Разговори старца Порфирија са кипранима, онако како су их они сами забележили
К. И.
Од првог дана нашега брака, који је започет под веома добрим околностима, старац Порфирије, коме смо често телефонирали, упорно нам је говорио и говорио да не избегавамо рађање деце.
Нешто касније, кад је наше дете дошло на свет, одлучили смо да се разведемо јер међу нама више није било слоге. На неки начин смо (Бог нека нам опрости) кривицу свалили и на Старца; наиме, уместо да – помоћу свога дара прозорљивости, у који смо се лично уверили – предвиди развод нашег брака, он нас је чак подстакао да родимо дете.
Но, како је дете почело да расте, постало нам је јасно да ћемо учинити злочин над њим уколико наставимо са разводом. Нисмо видели други излаз: иако смо обоје више желели развод, ипак се помиримо и опет почнемо да живимо заједно.
Три године пре него што ће се упокојити, старац Порфирије нам рече: “Да није било тог детета, данас бисте били разведени, и Сам Бог зна шта би било са вама. Зато сам вам говорио да родите дете. Тако сте спасли свој брак, који је толико свет колико и све друге свете Тајне наше Цркве”.
И настави: “Увек имајте на уму призор који ћу вам сада описати, и успећете да створите срећну породицу: ваше дете држи једно од вас за једну руку, а друго за другу; оно иде пред вама и показује вам пут, а ви га следите”.
Д. П.
Посетила сам старца Порфирија много пута, сама или са својим пријатељицама. И сваки пут смо добијале подстрек да наставимо са тешким животом у Атини.
За Васкрс 1981. године посетила сам га заједно са својим вереником. Имали смо много тога да га питамо и да примимо савете за нови живот који је ускоро требало да започнемо. Поштовали смо, међутим, његову болест и ограничили смо се само на то да узмемо благослов од њега. У трену док сам му целивала руку, он ми рече: “Дај да зачас опипам твој пулс”.
Дадох му руку. “Добар је”, рече он. Па настави: “Обоје сте добри. Обоје сте Христови”.
Затим, обративши се мени, рече: “Ти си истанчана и врло осетљива душа; лако се одушевиш за нешто, а онда биваш повређена и тугујеш. Молим се да увек будеш осетљива за добро. Такве нас жели Христос”.
Ове речи старца Порфирија помогле су ми да много пута у свом животу превазиђем меланхолију коју изазивају претерано одушевљавање и разочарање.
