ПИТАЊЕ: Кад свештеник служи без ђакона вечерњу, јутрењу, или Литургију, или врши који обред у присуству епископа, да ли треба да подноси кадионицу епископу на благослов?
ОДГОВОР: Из историје старе Цркве види се да је литургијски живот свих њених чланова, особито учешће у Светој Литургији, имало централни положај. „Постати једно са Христом, не само духовно него и телесно, примивши Тело и Крв Његову, и тиме све Његове божанске енергије потребне нам за живот вечни (Јн. 6, 50), истовремено доспевши до јединства са свом браћом, живом и упокојеном, и анђелима – осећало се у свести верних не као наредба и дужност него насушна духовна потреба. И доцније кад се под притиском борби с јересима наглашавају и друга средства спасења: прејемство епископа у аутентичном учењу од апостола, затим Свете Тајне Крштења и Свештенства, Света Евхаристија задржава централно место и тада као и доцније, све до данас“. Овај принцип био је свагда жив у свести верних, особито свештенства. Стога, оправдано примећује Ј. Зизиулас да је служба „епископа од почетка била углавном литургијска, састојећи се у преношењу Свете Евхаристије“. Доказ за то пружа нам како опис Литургије осме књиге Апостолских Установа, тако и опис богослужења Цркве јерусалимске који излаже Етерија у свом путопису с краја IV века. По њему, јерусалимски епископ учествује у цркви, поред свештеника, не само недељом и празником, него и на свакодневном богослужењу. На вечерњи и јутрењи он „прво говори молитву и моли се за све“, затим полаже руке на покајнике појединих степена, па онда на оглашене и верне. Видимо га на празнике редовно у литијама на света места у Јерусалиму и ван Јерусалима итд.
Све до данас задржао је овај принцип свој смисао и важност. У Грчкој епископ стоји, огрнут мантијом, с панакамилавком и жезлом у руци, у архијерејском столу, на празничној вечерњи и јутрењи, а такође на Литургији кад ову не служи. При томе он благосиља свештеника и ђакона у почетку Литургије, њему се подноси Еванђеље да га целива на Малом входу, он благосиља вход, упућује мир, дели на крају антидор; од њега тражи ђакон благослов за кађење, читање Еванђеља и др.
Изгледа да питање нема у виду овакве случајеве, за које је јасно да свештеник треба да тражи благослов над кадилом од епископа. Него ће бити да је реч о томе: да ли треба тражити благослов од епископа кад он не учествује литургијски, ни у одјејању, ни у мандији, него је само присутан у цркви на богослужењу?
Свакако да је и у старо доба било околности породичног и личног живота не само других свештених лица него и епископа, ма колико то било ретко, кад он није био спреман да литургише, али га то није задржало од потребе и обавеза доласка у храм и присуствовања богослужењу. О тим изузетним случајевима, разуме се, није могло остати писменог помена како се поступало. Ово ћутање извора о томе најпре ће значити да су му се ђакон и свештеник обраћали и тада за благослов у почетку Литургије, и у другим случајевима, јер он није престајао бити епископ ни тада, нити се стога мењао однос према њему осталих клирика и верних. Макар због навике, служећи свештеници тражили су благослов од њега.
Руски литургичар С. Булгаков, говорећи директно о служењу Литургије у присуству архијереја, кад он стоји у олтару, вели да свештеник и ђакон, пошто сврше проскомидију, пред почетак Литургије оглашених излазе архијереју на благослов. А затим, дословно вели: „За кађење ђакон је дужан да тражи благослов од архијереја, а не од свештеника. (На исти начин, кад на Литургији свештеник врши кађење, он сам кадило не благосиља, него тражи благослов од архијереја)“. Према истом писцу, у Русији је ђакон тражио благослов не само од присутног архијереја, него и од старешине цркве, настојатеља: „Ако је настојатељ у храму, макар и не служио, ђакони који ће служити и појци траже од њега благослов за облачење у свештене одежде“.
Ако, дакле, епископ стоји у трону (архијерејском столу) у наосу, или у олтару, свештеник, кад сам служи без ђакона, треба да му подноси кадионицу на благослов. Ако служи са ђаконом, онда ђакон треба да то чини. Ако би пак епископ стајао на ком другом месту у цркви, свештеник и ђакон не би били дужни да то чине.
Гласник, март 1979.
