ПИТАЊЕ: Икос „Сам једин јеси безсмертниј…“, после VI песме канона на опелу и панихиди упокојених, својом ме садржином збуњује. Повезујући га са 1 Мојс. 3, 19, ипак не могу да му нађем потпуно оправдање, јер сувише, чини ми се, изражава становиште да је човек прах и материја: Земља јеси и во земљу отидеши… Како схватити и хришћански оправдати његову садржину?
ОДГОВОР: Хришћанско богослужење у апостолско доба састојало се из „псалама, химни и песама духовних“ (Еф. 5, 19; Кол. 3, 16) уз читање Светог Писма Старог и Новог Завета. Ову садржину оно је задржало кроз целу своју историју. Сваки чин општег и посебног богослужења садржи и данас ове исте елементе.
Шта су псалми нема потребе објашњавати. Химне (пјенија) потичу такође из старозаветне Библије. То су нпр. оних девет познатих образаца савременог канона на јутрењи и другим богослужењима (Прва песма из 2 Мојс. 15, 1-19; друга из 5 Мојс. 32, 1-43; трећа: Ане, матере пророка Самуила, 1 Цар. 2, 1-10 итд.). Песме пак духовне (грчки: оде) су специфично производ новозаветне Цркве. Сви су изгледи да једну од њих наводи већ апостол Павле: „Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се народима, верова се у свету, вазнесе се у слави“ (1 Тим. 3, 16), а неке друге Откривење Светог Јована Богослова (гл. 4, 8, 11; 15, 3). Разумљиво да је спочетка ових песама било мало. Богослужење се већином састојало из псалама и старозаветних химни, уз читање одељака из Светог Писма.
Али у V веку настаје велика промена. Почињу да се развијају кондаци, дуге песме од по 20-30 строфа, у ствари „црквене химне нашим празницима, одн. светим лицима и догађајима који се у те дане светкују… По склопу свом кондак је читав мали спев, и састоји се по правилу из два дела. Први је део спореднији и мањи; то је као неки песников увод у праву песму…“. Овај увод (проимион, предпев) наводио је укратко значај празника или Светог, а његов завршетак служио је као рефрен свију осталих кондака-строфа, нпр. завршетком садашњег кондака на Божић „Отроча младо, превјечниј Бог“, завршавале су се све 24 строфе старог кондака за тај празник. Проф. Лазар Мирковић вели да је стари опширни кондак „поетска лирска проповед која се појала, а рефрен је одговарао хор“. Творцем ових поетских проповеди, старих опширних кондака, сматра се Свети Роман Мелод с почетка VI века.
У IX веку настаје трећа фаза у развоју „песама духовних“. Поменуте дуге кондаке све више замењују и истискују из употребе новонастала врста песама, канони, који се употребљавају и данас. Од старих кондака, под тим именом, остао је само проимион и уз њега једна строфа под именом „икос“, који се сада употребљавају после VI песме канона на јутрењи.
За нас је овде од значаја да подвучемо везу између кондака и икоса, која је између њих постојала и у старини, а постоји и сада, тако да је икос тесно везан за свој кондак и без њега се самостално не употребљава. Кондак је, међутим, самосталнији и употребљава се и без икоса (нпр. на Литургији, Изобразитељни, повечерју и полуноћници). Веза између ових песама није само у овом формалном погледу, него и у погледу садржаја. И стари и новији литургички писци уочавају ову везу и на њу указују. Свети Симеон Солунски о кондаку и икосу вели: „Кондак садржи … сложену похвалу празника, а тзв. икос садржавајући све значење празника, или живот сваког од Светих, и завршетком кондака с кратком мелодијом“. Гоар, у објашњењу за ове појмове, вели: „Кондак је кратка химна… која садржи неколике похвале коме од Светих, или празнику. Икос је врста химне у славу Божју, или неког од Светих, тако састављена као неки склоп, зграда, радионица његових врлина и славе, и стоји иза свога кондака, но од њега је простија и опширнија“. Проф. Л. Мирковић јединство садржаја исказује још јасније: „Отуда веза између кондака и икоса, тј. имају једну исту тему“. То исто казује грчки писац Сп. Макрис: „… између проимиона и икоса постоји тесна веза, јер садржај икоса потиче од садржаја проимиона и опева се у њима свештено лице, или догађај коме је посвећен кондак“. Одговарајућу везу у погледу садржине можемо и сами уочити на целом низу кондака и икоса у Минејима и другим црквеним књигама.
Ако са овог становишта размотримо познати кондак „Со свјатими упокој…“ после VI песме канона на опелу мирјана и парастосу, и његов икос „Сам једин јеси безсмертниј…“, видећемо да та веза постоји и међу њима. У кондаку се моли за душу покојника, да је Господ упокоји у Царству Небеском „где нема болести, ни жалости, ни уздисања“. Икос нам пак казује да нисмо само душе, него и тела, која су од земље (земни убо от земљи создахомсја), те се стога враћају у земљу (и во земљу тујужде појдем). Према самом кондаку, човек би био само душа, према самом икосу – само тело. А човек то није, он је двојно биће – и душа и тело. Тек кад узмемо у обзир да казивање кондака о човеку није завршено, него у њему само почето, а настављено у икосу, тек тада сагледамо човека у целини, и по души и по телу. Двојством, дакле, казивања кондака и икоса изражено је двојство бића човековог.
Ово двојство истине о човеку налазимо и у библијском казивању о његовом постанку. Ако узмемо одвојена казивања Библије о томе, човек ће бити само телесно биће, створено од земље као и сва остала жива бића: „А створи Господ Бог човека од праха земаљскога“ (1 Мојс. 2, 7); „… док се не вратишу земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3, 19). Но, ако обратимо пажњу и на друге моменте при његовом стварању, тек тада ћемо сагледати колико се он, као духовно биће, разликује и у погледу постанка од свега другог живог на земљи. Пре стварања бива савет Свете Тројице: „Да створимо човека по лику својему и подобију… И створи Господ Бог човека по лику својему, по лику Божијему створи га, мушко и женско створи их“ (1 Мојс. 1, 26). Сва друга пак жива бића постају из земље „по врстама својим“ на једну реч Божју (Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем… 1 Мојс. 1, 24). Ова два различита израза Библија употребљава да означи битну разлику између стварања животињског и биљног света и људи. „По врстама и по лику (образу) Божјем – то су формуле које узајамно искључују једна другу“, како примећује проф. С. Тројицки, тј. нити се на животиње може применити принцип стварања „по образу и подобију“, нити на људе „по врстама својим“. Стварање по образу (лику) Божјем (које је у способности разума и у слободи воље) и подобију (сличности) (које је у способности усавршавања у добру) даје човеку сасвим други квалитет, суштински различит од свега живог; он има бесмртну душу, он је метафизичко биће, личност. Животиња то није. „Код животиња као код створених „по врстама“ индивидуално постојање нема метафизичког значења“.
Нешто слично можемо видети у разлици описа Христове личности код синоптичара и у Јовановом Еванђељу, за коју поједини протестантски писци тврде да иде дотле да једна искључује другу. Синоптичари говоре о Христу и Његовом пореклу као о човеку – Јован као о Богу; по синоптичарима, Он је делао у Галилеји и говорио просто, у кратким причама, параболама – по Јовану, ходио је у Јудеји и Своју науку излагао систематски, узвишеним стилом и појмовима, итд. Али кад знамо да је Христос био не само човек, него и Бог; да Јован зна о Његовом раду и бављењу и у Галилеји, а синоптичари у Јудеји; да је простим Галилејцима говорио према њиховим потребама, а ученим књижевницима у Јудеји и Јерусалиму према њиховим; затим да је, по сведочанству Климента Александријског, Еванђеље Јованово написано после синоптичких, са циљем да их допуни, нестаје дилема: или синоптичари, или Јован. Бива нам јасно да се „Јованов Исус ни у ком случају не сме одвајати од Исуса синоптичких Еванђеља, већ треба у дубокој синтези Јована и синоптичара потпуније упознати Исуса Христа, правог Бога и правог човека“.
Да закључимо: Човек је двојно биће, сачињен од душе – о којој говори кондак „Со свјатими“, и тела – о коме се казује у икосу „Сам једин јеси безсмертниј“. Тако узети заједно, и кондак и икос, изражавају целу истину о бићу човековом.
Гласник, март 1983.
