ПИТАЊЕ: У великој јектенији, како на вечерњи и јутрењи, тако и на Литургији, најпре долази прозба за надлежног епископа, а затим прозба за цара и власт, сада за народ као носиоца власти. Међутим, у сугубој јектенији, у сва три чина, стоји обратно. Да ли ово потиче из старине, односно да ли постоји неки разлог за овакав поредак ових прозби, или је он из новијег времена, дело редактора или штампара црквених књига, које се онда механички понавља у доцнијим издањима?
ОДГОВОР: И мени је разлика места ових прозби, у великој и сугубој јектенији, пала у очи и тражила разјашњење, како због теоријске стране, тј. због разлога и смисла тога, тако и због практичне, јер ако се не гледа непосредно у текст Служебника, увек се при читању мора мислити да ли је у питању велика или сугуба јектенија, да се не би погрешило.
У делима литургичких писаца до којих сам могао доћи објашњење нисам налазио. У њима се или просто излаже поредак прозби, као у Служебнику, или се саме прозбе тумаче, али без објашњења зашто је поредак њихов друкчији у једној и другој јектенији. Кад сам дошао у могућност да ово питање размотрим у нашим и грчким рукописима, видео сам да и у многим од њих, од ХII па до XVI века, та разлика постоји. Тако нпр. већ у једном рукопису Синајске библиотеке, из 1156-1169 г., у Литургији Светог Јакова, у првој јектенији најпре се моли за архиепископа Петра, па за цареве. Исто тако у јектенији по Станем добрје… (Ипер сотириас… патриарху Петру, ту паносиу имон… Ипер тон евсевестатон… василеон). Али у сугубој јектенији Златоустове Литургије прозба: Ипер евсевестатон ке тхеофилактон имон василеон, долази испред прозбе: Ипер архиепископу имон Петру. И у другим рукописима с краја ХII, из XIII в. и доцнијег времена налазимо исто.У великој пак јектенији прозба за архиепископа претходи, и у другим рукописима, прозби за цара, као што је то и у наведеном рукопису Синајске библиотеке из 1156-1169 г.И у нашим рукописима од XIV до XVII в., у вел. јектенији прозба за архијереја претходи прозби за цара, а у сугубим обратно. Тако у дечанском рукописном Служабнику бр. 121, XIV в., у вел. јектенији Златоустове Литургије: О архиеп(и)с(ко)пе нашем им(е)р(ек)… О бл(а)говерними Б(о)гохранимем ц(а)ри нашем. А у сугубој: Јеште м(о)лим се о бла(а)говерним и б(о)гохранимем ц(а)ри нашем… Јеште м(о)лим се о архиеп(иско)пе нашем Као у Златоустовој тако је и у Василијевој и Литургији Пређеосвећених Дарова. Исто овако је и у руским рукописима.
У прозбама велике јектеније неких чинова Гоаровог грчког Евхологиона, архиепископ се помиње, а цар не помиње. У сугубој, пак јектенији нема прозбе ни за цара ни за архиепископа. За одсуство ових прозби Гоар даје овакво објашњење: „Имајући у виду своје ропство, савремени Грци су изоставили, у последњим издањима својих Евхологиона, јавно вршење прозбе за цареве“. Но у прозбама велике јектеније Златоустове Литургије, овог Гоаровог Евхологиона, помиње се најпре архиепископ, па цареви, а у сугубој само цареви, а прозбе за архиепископа нема (стр. 52, 56).
У сугубој јектенији Златоустове Литургије, синајског Евхологиона бр. 979, из 1153 г., постоји прозба за цара, али не и за архиепископа (исто 147). Исто је тако у рукопису Патмоске библиотеке бр. 105, XIII в. (исто 154), такође у словенском Служебнику Московске синод. библиотеке бр. 604 (343), XII в. (исто 149).
Поред рукописа које је употребио Гоар, ни у мноштву других рукописа од XVI до XVIII в., које наводи проф. Трембелас, нема прозбе за цара. Трембелас за то види исти разлог као и Гоар: „Ово је зато, што је и разумљиво, јер се у доба ропства избегавала прозба за окупатора“. У сугубим јектенијама новијих и савремених грчких Евхологиона, прозба за цара је замењена прозбом: „Још се молимо за благочестиве и православне хришћане“, која долази испред прозбе за архиепископа, а настала је такође у доба турског ропства. У неким нашим рукописима из турског доба, ова прозба има облик: „О благочестивих и христољубивих царих православних“
У руским рукописним Служебницима, прозба за кнеза, одн. цара, није се мењала у то доба, него је још у истом облику утврђена одлуком цариградског Синода у време патријарха Јеремије II, 1593. год.: „Како свештена правила расуђују, наређујемо ово: Да најпобожнији (евсевестатос) цар Москве и самодржац целе Русије и северних страна, као што је до данас у свештеним чиновима Источне цркве, има свој помен и на Св. проскомидији и свештеним диптисима, тако и на почетку шестопсалмија, по завршетку двају псалама који се читају за цара, бива помињан по томе узгласу по имену, као најправославнији цар“. У Служебницима старообрјадаца у Русији, који прештампавају издање из 1601. године, у сугубој јектенији моли се такође најпре за цара па за патријарха. И у бугарском Служебнику у великим јектенијама је најпре прозба за митрополита па за цара, а у сугубим обратно.
У више старих рукописа Литургије Светог Јакова, почевши од најстаријег Месинског, из X в., Росанског XI в., Синајског XII в., све до Паришког (Паришка Народна библиотека, бр. 2509 и 476) постоји јектенија слична сугубој која се читала после Апостола и Алилуја, а пре Еванђеља (по Еванђељу се читала јектенија слична прозбеној). Прозба за епископа: за светог оца нашег (име) (у Месинском); у другим: За светог оца нашег (име патријарха), налази се испред прозбе: За благочастивог и христољубивог цара нашег… У Евхологиону збирке Порфирија Успенског (Публичне библиотеке бр. 226), IX-Х в., у сугубој јектенији прозба: За оца и епископа нашег, претходи прозби: За најблагочестивије и Богом чуване цареве… (Исто, 148).
У синајском Евхологиону бр. 1040, XII в., молба: За најблагочастивије и Богом чуване цареве наше …., долази испред прозбе: Још се молимо за архиепископа нашег… (Исто, 147). Исто је тако у словенском рукопису Петроградске духовне академије, бр. 520, XIV в. (Исто 147).
О потреби молитве хришћана за све људе, „не само верне, него и неверне“, за цареве и власти говори већ апостол Павле. Поред општег, он наводи и посебан разлог за то: Да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти (1 Тим. 2, 2), тј. као што објашњава Свети Јован Златоуст: „При томе, природно да је душа хришћанина, чувши то, могла доћи у недоумицу и не сагласити се са том науком да при свршавању Тајни треба приносити молитве за незнабошца. Но погледај шта он говори и какву предлаже корист, да би ма и на тај начин склонио да се прими његова поука: Да тих и миран живот проживимо…“.
Да је ова заповест апостола вршена у Цркви већ од почетка II века доказује нам посланица Коринћанима Светог Климента, епископа римског, молитвом која је не само слична по садржају нашој великој јектенији, него се и назива „усрдна молитва“ (ектени тин деисин). У њој се моли Господу: „Буди нам заступник и помоћник, невољнике наше спаси, смирене помилуј, пале подигни, болесне исцели…, сужње наше ослободи, утеши малодушне… Дај јединомислије и мир нама и свима који обитавају на земљи… Владарима и управитељима нашим на земљи Ти си, Владико, дао власт царствовања неизрецивом и великолепном силом својом… Ти, Господе, управи њихову вољу на добро и угодно пред Тобом, да побожно вршећи у миру и кротости од Тебе дану им власт, нађу Те милостива“. Половином II века имамо сведочанство Светог Поликарпа Смирнског: „Молите се још за цареве и власти, и за оне који вас гоне и мрзе“. У почетку III в. Тертулијан пише: „Ми чинимо скупове и саборе да окружимо Бога општим молитвама као војском сабраном на једно место… Ми се молимо за императора и његове слуге (министрис), његове власти (потсстатибус)…“. У првој половини III в. сведочи Ориген: „О овоме треба рећи да у свје време помажемо царевима, тако да кажем, божанском помоћи и узевши свеоружје Божје. То чинимо покоравајући се убеђивању апостола који вели: Пре свега, дакле, молим да се чине молитве, мољења, молбе, захваљивања за све људе, за цара и за све који су у власти“. Крајем III в., у опису Јутарњег богослужења спис „Testamentum Domini nostri Jesu Christi“ износи мољења ђакона у којима је осма прозба за епископа, 15. за царство, 16. за власти. Половином IV в., Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кад завршимо духовну жртву…, молимо Бога за општи мир Цркава, за добро стање света, за цареве, за војску и саборце“. У XV в. Свети Симеон Солунски казује: „Црква се моли, добро држећи закон Павлов, о царевима и достојанственицима, особито сада када су верни, да им Бог помогне да у ратовима победе непријатеље, како би и ми тих и миран живот водили, држећи се побожности и часности“.
Ако сада размотримо прозбе свих трију јектенија, видећемо – како вели Скабаланович – да се у сугубој моли искључиво за лица, у прозбеној о потребама свију без обзира на поједина лица, а у великој да се моли и за једно и за друго, „тако да сугуба и прозбена јављају само даљим раскривањем њезиног (в. јектеније) садржаја“. За прозбе в. јектеније, видели смо да се јављају већ у III веку, а сугуба јектенија биће да је уведена у Литургију Светог Јована и Светог Василија у V в., после времена ових Светих. Велика јектенија са прозбама најпре за архијереја па за цареве, налази се такође у старим Литургијама: Сирској Светог Јакова, а на Западу у Амвросијанској и Галиканској.
Према томе, поредак помињања најпре духовне власти, епископа, па световне – цара, у прозбама велике јектеније, посведочен већ од III в., јавља се раније, и држи консеквентно кроз све време до нашег доба, него обратни поредак у сугубој јектенији. По учењу Светог Писма, то је и разумљиво, како с правом указује Свети Симеон Солунски велећи: „Види да и овде (у великој јектенији), и у тајним молитвама свештенодејстава, и у диптисима, и у последњој молитви која се зове заамвона, Црква најпре помиње архијереје и јереје и сав клир. Онда наводи цареве, и то законито, по божанској вољи одозго. Јер ко предаје освећење већи је од (оних) који примају освећење, јер већи благосиља мањег (Јевр. 7 ,7). Али не знам како се негде овај чин сасвим унизи и свештена (лица) се често показују у нижем чину од световњака, не буду нижег чина, него потиснута и овде, као и у другом, због презирања божанског од неких“. И по учењу Светог Јована Златоуста, свештеничка служба је виша од царске „колико је небо узвишеније од земље и душа од тела“, јер „земаљски владари имају власт везати, но само тело; а ове везе (свештеника) везују само душу и продиру на небеса. Што свештеник изврши на земљи, то Бог довршава на небу“. Природно је, дакле, да се у Цркви најпре моли за духовну власт па за световну.
Кад је то тако, како је онда дошло до тога да се у сугубој јектенији тај поредак измени?
Највероватније да је до ове измене дошло у време кад је, на почетку јутрење, унесен тзв. царски део, тј. псалми 19. и 20, три тропара и кратка сугуба јектенија. Према Апостолским Установама, првобитно је на почетку јутрење читан псалам 62. Доцније су додати и други, док њихов број није утврђен на шест, шестопсалмије, о чему најранији помен налазимо у опису синајске јутрење од монаха Јована Мосха и Софронија, доцније патријарха јерусалимског, с почетка VII в. Но још у ХII в., по неким рукописима, јутрења почиње шестопсалмијем: „Пошто ђакон каже: Благослови владико! узглашава јереј: Благословено Царство…, и одмах народ почиње шестопсалмије. И по свршетку ђакон говори: У миру…“.
Али у томе веку, у рукописима се јавља и царски део јутрење, најпре у царским манастирима, одакле прелази и у друге манастире и цркве, да би у ХIII в. већ ушао у свеопшту употребу. Биће да је овај чин настао због схватања да у наведеној наредби апостола Павла речи „пре свега“ значе да се у свакодневној молитви у храму, на почетку дана, пре свега моли за цареве и власти, док ће пре бити да те речи истичу важност молитава уопште у животу хришћанина, те да их безусловно треба сви да врше. Стога је у краткој сугубој јектенији тога царског дела, најпре била само прозба за цара, као што казује примедба у нашим рукописима: „По том дијаконства мала т’кмо o царих. Вазглаш(еније): Јако милостив…“. Но убрзо је, иза прозбе за цара, додата и прозба за архијереја.
Пошто се на почетку јутрење најпре молило за цара, у великој јектенији, која долази после шестопсалмија, није се сматрало да треба мењати вековни поредак мољења најпре за архијереја па онда за цара, те је такав поредак остао у великим јектенијама и свију других чинова.
Из скраћене пак сугубе јектеније са почетка јутрење преузета је, мало по мало, прозба за цара испред прозбе за архијереја и у друге сугубе јектеније: јутрење, вечерње, Литургије и других чинова, што је онда остало до нашег времена. Тим путем и начином, дакле, биће да је од првобитног реда прозби, најпре за архијереја па за цара и у сугубим јектенијама, дошло ту до измене њиховог поретка, док је у великим остао до данас стари, првобитни.
Сматрам да нема никаквог разлога да се овакав поредак прозби, у сугубој јектенији, задржи и сада, сем да би се сачувао као историјски развој њихов. Много би боље било овај поредак изједначити тако да и у сугубој дође најпре прозба за архијереја, па онда „род наш“, као што је и у великој јектенији, поготово што је тако учињено у руском Служебнику из 1977 г., и у преводу трију Литургија на српски језик о. Јустина Поповића из 1978. године.
Осим тога, мислим да се и грчка прозба „За све православне хришћане“, којом је, од турског доба до сада, замењена прозба за цара, као и наша садашња, удаљила од апостолове наредбе о молитви за цара и власти. До тога је дошло због ослањања на византијску формулу познијег времена, која се развила једнострано, имајући у виду припадање цара православљу. У грчкој прозби је атрибут православља пренет на „све благочестиве (и православне) хришћане“. А наша је у потпуну византијску формулу уметнула „благочестиви православни род наш“. У старини, као што смо видели из молитве Светог Клнмента Римског, молило се за власт уопште. Исто тако и у наведеним старим сведочанствима из II, III и IV века помињу се „царство“ и „цареви“ готово редовно. У прозби се цареви не помињу по имену за дуго. Да дође до њиховог личног помињања свакако је од пресудног значаја била чињеница што су они постали „благочестиви“, тј. хришћани.Апостоловој мисли више се приближила прозба у савременом руском Служебнику (иако је и она под византијским утицајем): „О богохранимјеј страње нашеј, властех и воинствје јеја“, особито у сугубој јектенији: „Јешче молимсја о богохранимјеј…“, директним додатком апостолових речи: „да тихоје и безмолвноје житије поживем во всјаком благочестији и чистотје“.
Сматрам да би ова прозба, у духу наредбе Светог апостола Павла и молитве Светог Климента Римског, боље било да гласи: „Да народ и власти управљају на добро пред Господом, како би тих и миран живот провели у свакој побожности и чистоти, Господу се помолимо“. У сугубој: „Још се молимо да народ и власти…“.
Свакако да ће бити људи који ће у овоме видети жељу Цркве да се, по њиховом мишљењу, као и свагда до сада, додворава власти. На то не треба обраћати много пажње. Мора нам бити јасно да је Црква увек спремна да послужи стварним интересима народа, по оцени Божјој, јер је Бог „дао власт царствовања великолепном и неизрецивом силом Својом“, тако да је наша дужност дати цару царево, а Богу Божје. Разумљиво, за онога за кога Бог не постоји апостол Павле није ни могао изразити вољу Божју. Онда нема друго него да попови покушавају на сваки начин да се овом молитвом додворавају свакој власти, да тих и миран живот проживе у свакој сласти и части. Или да је Црква на ропско служење држави већ пристала, како ће рећи они из другог политичког табора.
Гласник, децембар 1984.
