општежиће. Преподобни Димитрије често посећиваше преподобног Сергија ради духовних разговора. Потом преподобни Димитрије подиже на обали Перејаславског језера цркву у име светог Николаја Чудотворца и сагради манастир поред ње. И би игуман тог манастира. К њему се стадоше стицати многи монаси и мирјани, жељни духовног живота. И блажени их с љубављу примаше, смирено их поучавајући, и мирјане постригавајући у свети монашки чин. Тако он сабра код себе велико Божје стадо духовних оваца Христових. Ускоро затим он устроји у свом манастиру општежиће, утврдивши га строгим правилима. Братија се у свему повињаваше светитељу с љубављу и послушношћу, као анђелу Божјем и истинском наставнику, а нарочито као посреднику Царства Небеског.
Потом, избегавајући људску славу, блажени се Димитрије удаљи одатле у Вологду. Тамо му се допаде једно место крај реке Вологде. Ту он подиже храм у име Свемилостивог Спаса и основа општежићни манастир. Када се пронесе глас да се преподобни ту настанио, многи од ученика његових пређоше из Перејаслава код љубљеног наставника свог. А и са разних других страна долажаху к преподобноме многи који беху жељни монашког живота. Тако се образова општежићна обитељ Прилуцка. И преподобни Димитрије окупи ту многобројну братију.
Својим подвизима и врлинама преподобни служаше свој братији за пример и образац. При томе он их непрестано поучаваше и упућиваше. Сам се одликоваше убоштвољубљем и добротворношћу. Сам увек задовољан само просфором и млаком водом, он је обилазио манастирска имања и бринуо се да братија свагда имају на трапези све што је потребно. И зими и лети он је носио једну исту одећу: груб овчији кожух. У том кожуху он је лети бивао сав мокар од врућине, а зими је патио од хладноће. На радове је ишао заједно са братијом. Да други не би видели његове сузе за време молитве, он се често повлачио ради молитве у једну дрвену колибицу с леве стране храма, која је нарочито ради тога била начињена. Високим подвизима самоодречења и самоунижења он достиже високо духовно савршенство и удостоји се дара прозорљивости.
Пошто је добро напасао Христово стадо поверених му оваца духовних, преподобни се престави ка Господу једанаестог фебруара 1392. године. Чесно тело његово би погребено у цркви Свемилостивог Спаса коју он сам беше подигао. На његовом гробу збиваху се чудеса и разна исцељења. И сада свете мошти преподобног Димитрија почивају у том истом храму, у коме се налази и чудотворна икона овога светитеља.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВСЕВОЛОДА – ГАВРИЛА Псковског чудотворца
Син великог кнеза Мстислава и унук Владимира Мономаха, рођен и васпитан у Новгороду, он се молитвом и читањем божанствених књига из ране младости свом душом приљубио уз Господа и био му веран целога живота. Поучавајући се свагда у заповестима Господњим, он имађаше душу милостивну, помисао чисту, срце бодро, веру непоколебљиву, љубав нелицемерну. Почео управљати Новгородском облашћу од 1117. године. За време свога кнежевања ревносно се трудио на хришћанском просвећивању и хришћанском начину живљења својих поданика, волео богослужења, сазидао многе цркве, бранио слабе од насиља силника, био пријатељ сиромаха и хранитељ сирочади, утеха и заштитник невољних; једном речју: био родитељ својих потчињених. У Пскову свети кнез подиже нарочито лепу од камена цркву Светој Тројици. И убрзо се престави 1138. године, у својих 46 година. Свога верног слугу Господ дивно прослави: на његовом гробу збиваху се чудесна исцељења и многа друга чудеса.
