Док се налазио у свештеном скиту Кавсокаливији на Светој Гори, старац Порфирије је поручио да му се ископа гроб, а једном свом духовном чеду издиктирао је опроштајно писмо, са саветима и опроштајима свој својој духовној деци. Ово писмо, које наводимо у целини, онако како нам је послато из женског манастира Преображења Спаситељевог, носи датум од 17. јуна 1991. Пронађено је на дан његовог престављења, заједно са монашком одећом намењеном за његов погреб. Оно представља још један доказ његовог крајњег смирења.
Љубљена моја духовна децо,
Желео бих, док сам још при здравом разуму, да вам дам неколико савета.
Од најранијег детињства стално сам био у греху. Мајка ме је слала да чувам стоку у планини, јер мој отац – пошто смо били врло сиромашни – беше отишао у Америку, где је ради нас деце радио на Панамском каналу. Чувајући стоку, срицао сам житије светог Јована Каливита; заволео сам силно светог Јована, и изговарао многобројне дечије молитве – имао сам тад између дванаест и петнаест година, не сећам се баш најбоље. Пожелевши, дакле, да следим његов пример, кришом и уз велике тешкоће напустио сам родитеље и дошао у Кавсокаливију на Светој Гори, где сам постао послушник двојици стараца, браћи по мајци, Пантелејмону и Јоаникију.
Испоставило се да су они били врло побожни и препуни врлина; ја сам их веома заволео, те сам се, по њиховом благослову, примио крајњег послушања према њима. То ми је много помогло: осећао сам велику љубав према Богу и било ми је веома добро. Но, због својих грехова, ја се, по допуштењу Божијем, тешко разболим, тако да ми моји старци заповедише да пођем родитељима, у своје село звано Свети Јован у Евији. Пошто сам још од најранијег детињства чинио многе грехе, кад се вратих у свет, наставих са Гресима, који су се до данас силно намножили. Свет је, међутим, о мени имао добро мишљење, тако да су ме сви сматрали светим.
Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету. Све чега сам се сетио, ја сам, свакако, исповедио, и знам да ми је Бог све то опростио. Осећам, ипак, дa је премного мојих духовних сагрешења, и молим све вас који сте ме познавали, да се молите за мене, јер за свога живота и ја сам се скрушено молио за вас. Сад кад одлазим на небо, чини ми се да ће ме Бог упитати: Шта ћеш ти овде? Имам само једно да Му одговорим: Нисам достојан, Господе, да будем овде; нека Твоја љубав учини са мном што год изволи. Шта ће даље бити – не знам. Желим, међутим, да тада дела љубав Божија.
Увек се молим да моја духовна чеда заволе Бога, Који је све и сва, како би нас Он удостојио да ступимо у Његову земаљску несаздану Цркву. Јер, одавде треба да почнемо. Увек сам се трудио да се молим, да читам црквене химне, Свето Писмо, житија наших светитеља, и желим да и ви чините то исто. Благодаћу Божијом, ја сам се трудио да се приближим Богу; молим се да и ви чините то исто.
Преклињем све вас да ми опростите за све чиме сам вас ожалостио.
Јеромонах Порфирије
У Кавсокаливији, 4/17. јуна 1991.
