На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Аксентије; Преподобни Марон; Преподобни Аврам; Преподобни Исакије печерски; Свети новомученик Николај; и Свети преподобномученик Дамјан.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКСЕНТИЈА
За царовања Теодосија Млађег беше у Цариграду врло угледан и знаменит властелин међу царском властелом и дворјанима, по имену Аксентије. Син Персијанца Аде. Одличан зналац Светог Писма и световне философије, притом украшен добрим делима. Упoзнао се са преподобним Маркијаном, који касније би економ Велике Цркве, и са врлинским монахом Јованом из манастира светог Јована Претече у цариградском предграђу, и са другим богобојажљивим људима. Другујући с њима, он зажеле да подражава њихово житије. Зато остави сујету овога света, и славу, и вреву, и замонаши се, и тако постаде војник Небеског Цара, Христа. И беше најпре служитељ Божји у ђаконском чину, затим у свештеничком. И доби од Бога власт над демонима, да их изгони из људи. Због тога постаде славан у Цариграду. Али, избегавајући људску славу, и жудећи за пустињачким животом, он напусти многољудни град, оде у Витинију, и настани се на гори Оксији близу Халкидона. Јер дошавши на ту гору, допаде му се, и он стаде на једну стену, подиже своје свете руке, славећи Бога и говорећи: Господе, Ти си ме сам довео овде, и ја сам пун наде (Пс. 4, 8). Ова се гора после прозва Аксентијева Гора, као што пише у житију преподобног Стефана, који је касније на тој истој Гори монаховао, и за иконе пострадао.
Живећи на тој Гори, преподобни би пронађен од чобана који су тражили залутало стадо оваца. А стадо пронађоше молитвама преподобнога. Чобани разгласише преподобнога. И почеше к њему долазити многи: једни ради исцелења, јер молитве његове исцељиваху од сваковрсних болести, а други – ради користи душевне. Затим се из околних села скупише побожни људи, и сазидаше му келију на врху Горе. Затворивши се у њој, преподобни је кроз мали прозорчић разговарао са посетиоцима, упућујући их на врлину, и исцељујући болеснике. Он беше извор исцељења, пун благодати Божје. И из разних градова долажаху к њему као к бесплатном лекару.
Једном дође к њему једна слепа жена из Никомидије, запомажући: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! – А он свима присутнима рече: И ја сам човек грешан, и подложан страстима као и ви. Ако пак верујете да ће Онај, који је исцелио слепог од рођења, погледати и на ову жену, онда се усрдно помолимо сви Богу за њу! – И пошто се сви молише Богу, светитељ се дотаче очију њених, и рече: Исцељује те Исус Христос, истинита светлост. – И одмах прогледа жена. И сви благодарише Бога. А та жена даде велику милостињу ништима, који борављаху на тој Гори, просећи од посетилаца светитељевих. О њима се и сам светитељ стараше преко својих ученика, и раздаваше им доношени хлеб.
Поред дара исцелитељског преподобни је имао и дар прозорљивости. Једном дођоше к њему два човека: један православац, а други јеретик. Светитељ љубазно дочека православца, и разговараше с њим о користи душевној, а зловерном јеретику не рече ни речи, прозирући у њему неверје. И кад изиђоше од светитеља, стаде зловерни грдити и ружити преподобног, називајући га лицемером. И док још беху на путу ка својим кућама, срете их слуга овог јеретика и саопшти му да је његова кћи полудела, и да је демон љуто мучи. Ова га вест силно ожалости. И увидевши свој грех, он одведе преподобном своју луду кћер, смирено га молећи. И исцељена би девојка од демонског мучења, а отац њен од зловерја.
Једном дођоше к преподобноме два губавца, молећи га да их исцели. И светитељ их упита: Какви су то ваши греси, те вас снађе ова казна од Бога? А они, поклонивши му се, рекоше: Смилује се на нас, слуго Христов, и помоли се за нас да оздравимо! Светитељ им на то рече: браћо, ово вас је снашло због ваших заклетви, јер сте навикли да се често кунете и заклињете, па сте тиме разгневили Бога. – А код они то чуше, беху поражени откуда зна грехе њихове. И падоше на земљу, кајући ce. A преподобни, сажаливши се на њих, помаза их светим јелејем од главе до ногу. говорећи: Исцељује вас Исус Христос, а ја сам човек грешан. – И тог часа се губавци очистише од болести своје.
Једном приликом неки родитељи довезоше на колима свог раслабљеног сина. Родитељи припадоше к светитељу, са плачем говорећи: Због мноштва грехова наших раслабљеност снађе сина нашег. Светитељ их упита: Верујете ли да га Бог може исцелити преко мене ништавног и одбаченог? Они му одговорише: Анђеле Божји, ти си нам заиста послан на спасење наше, и верујемо да је Богу све могуће. А он им рече: Нека вам буде по вери вашој! И узевши свети јелеј, помаза цело тело раслабљеноме, и он одмах устаде здрав. И сви прославише Бога.
Да набрајамо исцељења бесомучних, просто је немогуће. Јер преподобни Аксентије безбројне болеснике ослободи од ђавољих мука. Са свих страна, из разних покрајина и градова сваког дана довођаху к њему болеснике, мучене од злих духова, и сви се исцељиваху његовим светим молитвама. Јер имађаше од Бога велику власт и силу над ђаволима.
Преподобни Аксентије би позван на Четврти Васељенски Сабор, у Халкидону. И ту се са осталим светим оцима много потруди, борећи се против Евтихијеве јереси и Несторијевог зловерја. Због тога многе увреде претрпе од јеретика. A благочестиви цар Маркијан га веома поштоваше; и сви га свети оци вољаху много. И истаче се међу светим оцима као правоверан и чудотворац, премудар и непобедив у расправама, јер је добро знао тајне Светог Писма. Једном речју: он беше, као што вели Свето Писмо, силан у делу и у речи пред Богом и свима људима (Лк. 24, 19). И утврдивши са светим оцима православну веру, он се врати у своју келију на Гори. При том повратку свом он уз пут учини многа и велика чудеса: изгонећи из људи ђаволе, и исцељујући сваку болест и немоћ.
Обитавајући у својој келији, он велику корист чињаше васељени примером свога врлинског живота и богоречитим поукама. Свим тим наслађиваху се сви који су одасвуд долазили к њему. Својим пак прозорљивим очима он и далеке догађаје гледаше као блиске, и посматраше бестелесне духове и душе праведних. Тако једне ноћи, затворивши се, он узносаше Богу своје уобичајене молитве, док ученици и остали посетиоци стајаху напољу будни. Утом преподобни неочекивано и мимо обичаја отвори прозорче, и громко узвикну: Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! И уздахнувши дубоко, преклони главу на земљу. И свима што стајаху наоколо, а нису смели да га питају шта је посреди, он рече: О децо! светило што беше на Истоку, Симеон отац наш – усну. И рекавши то, плакаше веома. И опет рече: Свети отац наш, стуб и тврђава истине, Симеон Столпник се упокоји. A његова непорочна и чиста душа не згади се да, пролазећи мимо, поздрави мене непотребног и гадног.
И сви који чуше ово, запрепастише се на овакву прозорљивост његову. И кроз неко време стиже вест благочестивом цару Лаву, који се зацари после Маркијана, о престављењу преподобног Симеона Столпника. И одмах се глас о томе пронесе свуда. А ученици преподобног Аксентија распиташе се за време, и утврдише да се преподобни Симеон преставио тачно у онај час када то свети Аксентије објави.
Нe много времена по престављењу преподобног Симеона приближи се и блажена кончина преподобном Аксентију, који већ беше у дубокој старости. Пошто побожно и свето поживе, и својим благословом манастире многе по разним местима подиже, и би ава целе покрајине Витиније, и многе на спасење упути, он пређе ка Господу 470. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРОНА
Пoштo заволе живот без куће и крова, овај светитељ оде на врх антиохијске планине Кире, коју су поштовали стари незнабошци. Стога тамошњи храм демона, који незнабошци беху подигли, он посвети Богу, и настани се у њему. Ту начини неки врло мали заклон, под који је ретко залазио. И живљаше ту блажени у не малим трудовима. А подвигостројитељ Бог, по мери трудова његових даде преподобном Марону меру своје благодати. Јер је човек могао видети како су на молитве преподобног жеге и врућине нестајале, мраз престајао, демони бежали, и разне болести исцељиване.
Овај преподобни основа многе манастире и подвизавалишта, и приведе Богу много спасених и освећених. Подвижништвом обрађујући ову духовну њиву, блажени однегова многе биљке фолософије, тојест светог живота, и врлине на земљишту Кире, јер лечаше не само тела него и душе. Преподобни је једног лечио од грамзљивости, другог од гнева; једног је учио целомудрију, другога праведности; једноме је зауздавао раскалашност, другоме будио ревност. Док лекари за сваку болест прописују одвојен лек, дотле је овај преподобни за све страсти давао један лек: молитву к Богу.
Пошто је преподобни мало одболовао, он мирно изиђе из овог живота и оде на небо да ужива плодове свога зноја и подвига. Живео у четвртом столећу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМА (АВРАМИСА)
Преподобни Аврам био за царовања Теодосија Великог. Рођен и одгојен у граду Киру. Ту и накупио богатство подвижничког живота и врлине. Силним бдењем и свеноћним стајањем и пошћењем блажени је толико истрошио своје тело, да је много година остао непокретан, и није могао да иде. Сазнавши пак да близу горе Ливана има неко место пуно идола, он оде тамо. И најми једну кућу, и проведе у њој мирно три дана. A кад четвртог дана изађе, ухватише га идолопоклоници и силом га примораваху да иде далеко од њих. Али у том дођоше скупљачи данка, и немилосрдно злостављаху житеље тражећи од њих царске дажбине. А преподобни Аврам сажали се, и даде скупљачима данка потребне дажбине, и тако ослободи своје гониоце злостављања. Када то ови видеше, веома се задивише његовом човекољубљу. Због тога постадоше хришћани; и одмах саградише цркву, и примораше преподобног да им буде свештеник. Преподобни би рукоположен за свештеника, и остаде три године међу њима, учећи их побожности и утврђујући их у вери. Затим им остави другог свештеника, а сам оде опет у своју подвижничку келију.
Пошто је блистао богоугодним делима, преподобни би постављен за епископа каријског у Палестини. А град Карија беше пун идола. Дошавши тамо, он са безброј мука, и богонадахнутим поукама, за кратко време преведе житеље у хришћанску веру, и приведе их Господу, поучавајући их најпре својим делима. За све време свога епископовања он није јео ни хлеба, ни варива, ни на ватри спремљена поврћа, него се хранио само сировим зељем, и пио по мало воде. Чувши за њега, цар Теодосије Млађи позва га у Цариград. Преподобни оде тамо. И пошто поживе мало времена, он предаде душу своју у руке Божје. А благочестиви цар Теодосије посла са великим почастима тело његово у град Карију.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКИЈА затворника Печерског
Немогуће је човеку да избегне искушења. Када се Кушач дрзнуо да приступи самоме Господу у пустињи (Мт. 4, 3-11), онда се утолико више усуђује да куша слуге Господње. Али као што злато, прекаљено огњем, сија пред људима као сунце, тако и човек, кушан од врага преданог вечном огњу, засијаће пред Богом својим добрим делима као јарко сунце. Ова се истина јасно обелодани на преподобном оцу нашем Исакију, затворнику Печерском.
Овај преподобни отац најпре беше у свету богат трговац у граду Торопецу, у Псковској губернији. Но намисливши да постане монах, он сву своју имовину раздаде невољнима и манастирима, па оде у пештеру к преподобном Антонију и замоли да га прими за монаха. Предвиђајући да ће се овај муж као анђео подвизавати у врлинама и да ће се уподобити анђелима, преподобни Антоније му испуни жељу.
Поставши монах, преподобни Исакије заволе суров живот: он не само надену кострет на себе, него нареди те му купише јарца и одраше, и он од те сирове и мокре коже начини себи одећу, одену је преко свог кострета, тако да се та кожа сушаше на телу његовом. Онда се Исакије затвори у једну тесну пештеру, која је износила свега око четири лакта. И ту се са сузама мољаше Богу. Сва му храна беше само по једна просфора; али је и њу јео сваки други дан. Жеђ је утовљавао водом, и то само у малој количини. И храну и воду доносио му је првподобни Антоније и додавао му је кроз једно прозорче, кроз које се само једна рука могла провући. Осим тога, преподобни Исакије никада није легао на постељу, него је седећи окрепљивао себе краткотрајним спавањем. У тако великим подвизима он проведе седам година, не излазећи из своје тескобне келије.
Једнога дана када наступи вече, он по своме обичају стаде правити метанија певајући псалме до поноћи. А када се умори, он угаси свећу и седе на своје место. Изненада његову пештеру обасја велика светлост, јарка као сунце, и к преподобноме приступише два ђавола у облику дивних младића; лица им сијаху као сунце; они рекоше светитељу: „Исакије, ми смо анђели, а ево к теби долази Христос са небеским силама“. Подигавши се, Исакије угледа мноштво ђавола; лица им сијаху као сунце; но један између њих сијаше јаче од свију, и из његовог лица сипаху зраци. Тада ђаволи рекоше Исакију: „Исакије, ево Христа! падни пред Њим и поклони Mу се“.
Нe схвативши ђавоље лукавство и заборавивши да се прекрсти, преподобни се поклони томе ђаволу као Христу И ђаволи одмах нададоше силну вику, објављујући бучно: „Исакије, ти си сада – наш!“ Онда га посадише те седе, па и сами поседаше око њега; сва келија и простор око келије напунише се ђаволима. Тада један од ђавола, тобожњи Христос, рече: узмите свирале, гусле и бубњеве па свирајте, а Исакије нека игра пред нама“. Ђаволи одмах стадоше свирати. Једни од њих дохватише Исакија и почеше скакати с њим и играти. И то потраја дуго времена. А кад силно заморише преподобног, они га оставише једва живог. Исмејавши га на тај начин, ђаволи ишчезоше.
Сутрадан, у време када је Исакије обично добијао своју храну, преподобни Антоније приђе по обичају свом прозорчету и рече: „Благослови, оче Исакије!“ Но не доби никакав одговор. Изненађен, Антоније помисли да се свети Исакије није већ преставио. Тада посла он у манастир по преподобног Теодосија и по осталу братију. Дошавши, братија откопаше пештеру и изнесоше Исакија, мислећи да је умро, и положише пред пештером. Но ту приметише они да је Исакије још жив. Тада игуман, преподобни Теодосије, рече: „Нема сумње, ово што се догодило с њим – ђавоље је дело“.
Затим сместише Исакија у постељу, и сам га свети Антоније двораше. У то време књаз Кијевски Изјаслав враћаше се из Пољске у Кијев. И стаде се књаз Изјаслав љутити на преподобног Антонија због Всеслава, књаза Полоцког, који је за живота преподобнога заузимао неко време кијевски престо. Тада књаз Черњиговски Свјатослав посла ноћу из Черњигова по светог Антонија. Дошавши у Черњигов, преподобни Антоније заволе место звано Болдинска гора. Ту он ископа пештеру и настани се онде, где и сада стоји манастир.
Сазнавши да је свети Антоније отишао ка Черњигову, преподобни игуман Теодосије узе Исакија, пренесе га у своју келију и двораше га. А Исакије беше раслабљен умом и телом, те није могао ни седети ни стојати, ни на другу страну окренути се. Стално је лежао на једну страну, тако да се под њим често црви завођаху. Сам преподобни Теодосије умиваше га својим властитим рукама, и неговаше га, и служаше му читаве две године, док је Исакије лежао. Чудновато је то, да у току две године Исакије не окуси ни хлеба, ни воде, ни поврћа, нити ишта друго, па ипак остаде жив, лежећи на свом одру нем и глув. Преподобни Теодосије твораше молитву над њим дан и наћ, све док треће године Исакије не поче говорити. Тада он стаде молити да га дигну на ноге, и он поче ходати као дете. Но он није тежио да иде у цркву, тако да су га силом тамо водили. А потом он и сам стаде одлазити у цркву. Поче он затим и трапезу посећивати. Тамо су га посађивали одвојено од братије; постављали пред њим хлеб, али он није хтео да га се дотакне. Братија му стадоше стављати хлеб у руке али им преподобни Теодосије рече: „Поставите хлеб пред њим, а не мећите му га у руке, да би он сам јео“. – Тако целу недељу он не допушташе братији да стављају хлеб у руке Исакију. Посматрајући друге, Исакије стаде сам кушати хлеб, и тако се научи јести. Тако га преподобни Теодосије избави од замки и прелести ђаволских.
Када се преподобни Теодосије престави и блажени Стефан постаде игуман, Исакије понова стаде водити суров живот, рекавши кушачу: „Ти ме, ђаволе, превари када се ја нађох у усамљености у пештери, али се сада ја нећу затворити, него ћу се уз помоћ Божју постарати да победим тебе трудећи се у манастиру“.
Тада се Исакије поново обуче у кострет; преко кострета одену просту грубу одећу, и стаде помагати куварима и радити за братију. У цркву на јутрење одлазио је пре свих и непомично стајао на свом месту. А када наступи зима, он је стајао у цркви, не обзирући се на силан мраз, у страшно подераној обући, тако да су му често ноге примрзавале за камен, но поред свега тога он не би ногом мрднуо све док се богослужење не сврши. После јутрења он је пре свих одлазио у кујну, спремао ватру, дрва и воду; па су онда долазили и остали монаси, којима је било наложено ово послушање. Једном, један од тих монаха, који се такође звао Исакије, рече подсмевајући се блаженоме: „Исакије! ено гаврана где седи, иди ухвати га“.
Поклонивши се до земље, смирени инок оде, узе гаврана и донесе га у кујну монасима. Сви се зачудише таквоме делу, и испричаше о томе игуману и братији. И од тада га братија стадоше уважавати. Но не желећи славу од људи, блажени Исакије се направи луд и стаде вређати час игумана, час братију, час мирјане, те су га због тога чак и тукли. Направивши се јуродивим, лудим, он се поново настани онде где је раније боравио: у пештери преподобног Антонија, који се већ беше преставио. Скупивши око себе децу, он их је облачио у монашку одећу. Због тога га је тадашњи игуман, блажени Никон, кажњавао а родитељи те деце понекад и тукли. Но све то: и батине, И голотињу, и хладноћу, он је подносио с радошћу.
Једном ноћу блажени Исакије заложи пећ у пештери: пећ је била рђава, и када се огањ разгоре, пламен стаде кроа пукотине сукати увис; немајући чиме да запуши те пукотине, Исакије босим ногама стаде на пукотине и стајаше све дотле док ватра не прегоре. Тада он сиђе, не добивши никакву повреду. Исакије чињаше многе друге чудесне ствари. Он, напослетку, доби такву власт над ђаволима, да се није плашио ни њих, ни њихових претњи и замки. А ђаволи су му често досађивали и говорили: „Ти си, Исакије, наш, јер си се поклонио нашем кнезу“. А он им је одговарао: „Ваш ђаволски кнез је Велзевул; а ја га се бојим као идола мува; не плашим се ни вас, слугу његових; ако сте ме раније и преварили, јер нисам иознавао ваше лукавство и ваше замке, но сада ћу ја однети победу над вама силом Господа мог Исуса Христа и молитвама преподобних Отаца Антонија и Теодосија“. – Притом би се он прекрстио и тако разгонио ђаволе.
Понекад су се ђаволи трудили да блаженога Исакија заплаше тиме што су долазили к њему ноћу у огромном броју, са мотикама и ашовима, и говорили: „Срушићемо твоју пештеру, и затрпаћемо те под њене рушевине“. Неки су му пак од њих довикивали: „Изађи, Исакије, затрпаће те у пештери“. На то им је блажени одговарао: „Када бисте били људи, ви би ишли по дану; али ви сте синови таме, зато и ходите по тами“. – При томе би се прекрстио, као и увек у таквим приликама, и ђаволи су одмах ишчезавали. Понекад, желећи да га застраше, ђаволи су се јављали у облику медведа или лавова, и других љутих зверова, или гмизали к њему у облику змија, мишева и других жгадија, па не могавши да му науде, они би најзад изјављивали: „Исакије, ти си нас победио!“ А он би им одговарао: „И ви некада победисте мене, јавивши се у облику Исуса Христа и анђела, иако нисте достојни таквог облика; сада се ви јављате у свом правом виду, у облику зверова и стоке, змија и жгадија, пошто сте стварно и ви сами такви“.
И од тога времена ђаволи нису могли учинити никакву пакост светитељу. Он је, према његовом властитом сведочанству, водио са њима борбу три године, од како се по други пут настанио у пештери. После тога он стаде водити још суровији живот: показивао је јаче уздржање, строжије се постио и подвизавао. Усред таквих подвига наступи време његове кончине: он силно занеможе у својој пештери. Братија пренеше болника у манастир. Ту он болова осам дана, и у добром вероисповедању отиде ка Господу. Игуман Јован и сва братија, опремивши тело преподобнога, погребоше га чесно у пештери, где се налажаху и други свети оци.
Тако овај добри војник Христов, спочетка побеђен врагом, после сам победи ђавола и удостоји се добити Царство Небеско. Светим молитвама његовим нека се и ми удостојимо, победивши врагове душе наше, царовати са победитељем ада – Исусом, Царем славе, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА
Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући. Дете, не подносећи самоћу без родитеља, отиде са неким другим младићима у град Силиврију, који се налажаше један дан хода далеко од Цариграда. У том граду он ступи у службу код неког од угледнијих грађана, и стараше се о његовој имовини. Будући да имаше у срцу свом Божји страх и твораше верно заповести Христове, стараше се, уз вршење своје службе, још и за свете Цркве колико могаше. Пошто поживе тако добро и благочестиво, он када одрасте узе по закону себи жену и постаде отац деце, коју и одгаји по обичају и науци Христовој, тако да се и по плоду могло распознавати дрво. Мада живљаше у свету, и продаваше разне намирнице на једном великом путу, он не заборављаше и спасење душе своје, старајући се нарочито за сиротињу и угађајући Богу својим милостињама и честим похађањем светих богослужења у xpамовима.
Пошто жељаше још већи дар од Бога, мислим на дар мучеништва, Господ га тога и удостоји. Када у тридесет трећој години свога владања султан Сулејман крену у рат на Персију, остави за собом као свог намесника у Цариграду неког Синана по имену. Овај пак, гордећи се својим сродством са султаном и чинећи насиља над својим грађанима, и поносећи се својом влашћу, a у ствари никакве вредности није имао, чињаше страшна варварства против хришћана. Јер једне од њих похвата и даде као робље на пиратске лађе, а друге застрашиваше разним претњама и мукама.
У то време и овај Христов новомученик Николај, коме неправедно завиђаху његови суседи Агарјани што је водио трговину боље од њих, би оклеветан и одведен у Цариград као да је, тобож, ружио пророка Мухамеда. Ставши на суду пред епархом он без имало страха признаде себе хришћанином и изобличи веру агарјанску као лажну. Због тога, по наређењу eпapxа би бијен грубим штаповима толико, да му је крв текла и из ноката на ногама; и он у таквом стању би бачен у тамницу. To је било 1554. године.
После 4. дана, судија га изведе из тамнице, и стаде настојавати да га ласкањима и обећањима великим наведе да се одрекне пречисте вере Христове. Но злочестивац у томе уопште не успе. Јер сведок (μαρτυς) истине Христове Николај још је чвршћи остајао у својој благочестивој вери, и призивајући име Христово још већма изобличавао злочестивце за њихово неверје, а њиховог лажног пророка назва сином ђавољим и непријатељем Божјим. Због тога му везаше гвоздене вериге око врата и место одеће ставише му огртач од рогоже, и таквог водише га џелати кроз цео град. Но пошто ни то мучење уопште не поколеба мученика у његовој благочестивој вери, него га још више утврди, би по наређењу намесника запаљена велика ватра на тржишту, где ови поборници зловерја одведоше мученика, али га не бацише одмах у ватру него му мало по мало паљаху тело, чинећи тако казну тежом и мучнијом.
Свети мученик, пошто дуго времена подношаше ово страшно мучење, па не могући више да стоји усправан наже се на десну страну, те тада џелат, затегнувши ланце које је св. мученик још увек носио на врату, отсече му мачем чесну главу. И тако храбри мученик Христов предаде душу у руке Божје. Ово би 14. фебруара 1554. године. Његово чесно тело би сагорено у огњу и претворено у прах, а чесна му глава, коју купи неки верник од џелата за 20. златника, би послана у манастир преподобног оца нашег Атанасија на Метеорима у Тесалију, где се и до данас налази, точећи миро и многа чудеса, у славу Христа истинитог Бога нашег, Којему приличи свака слава у векове векова. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАМЈАНА
Подвижнику Христовом Дамјану завичај беше село Арахово (или Мирихово) у области Аграфској, близу данашњег града Кардице у Грчкој. Рођен од побожних родитеља, он од младости зажеле монашки живот. Зато остави свет и све што је у свету, и удаљи се на Свету Гору Атонску. И тамо, у Филотејевском манастиру, он прими анђелски образ, и стаде се подвизавати достојно свога звања. Но жудећи за још већим подвизима, он кроз неко време остави манастир и удаљи се на безмолвије, на молитвено тиховање код тадањег чувеног безмолвног подвижника Дометија, који имађаше дар чудотворства. Три године он се служаше руководством и душекорисним поукама овог безмолвника, узлазећи из силе у силу и напредујући у свима врлинама. И за неослабиву ревност и усрђе, брижљивост и тачност у испуњавању свих заповести Божјих, он се удостоји чути божанствени глас, који га позиваше на служење ближњима: „Дамјане, не треба тражити само оно што је корисно по тебе, него што је корисно и по друге“.
Зато он одмах напусти Свету Гору, оде у крајеве Олимпа, и тамо стаде свуда неустрашиво и громко проповедати реч Божју: побуђиваше хришћане на покајање и удаљавање од неправди и порока, и позиваше све на држање заповести Божјих и чињење добрих и богоугодних дела. А ненавидник добра, ђаво, јеђаше се од муке, посматрајући његове братољубиве трудове; и, не могући их подносити, покрену против њега многе назови хришћане, који му стадоше радити о глави. И, називајући га прелашћеним и варалицом, почеше га жестоко гањати. Угледајући се на подвигоположника Христа, светитељ даде места гневу и удаљи се одатле у крајеве Кисовске и Лариске, где му такође главно занимање беше – проповедање речи Божје. Подвргнут и тамо злобним прекорима, зависти и гоњењима, он се повуче у горње крајеве Аграфске области, и свуда поучаваше хришћане да буду тврди у вери и да држе заповести Господње. Али ђаво није дремао: он и тамо подиже против светитеља неке хришћане, који се Бога не бојаху и дужности своје заборавили беху. Подбадани човекомрсцем, они га прогањаху, називајући га прелашћеним и лажним монахом. Стога светитељ остави и ове крајеве, и врати се у Кисово. Жељан мира, он тамо подиже манастир у част св. Јована Претече. И сабравши братију, он стаде заједно с њима даноноћно узносити молитве и благодарност Господу Богу. Но и ту многи долажаху к њему ради душекорисних поука; јер, обучен у силу с неба, он чињаше велика знамења и чудеса, а из уста његових тецијаху реке душекорисних учења.
Једанпут, неким манастирским послом, а више ради користи хришаћана, иђаше он у место Вулгарини. На путу га ухвате агарјани и одведу заповеднику лариском, пред којим га бестидно оклеветаше као да он буни хришћане. Заповедник нареди да светитеља најпре жестоко бију, па да га по врату и ногама окују у тешке ланце и вргну у тамницу. Затим га безбожни варварин петнаест дана непрекидно истјазаваше са намером да храброг војника Христовог примора да се одрекне Христа: час му је задавао тешке ране, час га плашио, час му ласкао и обасипао га свемогућим саблажњивим средствима. Али, мучитељ не би у стању нити да примора нити да приволи мученика да се одрекне Христа. Напротив, без обзира на све муке, мученик јуначки изобличаваше њихову мухамеданску веру и њиховог лажног пророка, и неустрашиво проповедаше да је Христос истинити Бог, и да је он готов, из љубави према Господу Христу, претрпети безбројна мучења.
To силно разјари мучитеља, и он нареди да одмах убију мученика и тело његово сажегу. Џелати тог часа дохватише мученика и обесише. Нo у тренутку када му навукоше конопац око врата, један га од њих удари гвожђем по глави, и конопац се откину, те мученик са висине паде полумртав на земљу. Тада га ови бедници још онако живог бацише у ватру и спалише, а пепео изручише у реку Пинион.
Тако блажени преподобномученик Дамјан прими мученички венац. Молитвама његовим нека се сви ми избавимо вражјих замки, и нека се удостојимо царства небеског! Амин.
Свети преподобномученик Дамјан пострада 1568. године за време султана Селима.
