Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 10. марта 2023. године у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду молебан са акатистом Пресветој Богородици за наш верни народ и светиње на Косову и Метохији.
Саслуживали су протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа марчанског г. Саве, старешине храма, свештенства и верног народа. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:
– Браћо и сестре, ево нас у другој недељи поста. Ова недеља је посвећена Светом Григорију Палами. Као што знамо из историје Цркве и из житија Светог Григорија Паламе, он је – поред тога што је био велики борац за чистоту православне вере – показао да наша вера није само празна идеологија и да се не тиче само теорије, него да је наша вера и теорија и пракса. Једино тако је вера жива. И још је показао да посебно место у вери као животу има молитва. Он је један од оних богослова и учитеља Цркве који је показао да молитвом можемо да општимо са Богом лично и да између Бога и нас људи не постоји никаква посредничка сила, како је говорио: не постоји створена благодат као својеврсни међуспрат између Бога и нас, него је показао својим учењем да је Бог лично присутан у свету и присутан у нашим животима и то кроз своје благодатне нестворене енергије и да управо због тога ми имамо могућност да будемо у живој заједници са Богом и да с њим лично општимо. Као централни наш подвиг и рукодељ којим духовно треба да се бавимо препоручивао је молитву и то баш ону молитву коју до наших дана кроз векове нарочито негују светогорски оци, монаси, пустињаци, али и други монаси широм православног света, као и многи православни хришћани, молитву која гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Свети Григорије Палама додавао још једну краћу молитву, која је везана за ову, а то је: Господе просветли или просвети моју таму. Тиме је заправо потврдио оно што је искуство и предање Цркве да ми верујемо у Исуса Христа, а не само Исуса.
Наиме, ми често с правом и у складу са оним што је записано у Јеванђељу видимо Господа Исуса као некога са ким се идентификују људи са маргина или боље рећи као некога који се идентификује са људима са маргина, као некога у којем се препознају сви они који имају и унутрашње и спољашње муке и проблеме и налазе управо у личности Христовој онога који те проблеме од свакодневног практичног живота решава. Зато смо кроз историју теологије имали и оне који су покушавали да социјално учење Цркве и Јеванђеље примене на ововековне и овоземаљске људске творевине, па су чак неки произвели нешто што се зове теологија ослобођења, у смислу да Јеванђеље као једна практична, од овога света најбоље могуће конципирана, идеологија може да се примени и да донесе самим тим равноправност међу људима. Наравно, показао се такав покушај не само неуспелим, него и потпуно промашеним, зато што Господ јесте Исус, али је Господ Христос. Он је пре свега дошао на овај свет као Смисао, као Логос, да нам одговори на најдубљу унутрашњу потребу, потребу за вечношћу, без обзира у каквим се околностима налазимо. Оне могу бити час повољне по нас, а час неповољне. Међутим, ако разоваплотимо Исуса Христа, ако Га видимо само као Исуса и само као човека, може бити и да је најсавршенији, онда то нама није довољно, јер нама треба вечност. Не постоји човек који може да реши суштину и смисао нашега постојања, да нам одговори на питања одакле смо, ко смо и где идемо, да нам одговори на нашу најдубљу глад и жеђ, а то су глад и жеђ за вечним животом, за вечним постојањем не само нас појединачно, индивидуално, тебе и мене, него за постојање нас са онима са којима смо нераскидиво повезани, са онима који такође чине садржај, суштину и смисао нашега живота, са онима које волимо и без чије љубави би наш живот био празан и бесмислен и обрнуто. Зато је Свети Глигорије Палама указивао на потребу молитве, на то да се просветли и просвети наша тама у души, у уму, у срцу, како бисмо онда у Христу, Исусу Христу, могли да видемо заиста оно што Он јесте, а то је да је Богочовек, и истину да у Њему и ми добијамо све што је Његово уколико отварамо себе молитвом.
Пост јесте период покајања. А шта је период покајања или шта је покајање? То је управо период у којем ми баш као блудни син имамо могућност да се вратимо у Очев дом. Покајање је преумљење, покајање је констатација, препознавање да смо се удаљили од Бога, а самим тим нисмо ни у себи целовити, а самим тим имамо и проблем са светом око нас, са људима око нас, са нашим ближњима и са творевином читавом. Препознавање да се налазимо у таквој ситуацији, у таквом стању, и жеља да будемо у наручју Божјем јесу покајање. Труд да будемо онакви каквима нас Бог хоће, труд да се вратимо Богу – то је покајање. Кад постоји исправна поставка овако схваћеног покајања, онда је покајање увек радост или речено језиком отаца радосна туга. Спознаја да смо промашили, да смо пали, да смо погрешили – ако имамо пред собом лик Исуса Христа – произвешће у нама тугу, али та туга неће бити пут у очај, у малодушност, у пропаст, него ће та туга бити туга која отвара врата радости и у исто време биће друга страна радости, јер ћемо молитвом и постом у покајању препознати најдубљи израз љубави Божје у односу на нас, а то је да је Бог увек поред нас и да је са нама. Зато је важно да постимо, да се молимо, да се трудимо да видимо свој промашај, свој грех, да не обраћамо пажњу на грехе и промашаје ближњих, или ако пак уочимо грех, промашај и слабост ближњег да се молимо за њега, да му не будемо судије. Тада је присутан Господ међу нама и тада благодат Његова чини чуда у нама и међу нама. Зато пост треба да буде васпостављање јединства и заједнице сса Богом, васпостављање заједнице и јединства међу нама, да будемо једни у Христу, да се молимо једни за друге, а нарочито да се молимо за браћу и сестре на Косову и Метохији и да чинимо све што је до нас да они осете нашу љубав и да знамо да ми не постојимо без њих, као што сам сигуран да и они тако благодаћу Божјом, љубављу Његовом, молитвом и постом у дубини своје душе осећају. Нека би Господ дао да наставимо са благословом Божјим пут подвига, поста, молитве и покајања, а све у сусрет највећој радости, благослову и радости Божјој, а то је Васкрсење Христово које – никада не треба да престанемо да понављамо – јесте и Васкрсење наше. Његова победа над сваким злом, над сваким непријатељем, над смрћу, што је истовремено – ако идемо за Њим носећи свој крст – јесте и наша победа над сваким злом, над сваким непријатељем и над смрћу. Нека сте благословени и у миру да наставимо пост.
* * *
Са благословом Његове Светости Патријарха сваког петка, са почетком у 17 часова, током свете Четрдесетнице у храмовима Светог Саве на Врачару, Светог Димитрија на Новом Београду, Рођења Пресвете Богородице у Земуну, Светог Александра Невског на Дорћолу и Вазнесења Господњег у Жаркову биће служен молебан са акатистом Пресветој Богородици за наш верни народ на Косову и Метохији, за наше светиње на Косову и Метохији, за наше Косово и Метохију.
Извор: Инфо-служба СПЦ
