ПИТАЊЕ: Да ли епископ, у својој епархији, може рукоположити у монашки чин лице за које његов надлежни духовник (свештеник) не даје ни усмену ни писмену сагласност, наравно из оправданих разлога?
ОДГОВОР: Да не буде недоумице, најпре да се споразумемо о изразу „рукоположити у монашки чин“. Термин „рукоположити“ и „рукоположење“ (хиротониа) односи се на Свету Тајну Свештенства, а монаштво није свештенство, нити се врши рукоположењем, него „постригом“, или „монашењем“. Чак ни чинови чтеца и ипођакона не дају се рукоположењем, него рукопроизвођењем (хиротхесиа).
Монаштво је виши, строжи начин хришћанског живота. Према 43. канону Трулског сабора, оно је живот у сталном кајању. Због тога, исто правило вели: „Може сваки хришћанин да…ступи у манастир и прими монашки постриг, ма у ком да је преступу грешио“, ако се монаштву „искрено одаје“. Мисао овог канона понавља Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, коју је пре неколико година издао наш Архијерејски сабор, велећи да се у монаштво може пострићи свако, без обзира на свој дотадашњи живот, „само ако исправку живота жели искрено и улаже стваран труд у правцу потпуне измене своје душе…“.
Поред кајања, монах проводи живот у послушности, безбрачности, сиромаштву, молитви, посту и другим врлинама. Монаштво, које је у ствари једно, према строгости живота дели се на три степена: расофорни монаси, малосхимници и великосхимници.
Кад лице које жели монашки живот буде примљено у манастир, предаје се на духовно руководство духовнику-старцу, који ће новог брата упућивати у духовном животу. Свом духовном оцу искушеник је дужан да исповеди цео свој пређашњи живот и да га у свему слуша. Искушеништво – тј. испитивање које, с једне стране, треба да врши искушеник над самим собом, а о томе да ли је спреман да издржи све тешкоће које изазива исправљање свог живота од рђавих навика, а с друге стране испитивање старца и осталог братства да ли је искушеник одлучно решио да, метнувши руке на плуг, иде само напред, не осврћући се назад (Лк. 9, 62) – по правилу траје три године. Изузетно, оно се може скратити, а по потреби продужити.
Уверивши се да је искушеник узнапредовао у духовном узрастању и постао довољно чврст за монашки живот, старац му предлаже да упути молбу за постриг у монаштво, коју старац са својим мишљењем доставља управи манастира, а ова са образложењем епископу. Он пак као врховни настојатељ свију манастира у епархији, доноси коначну одлуку о монашењу. Пред монашење, искушеник се детаљно исповеда пред оним који ће постриг извршити, старцем или епископом, и прима први степен монашки – расофорство.
По пријему искушеника у манастир, или за време искушеништва, управа манастира, или старац, може потражити обавештење о искушенику од надлежног пароха, или других лица која га познају. Али, за одлуку да се овај монаши, или не монаши, нису ова мишљења пресудна, већ, као што наведосмо, по канонским прописима највећи значај има само показани труд за променом свог живота у духу еванђелских принципа за време искушеништва. Такво владање даје убеђење да ће искушеник и као монах наставити и даље духовно узрастање и снажење, уз помоћ Божју и свој труд, а уз старање остале братије у манастиру. Обавеза да то процене, стоји на старцу, настојатељу и братству манастира.
Свакако да се може десити да нови монах наиђе на искушења и тешкоће које га, ако не буде довољно чврст и обазрив, могу скренути са колосека монашког живота и најзад вратити у свет. Ако су, како старац-духовник тако и остали у манастиру, учинили све да искушенику и новом монаху помогну да преброди тешкоће и примером свог озбиљног монашког живота пружили му углед, с миром могу примити његову одлуку, или пресуду Црквеног суда о враћању у свет овог брата, са свешћу да нису криви што нису прозорљивци и да Бог не очекује, нити тражи од њих оно што је изнад њихових сила.
Епископ, дакле, као врховни настојатељ свију манастира у епархији, има право, држећи се указаних канонских прописа да искушеника замонаши на основу извештаја старца и настојатеља, или сопственог сазнања о искушениковом монашком владању и труду, без обзира што парох, због пређашњег рђавог владања искушеника, „не даје за то ни усмену ни писмену сагласност“. Ако епископ није обратио довољну пажњу на канонске и позитивне црквене прописе у погледу озбиљности и дужине искушеништва, сносиће сам одговорност пред Богом. Исто тако, и старац и настојатељ, ако су због било каквих других разлога, а не само користи душа, пристрасно предложили да неко буде замонашен, неодговорно се односе према опомени 2. канона Прводругог сабора: „Нерасудна и несмотрена постригивања и калуђерски чин су понизила и проузроковала да се хули име Христово“. Ни искушеника неће мимоићи казна Божја ако је нешто сакрио из душе што је требало исповешћу, кајањем и послушношћу сасећи и очистити, не обраћајући пажњу на савет Светог Василија Великог свима који желе монаштва: „Не замишљај да је монашки живот лак и спасава без борбе, па се унапред приправи за трпљење и тешкоће душевне и телесне да не би, бацивши се у неочекивану борбу, па немајући снаге да одолиш искушењима, вратио се у свет, на осуду своје душе и саблазан многих, дајући повода за закључак да је живот по Христу немогућ“.
Друга је ствар ако се под изразом „рукоположење у монашки чин“ мисли на рукоположење монаха за јерођакона или јеромонаха. За та рукоположења, поред других услова, битан је и ранији живот кандидата, а не само за време монаштва. Ако је он у свету учинио извесне грехе, нпр. убиство, блуд, прељубу, живео у конкубинату, или, осуђен за крађу, то би га учинило морално неподобним и онемогућило рукоположење. Бивши парох тог монаха, као и други којима су ови греси познати, био би дужан да епископа обавести, усмено или писмено, о томе, не да даје или не даје пристанак за рукоположење. На епископу би остало да расуди шта даље треба чинити. Ако би свештеник за те грехе дознао преко Тајне Исповести, он их епископу (нити икоме) не би могао открити, сем по дозволи исповеданог, али би епископу могао напоменити да, колико му је (свештенику) познато, овај монах не би био за рукоположење због канонских недостатака.
Треба, дакле, да сви верни и клирици настоје да Тајну Свештенства не приме било монаси, било мирски кандидати са наведеним моралним недостацима, јер то не би било добро како за кандидате, тако ни за Цркву. Свима треба да нам је јасно да ако Дух Свети, својом вољом, коју је изразио у канонским прописима, не жели да му служи човек који је учинио овај или онај грех, да се тој вољи треба покорити, јер окајањем и очишћењем од греха, грешник се може спасти и трудом морално високо уздигнути и ако не буде свештеник. Свештенство је у Цркви неопходно, али се свештеник не спасава самим тим што је свештеник него само трудом у духовном уздизању, као и сваки други верник.
Гласник, јануар 1979.
