ПИТАЊЕ I: У многим црквама стоји на целиваоници поред иконе још Крст и Еванђеље. Којим се редом они целивају и да ли поредак у том погледу има значаја? ПИТАЊЕ II: У једном нашем манастиру има кип Свете Богородице у седећем ставу, са дететом Христом на крилу. Многи од верних који долазе целивају Христа или Свету Богородицу у лице. Монахиња вели да то не ваља, него да треба целивати руку Христову или Богородичину. Због чега то не би било добро кад то они чине из љубави и побожности?
ОДГОВОР: По црквеним прописима, на целиваоници – аналогију, тетраподу – на средини цркве стоји икона Светог коме је храм посвећен, а која се на велике празнике Христове и Богородичине, и њихова попразништва, као и на празнике Светих с полијелејем и бденијем, замењује празничном Еванђељу ту није место, као ни крсту. Само на недељном јутрењу, пошто се прочита, износи се Еванђеље ради целивања, те га свештеник држи стојећи на средини храма (меси ту нау), или га ставља на целиваоницу, уз храмовну икону, тако да икона буде с десне стране, а Еванђеље с леве. Крст се износи код нас на целиваоницу на Крстовдан (и стоји до оданија); на дан Происхожденија честних древ честнаго и животворјашчаго креста (1. августа), и Крстопоклону недељу. Еванђеље и крст иначе по правилу треба да стоје на Часној трапези.
Но, без обзира како су на то место храма дошли, кад се нађемо пред крстом, Еванђељем и иконом на целиваоници, по одлуци Седмог Васељенског сабора ми смо дужни да им укажемо поштовање „целивањем и клањањем поштовања, али не истинским служењем које, према нашој вери, припада само Божанској природи“. У овој одлуци Сабора изједначују се Свете иконе с Часним крстом и Еванђељем, али је ту реч о указивању истог начина поштовања, а не о реду по коме се оно њима треба да указује.
Да би пак све било „лепо и уредно“ (евсхимонос ке ката таксин), како вели Свети апостол Павле (1 Кор. 14, 40), није без значаја и ред по коме треба целивати ове Свете предмете. Тим се питањем позабавио Свети Никодим Светогорац у свом Пидалиону велећи: „Прво се клања Светом Еванђељу“. Као разлог за то он наводи речи Светога Јована Златоуста, према којима „оно што су Свети рекли слике су (иконес) њихових душа“. Отуд Свети Никодим закључује: „И речи Светог Еванђеља су слике (иконес) душе и срца Господа“. Стога, дакле, треба указати најпре поштовање Светом Еванђељу. „Затим крсту“ – наставља Свети Никодим – „онда икони Христовој, икони Свете Богородице и даље иконама Светих… по реду оригинала (личности Светих) и важности, тако следи и ред клањања њиховим иконама“.
По овом, дакле, реду треба поступати и данас.
На питање шта треба целивати на иконама Господа, Свете Богородице и Светих, који део тела, сматрам да је доличније целивати њихову руку него лице. Јесте, због љубави према нама Господ је сишао на земљу и постао човек, поднео разне муке и смрт, у Причешћу нам дао Тело и Крв Своју, у Еванђељу науку Своју, усинио нас Богу и дао право да Му се обраћамо речима: „Ава, Оче!“ (Гал. 4, 6), да будемо „суграђани са Светима и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Због љубави према Богу и ближњима, и Свети су нам блиски и своји. Но ипак, свагда треба имати на уму колико су Свети и Света Богородица духовно изнад нас, а поготово Господ Исус Христос. Стога и у погледу показивања поштовања и љубави према њима морамо их одвајати од блиских нам и драгих личности на земљи. Такав став смирености рећи ће нам онда да је боље и прикладније целивати њихову руку или ногу, него лице. С правом се у Календару „Црква“ за 1934. годину препоручује вернима: „Целивање Св. Јеванђеља, крста, моштију и светих икона треба пропратити с три побожна (мала) поклона; два долазе пред целивањем, а један после целивања. При целивању иконе Христа Спаситеља треба целивати ноге; Божје Матере и светитеља – руку, а на нерукотвореном снимку (образу) Спаситељевом и Глави Јована Претече – власи“.
Добро, дакле, упућује верне поменута монахиња, ако то чини мирно и са смиреношћу, те ће и верни учинити добро ако њен савет мирно и са смиреношћу прихвате.
Гласник, мај 1977.
