Први сусрет са старцем Порфиријем
Било је то у време кад сам пролазио кроз лично искуство какво раније нисам познавао – дуготрајно искуство великих размера, које је претило да ме доведе до душевног и телесног растројства, јер ме је затекло неспремног; наиме, рана је дошла оданде одакле сам наивно очекивао подршку, или барем разумевање.
До тада сам само неодређено слушао о некаквом јеромонаху оцу Порфирију који је поседовао дар прозорљивости. Стога ја узмем одсуство са посла, затражим благослов од свог духовника и упутим се Старцу.
Док сам ишао к њему, обузимала су ме разнолика осећања: очекивање, немир, радозналост, уздржаност… Шта ли је, дакле, о мојим проблемима могао да каже некакав постарији, не баш много учен старац?
Дошао сам у црквицу и чекао. Кад дође мој ред, уђем у исповедаоницу. Чекао ме је један сићушан старчић. Био је уобичајено пријатног лика; ништа нарочито. Посматрао ме је кроз наочари својим живахним плавим очима. Тог часа осетио сам да је његов поглед продро у моју душу. Осетио сам да ме тај човек већ познаје. Приметио сам, истовремено, да су његове усне нешто шапутале и схватих да се он непрекидно моли. Остављао је утисак и да јесте и да није био присутан, да је истовремено живео и овде и негде другде.
Он проговори, и први пут зачух његов танани, спокојни и привлачни глас:
Шта хоћеш да ми кажеш?
Изложих свој проблем укратко, не дуже од пет минута, па заћутах. Старац је ћутке слушао, ту и тамо уздишући. Чинило ми се да је због моје муке патио више од мене. Тада доживех изненађење са каквим се дотад нисам сусретао: Старац ми подробно описа моје врлине и мане. Први пут сагледах себе онаквог какав заправо јесам, а не какав бих желео да будем; ово самопознање је за мене представљало потресно искуство, да ми се чинило да сам тога трена рођен, или барем препорођен. Затим Старац пређе на мој проблем, расветли га и објасни са свих страна – са мог становишта, али и са становишта оних личности које су у тај проблем укључене. После тога, увери ме у то да је догађај који ме је довео пред безизлазну дилему, заправо представљао искушење од ђавола, и указа ми на начин којим да му се супротставим.
Ухвати ме затим за руку, ослушкујући пулс, и описа ми моје телесне слабости, а та дијагноза представљала је збир свих оних болести које су ми лекари годинама раније откривали. Поклоних му се и пођох.
Својим непревазиђеним духовним умећем, Старац је био у стању да за неколико тренутака успокоји моју узнемирену душу и да учини да радосно пожелим оно што сам до малочас одбацивао: вољу Божију, која има удела у сложеном проблему који ме мори.
У сусрету са старцем Порфиријем први пут сам упознао једног новог, запањујуће привлачног Христа, иако сам до тада, као тридесетогодишњак, имао прилике да чујем многе како говоре о Христу.
