ПИТАЊЕ: На основу чега ми епископ епархије у којој сам упорно не даје отпуст, иако ме прима епископ епархије у коју желим да пређем?
ОДГОВОР: Самим рукоположењем, било епископ, свештеник или ђакон, било рукопроизвођењем остали клирици, везани су за епархију којој канонски припадају и не могу је самовољно напуштати и прелазити у другу. Рукоположење „уопште“, независно од те припадности, назначења одређеној епархији и цркви (грчки: аполелименос, аполитос хиротонистхе), према 6. канону Четвртог Васељенског сабора, забрањено је, и уколико би било учињено, остаје без важности.
Никако се не сме испустити из вида да свештено лице није службеник, чиновник, друштвени функционер, него пастир; да његова веза са паством није само правне природе, уговор, контракт с отказним роком, једне или друге стране, од месец или више дана, него да је рукоположењем доживотно везан за њу духовним, благодатним везама. Стога, 14. канон Светих апостола наређује: „Није дозвољено да епископ, оставивши своју епархију, прелази у другу, ма и наговорен од многих, сем ако би био какав оправдани узрок који га побуђује да то учини, као изглед да може већу корист речју принети онима који су тамо. Али ни ово он не може учинити по себи самом, него по суду многих епископа, и после врло многе молбе“. Одмах у идућем 15. канону забрањује се исто свештеницима и ђаконима, као и свима осталим клирицима: „Ако који презвитер, или ђакон, или било ко из списка клирика, оставивши своју епархију оде у другу, и преместивши се сасвим настани се у другој, без знања свога епископа, заповедамо да такав више не врши свету службу. Нарочито ако он, позиван од свога епископа да се врати, не послуша него остане упоран у томе нереду, нека тамо буде у заједници као световњак“, тј. лишава се свештеног чина и преводи у ред световњака.
Забрану самовољног преласка на другу парохију, или епархију, понављају многи канони васељенских и помесних сабора. По правилу, дакле, свештена лица су везана за своју епархију и парохију; само изузетно могу прећи на другу. Могућност сагледања канонског гледишта на прелазак у другу епархију и друго место пастирствовања, као и разлоге због којих се то може допустити, дају нам већ наведене речи 14. канона Св. апостола. То су виши интереси Цркве и духовна корист пастве. Али ни тада, како епископ, тако ни други клирици, не могу прећи у другу епархију без сагласности више црквене власти, за епископа – Сабора (многих епископа), а за свештеника и остале клирике – надлежног епископа.
Валсамон помиње три различите врсте преласка неког клирика на другу парохију и епархију. То су: 1. Премештај (грч. метатхесис); 2. Прелазак (метавасис) и 3. Усртај (епивасис).
Премештај је, објашњава он, „кад се деси да епископ, украшен сваком мудрошћу, буде позван од мноштва епископа да помогне удовој већој Цркви, чија је вера у опасности, као што се десило са Великим Григоријем Богословом који је из Сасима премештен у Цариград“.
Други случај: „Прелазак је кад неки (епископ) без епархије, ако му је наиме од варвара заузета, буде побуђен многим епископима да пређе на удову епархију, да би православљу и осталим црквеним (потребама) користио“.
Док су ова два начина преласка канонски дозвољена, дотле је трећи, усртај, строго кажњив. „Усртај je кад самовољно, или са лажним изговором, неки епископ без епархије, или који има епархију, незаконито присвоји удову епархију, што су Свети Оци сабрани у Сардици с гнушањем осудили да који тако учини буде лишен заједнице са хришћанима, и ни при последњем даху не удостоји се ни лаичког општења“.
Ове принципе безусловно морају имати у виду како клирик који прелазак у другу епархију (или парохију) тражи, или очекује, тако и виша власт која о томе одлучује. Изгубимо ли oceћaje за то, или превидимо ли њихову примарну важност, и будемо се руководили само личним, појединачним интересима, или избегавањем опасности и тешкоћа, неминовно ћемо доспети у положај најамника, а не духовника и пастира.
Постојање наведених потреба, виших интереса Цркве и верних, процењује коначно виша власт, те ако она нађе да разлози за премештај не постоје, односно да важнији разлози говоре против тога преласка, она је дужна да премештај не дозволи и свештено лице задржи на дужности и у епархији у којој је. Beћ рекосмо да ни сабор епископа, ни епископ, а такође остали клирици, у своме деловању и одлучивању не могу се руководити нечим другим до еванђелским и канонским принципима, стварним интересима Цркве и добра верних, што значи и стварним добром и тога клирика. Разумљиво да то поједини клирици неће моћи увек и на први поглед сагледати и прихватити, поготово ако буду имали у виду само своје замишљене потребе и потребе породице, а не и потребе пастве.
Уосталом, не сматрамо да је епископ самим својим чином и положајем у Цркви постао непогрешив, него да је дужан, еванђелски и очински, измерити све околности, мотиве и потребе при доношењу својих одлука. Овај принцип јасно исказује помесни сабор у Сардици, велећи да „ако би епископ, због пристрасности или гневљивости, одлучио неког свештеника, или ђакона, да они имају право жалбе вишој власти. Епископ који их је праведно или неправедно искључио, мора добродушно поднети да се предмет подвргне испиту и да се његова пресуда или потврди или преиначи. Али док се марљиво и верно све не испита, одлучени од опћења не може, пре односног решења, самовласно присвајати себи опћење…“, јер би тако показао „гордост и дрскост (као да се не мора уопште трпети увреда и неправедни прекор)…, и не би се сачувала покорност и послушност према ономе који заповеда. Јер као што мора епископ показивати према својим потчињенима искрену љубав и наклоност, истим начином и потчињени су дужни добровољно извршавати дужност своју према епископу“.
Зато ако који клирик сматра да епископ не поступа „у благочешћу и правди“ (ен евсевиа ке дикеосини), он може да упути представку вишој власти, Светом Синоду. Али се при томе особито треба чувати подношења тужбе вишој власти лакомислено, без доказа, или из обести, јер би у таквом случају, према 6. канону Другог Васељенског сабора, подносилац тужбе „сам подлегао оној казни која би постигла епископа, ако би се при расправљању тужбе доказало да је епископ невин и да је он (тужилац) само опадач био“; тиме би показао да „није достојан ни части ни имена свештеника“. Поготово кад се подсети на своју свештеничку заклетву да ће се покоравати епископу као Христу.
Из саме формулације питања биће да оно потиче из схватања да је епископ свагда дужан да клирику даде отпуст кад овај жели да иде у другу епархију и када га епископ те епархије хоће да прими. Значи, клирик има право да у епархији у којој је буде докле хоће, и оде кад хоће. Епископ друге епархије има право да га прими ако хоће, или не прими. Само надлежни епископ нема права да тога клирика задржи, него је обавезан, хтео-нехтео, да му даде отпуст.
На основу изнетога, ствар се канонски не може тако поставити. Да не узмемо у обзир харизматичну страну ових односа, него да се окренемо само јуридичкој. Као што за рукоположење неког кандидата, ма колико он имао интелектуалне, моралне и физичке услове за рукоположење, ма колико Црква имала потребе за свештеницима (жетве много, жетелаца мало – Мт. 9, 57), ма колико да епископ то хоће, али ако кандидат не пристане, до рукоположења не може доћи. Исто тако, може кандидат желети рукоположење, и са свога становишта сагледати потребу Цркве за свештеницима, али ако епископ не пристане да га рукоположи (свакако не по ћефу или инату, него из објективних разлога), он свештеник није, нити може бити. Ствар се, дакле, не може једнострано поставити, него зависи од пристанка једне и друге стране.
И у погледу отпуста ствар је двострана: с једне стране, свештеник и епископ епархије у којој је; с друге, свештеник и епископ епархије у коју жели прећи. Ако епископ епархије у коју жели да пређе неће да га прими, он тамо прећи не може, мада му његов епископ хоће дати отпуст. Исто тако, ако епископ епархије којој свештено лице припада неће да га пусти, он прећи не може, ма колико га онај епископ хтео да прими и клирик желео да оде.
Гласник, децембар 1983.
