На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Прокопије Декаполит; Преподобни Талалеј; Преподобни Тит печерски; и Преподобни Асклипије и Јаков.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКОПИЈА ДЕКАПОЛИТА исповедника
Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАЛАЛЕЈА
Свети Талалеј се родио у Киликији. Пошто презре сујету овога света, он најпре оде у манастир. И заволевши подвижнички живот, он прими ангелски образ.
И због врлинског живота свог би удостојен презвитерског чина. Затим, после неколико година оде у сиријски град Гавалу, који беше под лаодикијском митрополијом. На двадесет стадија од Гавале налажаше се једна висораван, и на њој старо идолиште посвећено демонима, и древно гробље многобожачко. To место беше страшно за све пролазнике, јер демони не само сањаријама и привиђењима застрашиваху, него и човекоубиствено нападаху и наношаху повреде многим људима и стоци. Чувши за то, преподобни Талалеј оде и настани се тамо, направивши себи малу колибу. И живљаше Богу, подвизавајући се подвижничким трудовима, и умртвљујући себе злопаћењем, и молећи се непрестано дан и ноћ. Али демони, не подносећи таквог суседа, скупише своје погане пукове и страшилишта, и с великим бесом навалише на њега. И плашаху га дивљом грајом, и прећаху му убиством, и употребљаваху сва своја лукава средства да га отерају са тог места, које као да сматраху за своје од искони. А преподобни Талалеј, чврсто утврђујући себе у Богу, и ограђујући себе молитвом и крсним знаком, стајаше као храбар и непобедив војник за време битке, и ругаше се немоћној сили њиховој. Водећи такву борбу са демонима сваки дан, а нарочито сваку ноћ, и то дуго време, јуначки подвижник најзад однесе победу над њима уз помоћ Вишњега. И демони побегоше са стидом, не могући да победе нбпобедивог војника Христовог.
Пошто одагна демоне, угодник Божји начини себи врло тесну келију, не по мери свога раста. Келија беше два лакта висока, лакат широка. И у њој се не само није могло стајати, него се просто није могло седети. Висок растом, преподобни је свагда седео у њој погурен, са главом на коленима. И тако проведе десет година.
Утом преподобног Талалеја посети епископ кирски Теодорит. И када га епископ упита, зашто је изабрао такав начин живота, светитељ му одговори: Ја сам много грешан и, верујући да ме чекају многе вечне муке, ја измислих себи овакву добровољну тамницу, да бих, кажњавајући своје тело овом малом муком, олакшао себи тежину вечних будућих мука. – И епископ доби много духовне користи од преподобног.
Бог подари преподобном Талалеју дар чудотворства: да исцељује сваку болест и сваку немоћ, не само међу људима већ и међу стоком. Због тога многи долажаху к њему као целебном извору, и црпаху и телесно и душевно здравље. Јер се незнабошци, житељи околних села, обраћаху ка Христу Богу. И сви незнабошци у околини града Гавале, којих тада беше још много, потпуно се просветише вером, јер их чудеса светога Талалеја приведоше к познању истине. И помоћу ових новообраћених људи преподобни сруши демонско идолиште, прекопа незнабожачко гробље, и очисти то место од старих поганштина демонских. И на томе месту подиже цркву у част свих светих Мученика. И уреди у њој свакодневно богослужење. И проведе остале дане своје у уобичајеним подвизима својим. И угодивши Богу до краја, пресели се к Њему у дубокој старости, око 460. године.
О овом светом Талалеју свети Софроније, патријарх јерусалимски, пише у Лимонару ово: Ава Петар, презвитер лавре Светог Саве Освећеног, исприча нам о ави Талалеју киликијском, да је шездесет година провео у монашком лику, не престајући никада од плача. И свима је увек говорио: Ово време, браћо, Бог нам је дао на покајање, и ако га истраћимо, бићемо због тога силно истјазавани.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТA презвитера Печерског
Како се открива гнев Божји с неба на грех људски (ср. Рим. 1, 18), и како мир Божји који превазилази сваки ум (ср. Флб. 4, 7) чува тело и душу човека који мир иште, показује нам на очигледан начин житије овог блаженог Тита. Монахујући у Печерском манастиру, Тит би удостојен презвитерског чина. На подвиге, достојне вечнога блаженства, он би упућен следећом околношћу. Овом блаженом презвитеру Титу бејаше брат по духу црноризац истога манастира Евагрије, ђакон по чину. Међу њима беше велика и целицемерна љубав, тако да се сви дивљаху њиховој једнодушности и искреној љубави. Но ненавидник сваког добра ђаво, навикнут да сеје кукољ по пшеници, посеја и међу њима непријатељство. Гневом и мржњом он тако помрачи њихова срца, да они просто не могаху гледати један другога, и на све могуће начине избегаваху један другога. Када је један од њих кадио у цркви, други се склањао од кађења; а ако се не би склонио, онај би га преминуо не покадивши га. У таквом мраку греховном они проведоше дуго време, па се чак усуђиваху да приносе Божанске Дарове и да се причешћују Њима, не помиривши се међу собом и не измоливши опроштај један од другога. На све то подбадаше их враг. Братија пак мољаше их много пута да се помире, али они нису хтели ни да чују за то. Једном се, по промислу Божјем, Тит тако тешко разболе, да је мислио да неће остати у животу. И стаде горко плакати због греха свог, па смирено и понизно посла ђакону Евагрију ову искрену поруку: „Опрости ми, брате, Господа ради, јер те гневом својим увредих“. Али он му не само не опрости, него га штавише стаде грубим речима проклињати. Међутим братија, видевши да Тит већ умире, довукоше Евагрија силом, да се опрости са братом. Угледавши га, болник се одмах подиже, и паде му ничице пред ноге, говорећи са сузама: „Опрости ми, оче, и благослови!“ Но Евагрије, немилостив и нечовечан, окрену се од брата и пред свима изговори ове страшне речи: „Никада се нећу помирити с њим, ни у овом свету ни у оном!“
Рекавши то, он се истрже из руку братије, и одмах паде. Братија хтедоше да га подигну, и гле – он већ беше мртав. И не могаху му братија ни руке прекрстити, ни уста затворити, ни очи заклопити, као да беше одавна умро. А блажени Тит у то исто време устаде потпуно здрав, као да никада није боловао. И сви бише запрепашћени тако изненадном смрћу једнога и тако брзим исцељењем другога. И стадоше распитивати исцељеног презвитера Тита, шта то значи. Блажени Тит им онда подробно исприча све што му би откривено: „За време болести док још бејах обузет гневом, ја видех како анђели отступише од мене и плакаху због погибије душе моје, а ђаволи се радоваху због гнева мог. Тога ради вас ја и стадох молити да идете и измолите ми опроштај од брата. И када га ви приведосте к мени, и ја му се поклоних a он сe окрену од мене, видех једног немилостивог анђела са пламеним копљем, којим он удари неопростившег ми брата, и он одмах паде мртав. А мени тај исти анђео пружи руку и подиже ме, и ево сам здрав“.
Уплашени овим казивањем, братија много плакаху над грозно умрлим Евагријем. И погребоше га, али са отвореним очима и устима, и са испруженим рукама. А сами се стадоше нарочито чувати од гнева, праштајући један другоме сваку увредљиву реч, и сећајући се добро оне поуке Господње: „Сваки који се гневи на брата свог ни за што, биће крив суду“ (Мт. 5, 22). Усто, и свети Јефрем Сирин је рекао: „Ако се коме деси да умре у непријатељству, таквога очекује неумољиви суд“. И могаше се тада говорити о уразумљеној братији: Велики мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Псал. 118, 165). Но нарочито сам блажени презвитер Тит увиде да преко помирења са братом он обрете мир са Богом, што га сачува и од телесне и од душевне смрти. Од тог доба он и не помисли гневити се на ма кога, него, искоренивши потпуно гнев, он стече према свој братији љубав по Богу која никад не престаје, која је, као корен мира, свеза савршенства (Кол. 3, 14); љубав која је од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне (1. Тим. 1, 5); љубав која дуго трпи, која је самилосна, која не завиди (1. Кор. 13, 4); љубав која садржи у себи све врлине, нарочито ове: целомудрије, пошћење и непрестану молитву. Од тога времена овај блажени презвитер имађаше стално у срцу речи Светога Писма: Будите мудри и трезни у молитвама; а пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво грехова (1. Петр. 4, 7-8). Приносећи Бескрвну жртву, презвитер Тит испуњаваше и следећу еванђелску реч: Љубити Бога и ближњега, веће је од свију жртава и приноса (Мк. 12, 33). А стече он и савршени мир те, испуњен савршеном љубављу, није могао туговати и говорити: Нема мира у костима мојим од грехова мојих (Псал. 37, 4). Савршени мир овога постника беше такав, да се на њему испуни истинита реч апостолова: Царство Божје није јело и пиће него правда и мир (Рим. 14, 17). Стога се блажени Тит удостоји добити и на небу упокојење, јер, жудећи за њим, он после многих и великих богоугодних трудова и подвига отиде ка Господу. Свето тело његово почива у једној од печерских пештера, пуној Светих као доње небо, а духом равноангелним он борави на небу, куда би узнесен у вечни покој на рукама Анђела који му се јавише. И они, радујући се тамо, овом некадашњем грешнику који се достојно покајао, шта су могли рећи? ништа друго до оно што и свети апостол Павле о апостолу Титу: Утеши нас Бог доласком Титовим (2. Кор. 7, 6). A ми, радујући се такође, можемо одговорити овим небеским житељима речима из исте Посланице: Ми се утешисмо вашом утехом, и нарочито се обрадовасмо радошћу Титовом, којега се дух упокоји међу вама. – Нека се светим молитвама преподобнога Тита и ми, одбацивши сваки гнев, удостојимо добити опроштај грехова и упокојење временско и вечно у Христу Господу нашем, који је Бог љубави и мира (2. Кор. 13, 11), коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА: АСКЛИПИЈА и ЈАКОВА
Асклипије и Јаков преподобни подвизаваху се у петом веку, у време Теодорита епископа Кирског (393-458), у пустињи Сиријској. Асклипије беше ученик преподобног Полихронија, прислужника авве Зевина. Он у свему подражаваше преподобног Полихронија: у храни, одећи, скромном понашању, бдењу и молитвеном општењу с Богом. Ни док се раније налазио међу мирским људима њему није сметало да живи подвижнички и врлински. Преселио се у миру, добивши од Господа дупли венац. Преподобни пак Јаков затвори се у својих деведесет година у једну малену келију покрај села званог Нимуза и никоме се не показиваше. Једино је долазницима давао одговоре кроз једну малу спирално направљену рупу. У келији не запаљиваше ни ватре ни светиљке. Издржавши тако у подвигу лишавања, у миру се пресели ка Господу.
