ПИТАЊЕ: Кад свештеник исповеда другог свештеника, или епископа, да ли на крају, при читању разрешне молитве, треба да благослови исповеданог руком, или не треба? Такође, да ли притом треба да говори „чадо“ („да простит ти, чадо…“), као што стоји у молитви и као што говори при исповести осталих?
ОДГОВОР: Како у објашњењу иза молитве „Господ и Бог наш Исус Христос…“ стоји одређено да исповедник, говорећи крај молитве, „чини знак крста над покајником“, недоумица при исповедању свештених лица настаје свакако отуд што је новозаветни принцип да виши благосиља нижег (Јевр. 7, 7), а не једнаког, или чак нижи вишег. У Апостолским Установама налазимо овај став разрађен детаљније. „Епископ“ – вели се ту – „благосиља, не бива благосиљан. Рукопроизводи, рукополаже, приноси (жртву). Благослов прима од епископа, никако од презвитера… Презвитер благосиља, не бива благосиљан, благослове прима од епископа…“.
Према томе, свештеник не даје благослов другом свештенику, јер овај има исту благодат свештенства. Још мање би свештеник могао благословити епископа, који ову благодат има у већем степену, те је нормално да „презвитер благослове прима од епископа“, а епископ „од презвитера никако“. Стојећи строго на том становишту В. Николајевић, у свом Практичном свештенику, вели: „Духовник, говорећи на исповеди разрешитељну молитву над исповедајућим се пред њим свештеником, протојерејем, игуманом, архимандритом и епископом, не сме никако употребити у том случају рукоблагосиљање (имјанословно), него треба десницом да изобрази обични крсни знак над лицем духовним, које разрешава, ради чега најбоље ће учинити, ако самим крстом Господњим, који у руци држи, благослови му главу“. По Николајевићу, тако вели и Р. Димитријевић.
Но треба узети у обзир да за оне који после крштења згреше нема другог средства уздизања од греховног пада сем искреног покајања и исповести, без обзира да ли припадају реду лаика или клирика, као што вели Свети Симеон Солунски: „Сви треба да се исповедају, лаици и монаси, (нижи) клирици и јереји и архијереји, нико да се не уклања од покајања, јер сви згрешисмо и грешимо и потребујемо сви покајање“. Прилазећи Богу да му исповедимо грехе и од њега опроштај испросимо у Тајни Исповести, сви стајемо у исти ред, ред грешника, што нам потврђује и истоветност Чина исповести једнаког како за паству, тако и за пастире. Сви долазимо као у бању да сперемо духовну нечистоту, или у болницу да очистимо ране греха. И свештеник, као покајник, не долази да пере другог, него себе, не долази у својству лекара да лечи друге, него у својству болесника коме је самом потребно лечење.
Ако постављено питање сагледамо из овог угла, оно ће нам се показати у другом, јаснијем светлу. Увидећемо да кад се говори о благодати коју свештена лица имају, да је реч о њиховој служби учења, управљања и свештенодејствовања. У исповести пак исповедани свештеник не свештенодејствује. Он се ту јавља не ради свештенодејствовања, него ради покајања. Истина, он ни тада не престаје бити свештеник, али у то време нема места упоређивању његовог свештенства са свештенством свештеног лица које исповеда, које свештенодејствује. Зато није несагласно да он, на крају молитве, чини знак крста имјанословно руком над главом исповеданог лица, ма ког чина ово лице било.
С правом, дакле, К. Никољски у свом Пособију расуђује: „Кад јереј исповеда другог јереја, тад он вршећи Тајну Покајања, исповедајући га, нема у виду његово свештенство, него гледа у њему грешника који се каје, и при разрешавању његових грехова свештенодејствује исто као и над другим хришћанином који се каје“. Или као што, по А. Алмазову, вели С. Булгаков да „свештеник који се исповеда бива тада просто примаоцем дејства, а свештеник духовник – вршиоцем тог свештенодејства, те стога лицем с особитим пуномоћјем у сравњењу са првим“. Стога „чини над њим молитвени знак крста руком и крстом“. Слично о овоме говори и проф. Л. Мирковић, велећи: „Када један свештеник исповеда другог, он га овде благосиља као грешника, иако га иначе никако не благосиља као равнога по благодати свештенства“.
Напоменућемо да се код Грка ово питање не поставља, јер у Чину исповести они немају молитву „Господ и Бог наш Исус Христос…“, него је код њих и данас разрешна молитва претходна: „Господи Боже спасенија рабов Твојих…“, као што је било и код нас и Руса до XVII в. кад је из Требника П. Могиле преузета молитва „Господ и Бог наш…“. Утицај Запада на њен постанак показује јасно сам облик („ја ти опраштам и разрешавам“), друкчији како од наведене молитве „Господи Боже спасенија…“, тако и од молитава других Тајни које показују да суштину Тајне врши свагда Бог, свештеник је само његов помоћник; зато је погрешно читати сваком покајнику само ову молитву, а не и претходну. Велики богослов, митрополит кијевски Антоније, опомиње свештеника: „Неизоставно прочитај над сваким најглавнију молитву: Господи Боже спасенија рабом Твојим… и др. и престани да мислиш да је следећа молитва: Господ и Бог наш Исус Христос… израз извршене Тајне Исповести, пошто њу само већина духовника и чита… Разуме се, треба сада и њу читати, но уколико пре треба над сваким поновити ону молитву коју је установила васељенска Црква у време Светих Отаца и апостола“. Молитва „Господ и Бог наш…“ налази се и у бугарском Требнику под називом „тајноизвршитељна“, као и у црквенословенском.
Што се тиче другог дела питања, да ли при исповести свештеника или епископа исповедник може да употреби реч „чадо“, Булгаков вели да је уобичајено да се уместо „чадо“ говори „брате“.[ Пошто исповедани треба да се очисти не само од греха које је учинио као човек уопште, него и оних које је учинио као свештеник, сматрам да уместо речи „чадо“ треба рећи: „Да простит ти јереје, игумане, архимандрите, или епископе…“, и да то боље одговара не само уместо речи „чадо“, него и уместо речи „брате“.
Кад свештеник, дакле, исповеда које било свештено лице, он дејствује и стоји према њему у својству духовника према грешнику који се каје; стога не само чита исти чин као и другима, него и поступа на исти начин, чинећи знак крста над главом исповеданог. Није несагласно с црквеним учењем да знак крста врши руком с имјанословно сложеним прстима. При томе боље је да каже: „Да простит ти јереје, архимандрите, или архијереје, всја согрешенија твоја…“, него: „Да простит ти, чадо или брате…“.
Гласник, октобар 1977.
