На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Проналазак моштију Светих мученика у Евгенији; Свети мученик Маврикије; Свети Папије јерапољски; Преподобни Атанасије исповедник; Преподобни Таласије и Лимније; и Преподобни Варадат.
* * *
Тропар празника:
ПРОНАЛАЗАК МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА У ЕВГЕНИЈИ
У вpeмe нечестивих царева римских беху многа гоњења на хришћане; безбројни исповедници имена Христова и мученици беху на разне начине убијани, а света тела њихова, бацана зверовима и птицама да их разнесу, била су потајно од стране верних скупљана и по скровитим местима, по кућама и по градинама чесно сахрањивана. Тако су и у Евгенији, близу Цариграда, биле сахрањене мошти многобројних светих мученика, за Христа пострадалих, и много се година није знало за њих. А када идолопоклоничко незнабоштво преста, и мучитеља неста, и под хришћанским царевима се просвети васељена светлошћу свете вере и Црква беше на миру, тада божанским откривењем на чудесан начин показаше себе из недара земље, као светилници испод поклопца, и свете мошти мученика у Евгенији. Јер на месту, где беху сахрањене, стадоше се исцељивати од различитих болести, пошто је Бог на тај начин хтео да открије и прослави слуге Своје. И дође тамо епископ са црквеним клиром и, кад раскопаше то место, нађоше многе мошти светих мученика, чија имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живота на небесима. Све те свете мошти беху читаве и нетрулежне, јер се на њима испуни реч Светога Писма: Чува Господ све кости њихове, и ни једна се од њих неће сломити (Пс. 33, 21). Усто оне и велики мирис пуштаху из себе, и чудеса твораху, исцељујући сваку болест, и изгонећи зле духове из људи. И бише свечано пренесене у цркву, при чему је учествовало огромно мноштво всрних, певајућн псалме и песме духовне.
Потом би откривено једном клирику, Николи Калиграфу, мужу врлинском, да се међу тим моштима налазе и мошти светог апостола Андроника, једног од Седамдесеторице, и помоћнице му Јуније, о којима свети апостол Павле у Посланици Римљанима говори ово: Поздравите Андроника и Јунију, моје рођаке и другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима (Рм. 16, 7).
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАВРИКИЈА и с њим седамдесет војника
Безакони и нечестиви цар Максимијан, сматрајући да ће својом поганом службом лажним боговима издејствовати себи помоћ и прославити своје царовање, нареди да сви поданици његовог царства имају приносити жртве нечестивим идолима. И он се постара да сам буде извршилац ове своје наредбе и ревносни служитељ демонима, приморавајући све на те погане жртве. И не беше му доста да о томе пише обласним управитељима и градоначелницима, да се старају о поштовању идола, – као што су и ранији цареви писали, – него и сам усталачки и ревносно обилажаше сву царевину усрдно служећи демонским олтарима. Притом се надаше бедник да ће његово обилажење царевине утицати да се поново врате његовом зловерју сви који су се били одрекли његове заблуде и дошли у познање истине Христове.
Кренувши из Рима са таквим планом, и обилазећи источне покрајине, цар Максимијан дође у сирски град Апамију. Тамо изађоше преда њ идолски жречеви, и оптужише хришћане, говорећи: Најмоћнији царе, богови нам подарише слободу да се обратимо твоме величанству, и ево ми обавештавамо твоју непобедиву власт, да сви овдашњи људи са страхом и жудњом поштују велике отачке богове, нарочито оца Зевса и дивног Аполона, који су већи од свих других богова и веома чувају и бране твоје царство. Само Маврикије и с њим седамдест војника твојих, надувени због одличија и обогаћени великим даровима твојим, ни у шта не сматрају богове и противе се твом великом и непобедивом царству, заведени заблудом хришћанском.
Чувши то, цар Максимијан се разљути силно и распали јарошћу јаче него пећ огњем, нарочито што се у његовим пуковима нађоше такви војници. И једног нарочитог дана нареди да се на главном месту града Амаксику спреми судиште, сазове сав народ и доведу свети мученици. И када се тамо слеже сав град, тако да ни девојке не остадоше код својих кућа, и Максимијан мучитељ седе на високу судијску столицу, оруженосци доведоше светих седамдесет Христових војника са њиховим старешином светим Маврикијем. Погледавши их, цар рече њиховом вођи: Ми смо очекивали, Маврикије, да ћете ви, одликовани највећим одликовањима и почастима нашим, обасути даровима и храњени за царским трпезама, ићи стопама наше тихости, и оне који би отступили од нашег богоугодног закона обраћати к здравоме разуму помоћу јуначких дела и мудрих поука, исправљајући оно што је криво и укроћујући оно што се побунило, једном речју: угушујући као непријатељско и зло све што се ради против наших наређења. А ви, како чујем за вас, поступате супротно, јер не само не изводите на прави пут оне што газе наш закон, него и сами непријатељски устајете против свемоћних богова наших и наносите им увреду, не указујући им поштовање и не приносећи им жртве и приносе. И тако постадосте вође у пагубну пропаст, ако је тачно оно што су нам причали за вас.
Свети Маврикије одговори: Царе, увреда коју ми наносимо вашим неосетљивим боговима, припрема нам славни венац победе у истинитог Бога нашег. Ми не унижавамо Бога који нас је створио, нити Га ниподаштавамо, као што ти безумно сматраш, него Га прослављамо као јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу, и море, и све што је у њима. А погане и нечисте демоне, који упропашћују људе, и њихове глуве, слепе и неосетљиве идоле не треба називати боговима.
На то рече цар: Маврикије, зар такву захвалност одајеш боговима, који су те удостојили части, те имаш прво место у војсци? Свети Маврикије одговори: Никада никакву част нисам примио од ваших богова, нити хоћу да их поштујем. Јер нико од људи, који знају Бога, никада није хтео да поштује ствари мртве. To чине само људи који немају разума и уподобили су се неразумним животињама. Они обоготворавају камење и дрвеће, говорећи да ови имају разум, и поштују их као богове. Цар рече: Пошто заузимаш прво место у нашој војсци, ти си смео и неустрашиво говориш против нас.
Рекавши то, цар нареди да светог Маврикија одвоје од седамдесет војника, и стаде ове ласкаво питати: Ко вас превари, браћо, да отступите од богова спаситеља, а приступисте к заблуди људи који обожавају распетог човека, неког злочинца? Тада блажени Теодор и Филип, као из уста свих светих мученика, одговорише цару: Ми смо, о мучитељу, толико далеко од заблуде да и тебе желимо од ње да избавимо, као што се и ми избависмо, клањајући се једином истинитом Богу Оцу свемогућем, и једнородном Сину његовом Исусу Христу који је Бог истинити и Мудрост Божја, и његовом Светом Духу који је удахнуо у нас познање и разумевање, да исповедамо Тројицу једносушну. А гнушамо се безбожне вере твоје, и одбацујемо временско војниковање, а постајемо војници Бога, Цара сила.
На то Максимијан рече: Видим, Филипе, имаш чесну старост, али си разумом гори од младића. Похитај к боговима, и буди добар саветник осталим твојим другарима војницима, да укажу поштовање боговима, и ти ћеш добити од нас велика одликовања и поклоне. Свети Филип одговори: Знај, царе, да ја нећу бити рђав саветник онима који добровољно примише у себе страх Божји. Јер стоји написано: Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Максимијан одврати: Наша кротост и трпељивост чине те дрским, Филипе! Напустите дакле зловерје своје, да нас не разљутите и не разјарите, и ми вас ставимо на љуте муке, зато што се усуђујете да исповедате човека кога сте ви уврстили међу богове.
А свети седамдесет мученика одговарајући рекоше мучитељу: Празне и узалудне претње мрзости твоје, о царе, дају нам силу и крепост да се не бојимо никаквих мука, јер нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!
Разљути се Максимијан и нареди, те свукоше с њих војничке појасе и хаљине, па им затим рече: Видите, какве се славе и чести лишисте, и у какво бешчешће западосте због непослушности своје. А светитељи му одговорише: Ти си нас лишио војничког чина, свукавши с нас хаљине и појасе, али има Бога на небу кога ми поштујемо, Он ће нас обући хаљинама и појасима нетрулежним, и вечним славом, коју ти ниси достојан да видиш, нити да о њој чујеш због оца твог Сатане, који у теби говори и делује.
To још више разљути цара, и он рече светима: О проклети и недостојни милости богова наших! ви сами себи издејствовасте бешчешће. Јер ми вам указасмо чест, а ви обешчестисте велике богове, и презресте благонаклоност нашу. Онда примите што заслужујете по делима својим. Свети одговорише: Царе, ово војниковање твоје ништавно је, и пролази, и чест твоја је бешчешће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт. А ништавне и бездушне идоле, који ти ништа не користе, нити што разумеју кад их неко почитује или бешчести, ти лудо и неразумно сматраш за богове. Цар рече: Ради доброте наше царске, желећи да поштедим ваш живот, потрпећу вас још мало. И нареди цар да их вргну у тамницу за три дана, да би тамо размислили и изабрали оно што је корисно по њих.
Оковани у вериге, и затворени у тамници, свети мученици говораху међу собом: Браћо драга, спремимо сви душе своје за молитву, и усрдно се помолимо благом и милостивом Богу нашем, да нам Духом Светим да мудрост и разум и стави у уста наша оно што треба да кажемо цару, да би се мучитељ задивио истини вере наше. И стадоше се свети молити једнодушно, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже свемоћни, чија је власт вечна и царство бесконачно, пошљи нам Светог Духа Твог, и Њиме нас упути, да се обрадујемо и развеселимо због Њега, и победимо зло заблуде, и прославимо се у истинитој вери Духом Твојим Светим, који ће говорити из нас, по Твом истинитом и нелажном обећању. А за одузету нам војничку чест световну, учини да по станемо савршени војници у светом небеском граду Твом, и да будемо увршћени међу небеске грађане са свима светима Твојим, који су Ти од памтивека угодили правом вером. Јер си Ти једини Бог, и Теби приличи слава и сила вавек, амин.
После три дана цар Максимијан на истом месту града Амаксику изведе преда се на суд свете мученике, док се сав град беше слегао да то посматра. Разблажујући своје претње ласкама, мучитељ рече светима: О људи, изаберите оно што је корисно по вас, те принесите боговима жртве, и тако ћете избећи горку смрт. Свети одговорише: О тој ствари ми смо се потпуно договорили, о царе! Саслушај нас пажљиво, и немој нас више приморавати да принесемо жртве вашим боговима: ми смо чврсто решили да омрзнемо овај привремени живот, а заволимо смрт која нам претстоји ради љубави Христове, од кога се надамо добити живот вечни. Ти пак ради с нама што хоћеш, јер се ми нећемо одрећи Бога нашег, нити ћемо се икада поклонити демонима твојим. Осудом на привремену смрт, ми ћемо се ослободити вечне осуде.
Пошто свети ово рекоше, угледа мучитељ међу њима једног јуношу, и обрати му се: Реци нам, младићу, како се зовеш, и одакле си. Јуноша одговори: Зовем се Фотин, име позајмљено од истините светлости[6], а војник сам Христа мог, који посрами оца твог Сатану. По рођењу сам Римљанин, a пo телу и по духу син пресветлог Маврикија, јер је он мој родитељ, и од њега добих познање Бога; васпитан сам у светој вери у Христа Господа, кога ти одричући, о царе, придружио си се неразумној стоци и уподобио се њој.
Мучитељ рече: Безуман си, о младићу, и речи твоје одговарају твојим годинама. Али треба већ да знаш шта је корисно за тебе: приђи дакле, и принеси жртву великоме Зевсу, те поштеди младост своју. Јуноша одговори: Називаш ме безумним, јер нећу да испуним вољу твоју, нити да се поклоним идолима. A ja сам паметнији од вас старих зато што верујем у Господа мог Исуса Христа, у кога ви не верујете, нити Га знате.
Тада се мучитељ опет обрати светима: Докле ћемо трпети безумље ваше, бедници, те вас не стављамо на муке, пошто смо понесени безмерном добротом својом? Принесите жртве боговима, да не бисте раздражили праведан и милосрдан суд наш, и приморали нас на немилосрђе и љутину. Свети одговорише: Погани и нечестиви служитељу демона, ако иоле имаш памети, ти си већ од Фотина познао веру нашу и силу нашу. Јер када он, као младић, посрами безбожје твоје правом вером и познањем Христовим, утолико више ми желимо разноврсне муке, да бисмо посрамили оца твог ђавола и угодили Христу Богу нашем.
Тада се разјари мучитељ, и нареди да свете обнаже и бију воловским жилама. И слуге повалише по земљи војнике Христове, и сваког немилосрдно толико и тако дуго бише, да им се тела распадоше, и силном крвљу земљу обагрише. А они се у мукама обраћаху Христу Богу, просећи помоћи од Њега; и Господ, присуствујући невидљивом силом олакшаваше им патње и утврђиваше срца њихова у трпљењу и љубави божанственој. А кад се слуге заморише и изнемогоше, упита цар свете мученике: О, дрски и неразумни људи, зар не увиђате како ми је лако уништити ваш живот? Хајде дакле, принесите жртве боговима, да вас не бих више мучио. Свети одговорише: Знај, о безбожни и туђи Богу нашем царе: као што ти, помрачен тамом ђаволске заблуде, не разумеш Христову љубав и светлост, тако и ми, имајући ум просвећен вером и љубављу Христа Бога нашег, не примећујемо муке на које нас стављаш. Хајде, о мучитељу и бесна псино, пронађи за нас неке друге најновије и најстрашније муке, јер душа наша жуди, и Христова љубав у нама жели да, уморени твојим мукама, угледамо Бога живог који вечито царује.
Чувши то, мучитељ просто побесне, и нареди да се наложи велика ватра и у њу баце свети мученици. И када би наложена страшна ватра, светитељи не чекаху да их слуге мучитељеве у oгањ бацају, него сами пристуипше к ватри као к води, и уђоше усред ватре, и xoђaxу посред ватре неповређени, ругајући ce мучитељу и боговима његовим.
И сви се дивљаху овом преславном чуду. Само мучитељ, отпочетка сасуд погибли, не познаде силу Божју која беше са светима и огањ побеђиваше, него великим гневом узрујан, тражаше начин како да свете погуби. И нареди да светитеље, неповређене огњем, привежу за дрвеће и гвозденим четкама свирепо стружу. А светитељи и то језиво мучење јуначки поднесоше, не обраћајући пажњу на телесне патње. И чуђаше се народ царевој јарости и безумљу. А свети Маврикије, ругајући му се, упита га: Зар не увиђаш како си немоћан и бедан, о безбожни и погани мучитељу? Та овај мали јуноша Фотин, који претрпе толике и тако велике муке, сруши и сломи силу твога насилничког царства. Како онда можеш савладати целу нашу дружину, када си од овог малог јуноше савладан и побеђен?
Погледавши крвнички, и зашкрипевши зубима, Максимијан нареди да светог јуношу Фотина одмах пред очима родитељевим мачем посеку, желећи на тај начин да се освети Маврикију, и мислећи да ће смрт синовљева великом жалошћу испунити душу његову. А свети Маврикије се испуњаваше радошћу и весељем, гледајући такву мученичку смрт сина свог за Христа.
Пошто свети Фотин би посечен и ка Господу отиде, свети Маврикије рече Максимијану: Испунио си нашу жељу, о мучитељу, пославши пред нама Фотина ка Христу Богу! Сада је и наше путовање ка небу сигурно и брзо. Јер ко ће од дружине наше изостати за војником Христовим Фотином, који је к Богу отишао и посрамио оца твог Сатану? Хајде, измисли за нас велике и најсвирепије муке, и не изостави ниједну од њих, да би проверио да ли чврсто држимо веру у Христа.
А Максимијан, видевши како свети мученици радо и јуначки поднесоше све муке и нимало не отступише од вере своје, сазва сав свој нечовечни и звероподобни сенат, да се договори с њим, којом би најљућом смрћу погубио мученике, еда би на тај начин заплашио све хришћане у свету. Пало је много предлога. Али један сенатор, најопакији и најбезбожнији, извор неваљалства и нечовечности, предложи ово: Сада је, о царе, летње време, месец јули. Недалеко од града, на западној страни, има једна баруштина између две реке и језера. Тамо сада има много комараца, обада, зоља и стршљенова, тако да једва ко може проћи онуда, а задржати се за који час врло је непријатно. Нареди дакле да их тамо одведу, наге за дрвеће привежу, и медом намажу, да их комарци, стршљенови и разноврсне муве изуједају. To ће за њих бити страшнија од свих мука, и они ће се уразумити, да не треба грдити непобедиве и вечне богове наше.
Када овај то рече, допаде се бездушни предлог безбожном цару и целом сенату његовом. И они осудише свете Христове паћенике на то опако мучење. Онда их војници одведоше оковане на то место, чврсто их привезаше за дрвеће у том мочварном и великом блату, и нага тела њихова намазаше медом од главе до ногу. Тамо и тело блаженог Фотина на очи оца његовог бацише, па отидоше. И навалише на њих сваковрсне бубине, и комарци, и обади, и осе, и стршљенови, покрише их као облак, уједајући света тела њихова. У таквим неподношљивим мукама проведоше свети десет дана и десет ноћи. Затим подигоше очи своје к Богу, и помолише се говорећи: Господе Боже наш, који си нас створио по образу и по подобију Твом, и привео нас истини Твојој, и увео у познање Твога Божанства, и јединородног Сина Твог, и пресветог и животворног Духа, – Теби предајемо душе наше, и молимо Те, да их настаниш са свима светима Твојим, који су Ти од памтивека угодили, јер Те свом душом љубимо и желимо, и ради Тебе се смрти предадосмо, јер си Ти Бог једини добар и милостив, и Теби приличи слава вавек, амин.
Рекавши то, они предадоше свете душе своје у руке Божје, и тако се удостојише венца вечне славе. А безакони мучитељ, цар Максимијан, беше бесан на свете мученике и после смрти њихове, када они већ беху у бесмртном животу, јер чувши да су помрли, нареди да им се чесне главе отсеку, и да остану несахрањени. И бише света тела њихова и главе разбацани по оном лугу и дубрави да их, птице и зверови разнесу. А неки хришћани дођоше ноћу са страхом и трепетом, покупише разбацане мошти светих мученика, и тамо их у земљу сахранише, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА ИСПОВЕДНИКА
Овај преподобни родио се у Цариграду од побожних и веома богатих родитеља. Пошто још као дете постаде побожан, он заволе да се обуче у монашку схиму. Зато отиде у околину Никомидије, и тамо се у једном манастиру званом Павлопетровом замонаши. И он толики успех постиже у врлинама, и толико се прочу, да и цареви сазнаше за њега. Упознао се са светим Теодором Студитом и другим светим исповедницима и радио са њима на васпостављању поштовања светих икона. У време пак цара Лава Иконоборца, би оптужен због поштовања светих икона. Због тога би стављен на разне муке, и поднесе најсуровија прогонства и невоље. Но он остаде непоколебљив, и до краја се држаше Православља. И тако отиде ка Господу радујући се, 821. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТАЛАСИЈА и ЛИМНИЈА
Преподобни Таласије сазида једно подвизавалиште (ασκητηριον = испосницу) на брежуљку званом Тилимас, у близини града Кира. И он простотом живота и смерношћу ума превазиђе све ондашње преподобне оце. А Лимније, пошто силно вољаше подвижнички живот, као врло млад оде код овог великог Таласија. И овај га упути у подвижнички живот. Касније, када се преподобни Таласије престави (око 440. г.), Лимније отиде код славног преподобног Марона, и живљаше поред њега подражавајући живот његов. Но пошто божанствени Лимније вољаше да проводи живот без крова и склоништа, он се повуче на врх једне планине у околини Таргале. Ту не направи ни колибу, него само огради каменим зидом једно место, а небо му беше кров. И ту живљаше подвижнички.
Због својих подвига блажени Лимније доби од Бога благодат да изгони ђаволе и да исцељује болести. Једном га уједе змија. Он прекрсти место где га беше ујела, и помоли се Богу, и ништа му не би. Другом приликом доби страшну болест стомачну. И призва име Божје, и оздрави.
Овај преподобни покупи све слепце који су од прошње живели, сазида им келије, и смести их. И даваше им потребну храну, коју је добијао од хришћана који су долазили к њему по благослов. Пошто проживе тридесет и осам година без крова и склоништа, блажени Лимније у миру предаде душу своју у руке Божје.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРАДАТА
Ваистину преподобни Варадат бејаше из града Антиохије. Пошто заволе усамљенички и философски (φιλοσοφον = подвижнички) живот, он се најпре затвори у једну малу келију. Одатле пак отиде на једну врло високу стеновиту гору. Ту направи од дрвета један ковчег тако мали, да му се цело тело није могло сместити. Осим тога даске нису биле добро узглобљене, а поклопац је био као решетка, те је преподобног и киша тукла и жега сунчана пекла. Пошто проведе много година у тако мучном животу он, по савету тадашњег блаженог архиепископа антиохијског господина Теодота (418-427), напусти то место. Но, иако напусти то место, он и надаље непрестано се мољаше Богу, пружајући руке своје к небу и славећи Бога. Био је одевен у једну кожу; њоме је увио цело тело, а пробушио мале рупице за очи и уста, како би могао гледати и дисати.
Сва ова себемучења подношаше преподобни, иако му тело бејаше слабо и болесно. Јер, горећи божанском љубављу и жарком ревношћу, он примораваше тело своје на труд и напор који су били сврх његових моћи. И он се налажаше на самом врху врлине. Имао је смирен ум, јер је као паметан човек знао какву штету наноси човеку горд ум.
Пошто на такав начин поживе, блажени Варадат у миру пређе ка Господу. Његово житије написа блажени Теодорит Кирски („Филотеос Историја“, 27).
