Човек је крстолико биће. Крст је у темељима васељене, крст је дрво живота у рају, крст је закон саможртвене љубави према Богу и ближњем.
Све је у крсту и крст је у свему. Крст дели космос на запад и исток, север и југ. Вертикала крста нас узводи Богу, али и Бога низводи к нама, а хоризонтала нас упућује на ближње, на друге људе, заједницу – Цркву. Без крста би се уздрмали темељи свега постојећег, сваког човека и народа. Крст је сила која обједињује небо и земљу, Бога и човека и све људе међу собом. Крст је пораз демона, а слава анђела, победоносни знак Сина Човечијега Исуса Христа.
Није случајно да је света Црква изабрала да трећу недељу Часног поста посвети крсту, јер нас крст оснажује, да можемо наставити свој подвиг вере, поста и молитве и поред искушења и духовне борбе, која траје у ово предваскршње време. Крст нас оснажује снагом васкрсења - не неком силом од овога света, већ оно што је људима немогуће чини могућим.
Када је старозаветни Израиљ излазио из Египта, пророк Мојсије је праобразом крста разделио Црвено море и народ је прошао по сухом. То је праобраз новозаветног крштења, а ходећи кроз пустињу ко би од људи погледао на змију од мједи био би исцељен, јер је уздигнута змија од мједи била праслика крста Христовог. Тако и ми данас у свом ходу кроз пустињу овога живота, крстом осењивани, устајемо и лежемо, умиремо и васкрсавамо. Сваки одлазак на богослужење у цркву, па и пролазак поред светиње осењује знак крста. Мајке своје бебе закрштавају знаком крста када одлазе на спавање; свештеници благосиљају трпезе љубави и сва богослужења у овом периоду су крсно-васкрсна. Крст је печат спасења. Он заокружује сваки дан и ноћ и читаву богослужбену годину.
Крст је начин живота. Ко не узме крста свога и не ходи за мном, није мене достојан, говори Господ. Нови Завет је сав у философији крста, у љубави према Богу и ближњем. Узети свој крст значи бити свестан својих слабости и смртности свога бића, али ходећи за Христом, ми од Њега задобијамо благодат да живимо новим животом, животом у Христу, како су говорили Свети Оци. Заиста је у крсту и крстоликом животу сила и спасење, у томе је знамење. Пут крста је јеванђелски уски пут који води у живот вечни. Широки пут је пут без подвига, пут без Бога, без крста. Први подразумева подвиг и усхођење ка Богу и назива се пут живота, а други, на жалост, удаљавање од Бога, а самим тим и од ближњега свог, а свето Јеванђеље овај пут назива путем погибли.
Крст је ехатолошки знак спасења. Пре Другог доласка Христовог појавиће се знак крста, који ће видети сви народи и поклонити му се. Ето, зато у посту крст! Да нас подсети ко смо и куда идемо, да смрт и гроб нису последња људска реалност. Господ је управо на крсту победио смрт, дарујући нам Васкрсење које својим животом у Цркви већ предокушамо.
Епископ Фотије
Извор: Епархија зворничко-тузланска
