ПИТАЊЕ: Још кад сам био богослов у Призрену, сећам се да сте нам поводом потписивања неких свештеника у чланцима у „Православљу“ и црквеној штампи са „о. Радослав“, „о. Милисав“ итд., говорили да то не одговара. Међутим, дошло ми је до руку неколико посланица за Божић и Васкрсу којима се о. Јустин Поповић тако потписао. Ако је Ваше мишљење исправно, како то да о. Јустин није тако поступао?
ОДГОВОР: Колико се сећам, ја сам у више прилика напомињао богословима и младим свештеницима да је боље да у писмима, званичним актима, а тако и потписујући чланке које буду слали црквеним листовима, стављају потпис овако: „Милисав Петровић, свештеник, или парох“, а не: „о. Милисав Петровић“. Ја и сада држим да је то боље, из истих разлога из којих сам то сматрао и тада. Ако то није боље, надам се да ћете ми добронамерно изнети доказе и да ћу их ја добронамерно прихватити.
Мислим, наиме, да је свештеник свештеник Божји, а тиме да је он то и себи и свима нама другима. Он је свештеник и својој породици и најближој родбини: оцу, мајци, браћи, супрузи итд. Но као свештеник и парох, он је духовни отац својих парохијана, али није духовни отац себи, јер га је други крстио и тако духовно родио у Христу. Он. дакле, није „отац“ себи, него другима, парохијанима. Они, верни, природно треба да му се обраћају називом „оче“, у знак поштовања, а не да он сам себи даје такав назив.
Па и за његову родбину, ако би га називали „оче“, настало би чудно мешање родбинских назива, нпр. кад би му брат рекао: То ми је учинио отац-брат, или синовац да каже: То ми је дао отац-стриц, или отац-тетак итд. Сами судите да ли је боље тако рећи, или рећи: То ми је учинио брат-свештеник, или: То ми је дао стриц-свештеник, или мој тетак-поп итд.
Сличан је однос и у погледу назива епископ (или владика) и преосвештени. Верни и свештенство обраћају му се са „Ваше Преосвештенство“. Али он сам не може себе тако називати па рећи: Ја, Преосвештенство, морао сам тако да учиним, или да ја на крају писма напишем: С благословом – Преосвештени Павле. Него: Ја, епископ, морао сам тако да поступим; С благословом – епископ Павле, итд.
У истом смислу, у манастирима преподобног Венедикта Нурсијског (а тако и у осталим), по правилу старији монах обраћао се млађем називом „брате“, а млађи старијем са „оче“. Исто тако млађа монахиња старијој називом „мати“, старија млађој „сестро“.
Јесте да је данас реч „отац“ у манастирима постала синоним за „монах“, или „свештеник“, те се често и ми старији обраћамо и младим монасима, или свештеницима називом „оче“, уместо „брате“, или младим монахињама називом „мати“, уместо „сестро“, али се то не може узети за правило.
Свакако да је до ових назива дошло из породичног живота поводећи се за дететом које тек проговара, у тепању, понављајући његове прве речи, мајка себе назива мама, или мужа тата, итд., те онда и после остане да отац каже деци: Дошао је тата, или мајка; Ево маме итд. Али називе у породици, који због те породичне везе звуче присно и лепо, преносити на духовни план, где звуче неозбиљно, ипак се не би могло.
Што се тиче почившег оца Јустина Поповића, он је свима, и већини нас старијих, био учитељ и духовни отац, те је шаљући нам божићне, или ускршње честитке-посланице могао да каже „О. Јустин“, јер нам је у ствари био то, отац и наставник. Али на рачун тога, сваки други, и млад свештеник или монах, у писму или акту да тако себе назива, не би одговарало и кад не би знали пословицу: „Што смије поп, не смије ђак“, или мало грубљу латинску: „Quod licet Iovi, non licet bovi“ (Што ce допушта Зевсу, не допушта се волу), а поготово што их знамо.
Гласник, јануар 1984.
