На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети пророк Јеремија; Свети свештеномученик Вата; Преподобни Пафнутије; и Свети новомученик Акакије.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЈЕРЕМИЈЕ
Свети пророк Јеремија родио се у левитском граду Анатоту, у пределима племена Венијаминова, недалеко од Јерусалима. Син свештеника Хелкија, он је као и Самуило унапред изабран и предназначен за пророчку службу, још пре рођења свог, по речи самог Господа: „Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те“ (Јерем. 1, 5).
Свештеник по свом рођењу а учитељ и пророк по призвању од Бога, свети Јеремија је, по сведочанству светог Игњатија Богоносца, био девственик целог живота свог (ср. Јерем. 16, 2). Почео је пророковати 630. године пре Христа, када му је било 15 година. То се види из прве главе његове књиге, где он, позван од Господа на пророчку службу, овако изражава своју збуњеност: „Ох, Господе, Господе! ево не знам говорити, јер сам дете“. – Но Господ га бодри и, обдарујући га разумом зрела и потпуна човека, каже му: „Не говори: дете сам; него иди куда те год пошљем, и говори што ти год кажем. Не бој их се, јер сам ја с тобом да те избављам“. Рекавши то, Господ пружа руку своју, дотиче се уста Јеремијиних, и говори му: „Ето, метнух речи своје у уста твоја. Види, постављам те данас над народима и царствима да истребљујеш и обараш, и да затиреш и раскопаваш, и да градиш и да садиш“ (Јерем. 1, 6-10).
Ова реч Господња, којом Господ позва Јеремију на пророчку службу, би у време цара Јосије. А свети пророк беше тада у петнаестој години живота. И у тако младом дечаку стаде дејствовати велика благодат Божја.
У то време јеврејски народ, иако се клањаше Богу истинитоме који га изведе из Египта, ипак му не служаше истински. Мешајући се са незнабожачким народима, Јевреји се искварише, и већина навикоше на дела њихова и служаху идолопоклоничким гадостима. Не само у околини Јерусалима по брежуљцима и долинама, већ и у самом Јерусалиму крај храма Господњег, подигнутог од Соломона, стајаху идоли којима искварени људи приношаху жртве каo истинитоме Богу. Гневан због тога на те људе, Господ им припремаше брзо разорење и погибао, што и претсказа Јеремија кроз два виђења: виђење бадемовог прута, и виђење котла који ври. И дође реч Господња Јеремији говорећи: Шта видиш, Јеремија? Он одговори: Видим прут бадемов. Тада му Господ рече: Добро си видео, јер ћу настати око речи своје да је извршим. – Опет му дође реч Господња другом говорећи: Шта видиш? Он одговори: Видим котао где ври, и предња му је страна према северу. Тада му рече Господ: Са севера ће навалити зло на све становнике ове земље. Ти дакле опаши се и устани и говори им све што ћу ти заповедити; не бој их се, да те не бих сатро пред њима. Јер ево ја те постављам данас као тврд град и као стуб гвозден и као зидове бакарне свој овој земљи, царевима Јудиним и кнезовима његовим и свештеницима његовим и народу земље ове. Они ће ударити на те, али те неће надвладати, јер сам ја с тобом, да те избављам (Јерем. 1, 11-14. 17-19).
Бадемов прут означавао је скорост казне Божје, јер се бадемово дрво пре других дрвета буди из зимског сна: оно цвета у јануару, а у марту већ доноси зрео плод. Тако ће Праведни Одмаздитељ прутом посетити безакоња њихова и ранама неправде њихове. А котао који ври означавао је то, да ће се град Јерусалим напунити крви и узаврети пометњом, сатиран мачем и огњем непријатеља који ће навалити на њега.
И нареди Господ пророку своме Јеремији да објављује људима о овом гневу Божјем што иде на њих, и да их потстиче на покајање. Испуњујући наређење Божје, свети Јеремија пророковаше у време цара Јосије, и у време сина његова Јоахаза, и у време брата Јоахазова Јоакима, и у време Јехоније сина Јоакимова, и у време Седекије који беше брат Јоахазов и Јоакимов а син Јосијин.
Много страдања поднесе пророк Божји од својих саплеменика који не вероваху речима његовим, јер објављиваше ужасне претње Господа Саваота и проповедаше речи Божје и у дворишту храма, и у граду, и у царском дворцу, и у тамници, и у околини Јерусалима. Извођен пред цареве и кнезове, он је свима говорио смело, да ће их, ако се не покају и не одврате од идолопоклонства, убрзо постићи сва зла која ће нагрнути са севера на све становнике Јудеје. Јер ево шта говори Господ: Ја ћу сазвати сва племена из северних царстава, те ће доћи, и сваки ће метнути свој престо на вратима Јерусалима и око свију зидова његових и око свих градова Јудиних, и биће Јудејима судије и казнитељи. А то ћу пустити на њих што ме оставише, и принесоше жртве другим боговима, и поклонише се делима руку својих. Чујте реч Господњу, доме Јаковљев и сва племена дома Израиљева. Овако вели Господ: Каку неправду нађоше оци ваши у мене, те одступише од мене, и присташе за ништавилом, и посташе ништавни, и не рекоше: где је Господ који нас је извео из земље Мисирске, водио нас по пустињи, по земљи сухој, по земљи сени смртне, по земљи преко које нико није ходио и у којој нико није живео? И кад вас доведох у земљу родну да једете род њезин и добра њезина, дошавши оскврнисте земљу моју и од наследства мога начинисте гад. Зато ћу се судити с вама, и са синовима синова ваших судићу се. Је ли који народ променио богове, ако и нису богови? а мој народ промени славу своју на ствар залудну. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и запрепастите се! Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде. Говоре дрвету: ти си отац мој; и камену: ти си ме родио; јер ми окренуше леђа; а кад су у невољи говоре: устани и избави нас. А где су богови твоји које си начинио себи? нека устану, ако те могу избавити кад си у невољи; јер имаш, Јуда, богова колико градова. О роде! видите реч Господњу; бејах ли пустиња Израиљу или мрачна земља? зашто говори мој народ: господари смо, нећемо више доћи к теби? Заборавља ли девојка свој накит и невеста урес свој? а народ мој заборави ме толико дана да им нема броја. Зашто говориш да је добар твој пут тражећи што љубиш? И јоште на скутовима твојим налази се крв невиних сиромаха… Зато ћу довести зло од севера и погибао велику. И тада ће нестати срце у цара и срца у кнезова, и свештеници ће се препасти и пророци ће се запрепастити. Као што извор точи воду из себе, тако Јерусалим точи зло из себе; насиље и отимање чује се у њему, преда мном су једнако болови и ране. Поправи се, Јерусалиме, да се не удаљи душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи (Јерем. 1, 15-16; 2, 4-7; 9, 11-13; 27-28; 31-34; 4, 6-9; 6, 7-8).
Ове и многе друге речи с пророчким жаром говораше свети Јеремија, што је све опширно изложено у његовој Књизи. И све што говораше, збиваше се.
Беде и невоље за Јерусалим почеше у време цара Јосије. У то време цар Мисирски Фараон Нехао крену са војском на Цара Асирског к реци Еуфрату. Но пошто је пут његов водио преко предела земље Јудејске, цар Јосија, да би спречио најезду Египћана на своју земљу, скупи војску и крену у сусрет Фараону. А Фараон посла к њему посланике и поручи: Шта ја имам с тобом, царе Јудејски? не идем ја данас на тебе, него на дом који војује на мене, и Бог ми је заповедио да похитам. Прођи се Бога који је са мном, да те не убије. Али Јосија не пристаде на поруку Фараонову, него удари са војском на њега у пољу Мегидонском што је у пределима Манасијиним. И стрелци Фараонови устрелише цара Јосију. И тако љуто рањена одвезоше у Јерусалим; и он тамо умре. И би погребен у гробљу отаца својих. И горко плака за њим сав Јерусалим и сав народ, јер беше веома добар и врло побожан. И пророк Јеремија нарица за њим (4. Царс. 22, 1; 2. Дневн. 34, 1; 35, 20-25).
После тога Фараон Нехао оде с војском на Асирију, а у Јерусалиму би помазан за цара млађи син Јосијин Јоахаз. Он царова само три месеца, до повратка Фараона Нехао са похода на Асирију. Враћајући се као победник, Нехао потчини својој власти Јерусалим и сву Јудеју, и збаци с престола цара Јоахаза, кога народ беше изабрао, и постави за цара старијег брата Јоахазовог Елиакима коме даде име Јоаким. Јер су цареви победитељи имали обичај да мењају име побеђеном и покореном цару. И разреза Нехао данак на Јудеју сто таланата сребра и сто таланата злата, а збаченог цара Јоахаза као заробљеника у оковима одведе у Египат где Јоахаз и умре.
И тако семе Авраамово, народ слободни, и некада славно царство, изгуби своју самосталност и паде у ропство. И то би зато што гресима својим разгњевише и огорчише вишњег Бога, јер не послушаше речи светога пророка и не покајаше се.
У почетку царовања Јоакима сина Јосијина дође Јеремији ова реч од Господа: Стани у трему дома Господњега, и говори свима Јудејцима, који долазе да се поклоне у дому Господњем, све речи које ти заповедам да им кажеш, не изостави ни реч. Реци им дакле: Овако вели Господ: ако ме не послушате да ходите у мом закону који сам ставио пред вас, да слушате речи слуга мојих пророка, које вам шаљем једнако, учинићу с домом овим као са Силомом (ср. 1. Цар. 4, 10-11; Јерем. 7, 12.14), и град овај даћу у проклетство свима народима на земљи (Јерем. 26, 1-2, 4-6).
А кад ове речи Божје говораше пророк Јеремија у дому Господњем, и чуше га свештеници и лажни пророци и сав народ, испунише се гњева и ухватише Јеремију, и викаху: Нека умре човек који овако пророкује. И кнезови Јудини чувши то дођоше из дома царскога у дом Господњи, и седоше пред нова врата Господња. И рекоше свештеници и лажни пророци кнезовима и свему народу говорећи: Овај човек заслужује смрт, јер пророкова против овога града, као што чусте својим ушима. Тада проговори Јеремија свима кнезовима и свему народу говорећи:
Господ ме посла да пророкујем против овога дома и против овога града све што чусте. Зато поправите путове своје и дела своја, и послушајте реч Господа Бога свога, и одустаће Господ од зала која изрече на вас. А ја, ево сам у вашим рукама, чините од мене што мислите да је добро и право. Али знајте зацело, ако ме убијете, крв праву свалићете на се и на овај град и на становнике његове, јер доиста Господ ме посла к вама да говорим све ове речи да чујете. Тада рекоше кнезови и сав народ свештеницима и пророцима: Није овај човек заслужио смрт, јер нам је говорио у име Господа Бога нашега. А усташе и неки од старешина земаљских, и штићаху пророка Јеремију говорећи свему збору народном: Опомените се како Михеј Морашћанин пророкова у време Језекије цара Јудина и говори свему народу Јудину и рече: овако вели Господ над војскама: Сион ће се преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења, и гора овога дома висока шума. Еда ли га за те речи уби Језекија цар Јудин и сам Јуда? Не побојаше ли се Господа, и не помолише ли се Господу? и Господу се сажали ради зла које беше изрекао на њих. Ми дакле чинимо велико зло душама својим (Јерем. 26, 7-19). Стога се покајмо од зала наших, и немојмо тражити смрти невина човека. Јер каква корист би од недавно проливене крви Урије сина Семајина из Киријат-Јарима, који пророкова именом Господњим против овога града и против ове земље исто онако као и Јеремија? И када цар и кнезови тражаху да убију Урију, он уплашен побеже у Египат. Но цар Јоаким посла своје људе у Египат, који га доведоше отуда. И Урија би убијен мачем. Али шта произиђе из тога? Негодовање народа против цара и кнезова Јудејских. А то ће се исто десити, ако Јеремију погубите (Јерем. 26, 20-23).
Када то рекоше старешине, народни збор се подели: једни беху за то да се свети пророк Јеремија убије а други – да се пусти као невин. И противници Јеремијини би свакако преовладали, и убили Божјег човека, да га не заштити утицајни великаш Ахикам, син Сафанов: он избави Јеремију и не даде да га погубе (ср. Јерем. 26, 24).
А цар Јоаким чињаше што је зло пред Господом сасвим како су чинили оци његови (4. Цар. 23, 37). И дође опет реч Господња Јеремији говорећи: Иди и уђи у дом цара Јудина, и реци тамо ову реч: чуј реч Господњу, царе Јудин, који седиш на престолу Давидову, ти и слуге твоје и народ твој, који улазите на ова врата. Овако вели Господ: чините суд и правду, и избављајте угњетенога из руку насилникових, и не чините криво иностранцу ни сироти ни удовици, и не чините им силе, и крви праве не проливајте на овом месту. Јер ако доиста узрадите ово, улазиће на врата овога дома цареви који седе место Давида на престолу његову, на колима и на коњима, они и слуге њихове и народ њихов. Ако ли не послушате ових речи, заклињем се собом, вели Господ, да ће опустети овај дом; јер ће свети бити они људи, и оружје њихово свето, који вас непокајане грешнике буду секли као дрвеће. И многи ће народи пролазити преко опустелог града овог, и говориће један другоме: зашто поступи Господ тако са овим великим градом? И рећи ће у одговор: зато што оставише завет Господа Бога свог, и поклонише се туђим боговима и служише им (Јерем. 22, 1-9). За Јоакима пак цара овако вели Господ: Неће нарицати за њим: јаох господару! или: јаох славо његова! Погребом магарећим погрепшће се, извући ће се и бациће се иза врата Јерусалимских (Јерем. 22, 18-19).
Ове смеле речи пророка Божјег, изречене јавно пред народом, силно разгневише цара и његове великаше, и они би га онда убили, да га промисао Божја не сачува да и надаље објављује тајне Господње. Они га дакле грубо и срамно шчепаше, па у окове и тамницу бацише.
Утом настаде време суда Божјег над злочиначким градом. Цар Вавилонски Навуходоносор, пошто разби војску Фараона мисирског Нехао који је покушавао да освоји Асирију, одмах крену са својом војном силом и против његовог вазала – цара Јудејског. И после кратке опсаде Навуходоносор освоји Јерусалим, и Господ му даде у руке Јоакима цара Јудина, у трећој години царовања Јоакимова. И би одведен у ропство у Вавилон цар Јоаким, и са њим многи великаши и истакнути младићи, међу којима беху Данило, Ананија, Мисаило и Азарија, и још многи житељи Јерусалима. И из храма Господњег бише однесени најскупоценији сасуди (Данил. 1, 1-6). Али ускоро Навуходоносор пусти из ропства цара Јоакима у Јерусалим, и учини га поново царем Јудејским, само да му буде вазал. Тако протекоше три године: Јоаким је плаћао данак цару Вавилонском, као што је раније давао данак Фараону Египатском. После тога Јоаким збаци са себе јарам вазалства, и престаде давати Навуходоносору одређени данак.
Али пре но што цар Јоаким учини то, дође ова реч од Господа пророку Јеремији у тамници: Узми књигу и напиши у њу све речи које сам ти рекао за Израиљ, и за Јуду, и за све народе, од када ти почех говорити, од времена цара Јосије, до данас; еда би дом Јудин, народ Јудејски чуо за све беде које им мислим учинити и вратио се свак са свога злога пута, да бих им опростио безакоња и грехе њихове (Јерем. 36, 1-3). Тада Јеремија дозва Варуха сина Ниријина да запише што буде говорио, пошто сам у мрачној тамници није могао писати. И Варух, седећи крај тамничког прозорчета, записиваше што му пророк говораше. И написа Варух у књигу из уста Јеремијиних све речи Господње које му говори. Потом заповеди Јеремија Варуху говорећи: Мене чувају стражари, те не могу отићи одавде у дом Господњи. Него иди ти, и прочитај из књиге коју си написао из мојих уста, речи Господње, народу у дому Господњем у дан посни, и свима Јудејцима који дођу из градова својих прочитај, не би ли молећи се припали ка Господу и вратили се сваки са свога пута злога, јер је велик гнев и јарост што је Господ изрекао за тај народ (Јерем. 36, 4. 5-7).
И учини Варух син Ниријин све како му заповеди пророк Јеремија, и прочита из књиге речи Господње у дому Господњем пред целим народом. То би у петој години царовања Јоакимова (Јерем. 36, 8. 9). А кад за то чуше кнезови, позваше к себи Варуха и наредише му да им прочита књигу. И кад је прочита, они се уплашише, и запиташе Варуха: Кажи нам како си написао све те речи? А он им одговори: Из уста Јеремијиних. И они саветоваху Варуха да се сакрије; исто тако наредише да се и Јеремија у тамници сакрије на неко време; а сами узеше ту књигу и одоше к цару. У то време цар беше код куће и грејаше се крај огња, јер беше зима. И стаде се читати пред царем књига. И не уплаши се цар и његови присутни великаши од читаних речи. Али кад бише прочитана три – четири листа, цар се разгневи, па исече књигу ножем, и баци у огањ на жеравицу, те сва књига изгоре у огњу. Онда заповеди цар да и Варуха и Јеремију ухвате и убију, али их Господ сакри на чудесан начин (Јерем. 36, 14-26).
Потом опет дође реч Господња Јеремији говорећи: Узми другу књигу, и напиши у њу све пређашње речи које бејаху у првој књизи, коју сажеже цар Јоаким. А за цара Јоакима реци да ће тело његово ускоро бити бачено мртво на припеку обдан и на мраз обноћ. – И узе Јеремија другу књигу, и даде је Варуху, а он написа у њу из уста Јеремијиних све речи што беху у оној књизи, коју сажеже цар Јоаким огњем; и још би додано много пређашњим пророчким речима (Јерем. 36, 27-32).
Док се то догађало, по попуштењу Божјем неочекивано нападе на Јерусалим Навуходоносор с војском, састављеном од чета халдејских, сирских, моавских и амонитских. И без муке би заузет Јерусалим, јер не беше спреман за одбрану од непријатеља. Цар пак Јоаким би ухваћен, и убијен и леш његов извучен изван града, и бачен псима и зверима и птицама да га поједу. И тако се зби пророштво светог пророка Јеремије које изрече о њему (Јерем. 22, 19). А кости Јоакимове што остадоше непоједене од зверова, Јудеји погребоше у гробљу отаца његових.
После смрти Јоакимове на Јерусалимски престо ступи син његов Јехонија, али и он чињаше зло пред Господом. И пророкова свети Јеремија за њега да ће са целим домом својим бити предат од Господа у руке Навуходоносора цара Вавилонског, и да више неће видети земље своје (Јерем. 22, 24-27). И ускоро тако и би. Јер Бог допусти, те Навуходоносор заузе Јерусалим, и зароби цара Јехонију с мајком његовом и са слугама његовим и са кнезовима његовим и са дворјанима његовим. И одведе Навуходоносор у ропство с царем Јехонијом све кнезове и све јунаке, десет тисућа робова, и све дрводеље и све коваче, и не оста ништа осим сиромашнога народа по земљи. И однесе све благо дома Господњега и благо дома царскога, и полупа све судове златне, које беше начинио Соломон цар Израиљев за храм Господњи (4. Цар. 24, 10-14).
И Навуходоносор постави на место Јехонијево Матанију стрица његова, и промени му име назвавши га Седекија. И царова Седекија једанаест година у Јерусалиму, и чињаше што је зло пред Господом сасвим као и пређашњи рђави цареви, јер осурови душу своју и окамени срце своје, да се не би обратио Господу Богу Израиљеву. Тако исто и главари јудејски, и свештеници, и народ, умножише гадна безакоња, и идолопоклоничким гадостима оскврнише дом Господњи у Јерусалиму; не послушаше речи Господње из уста пророчких, него вређаху посланике Божје и ниподаштаваху речи Господње, а слушаху лажне пророке своје. Зато гнев Господњи беше на Јерусалиму и на свој земљи Јудејској, док Господ сасвим не одбаци тај народ, и не предаде га на потпуно разорење и опустошење (ср. Јерем. 23, 1-40; 52, 1-3).
Та последња напаст, страшнија од претходних, сручи се на Јерусалим на овакав начин. Утврдивши се на престолу у Јерусалиму, цар Седекија науми да се одметне од цара Вавилонског Навуходоносора, да му не робује нити даје данак. На то га наговараху и суседни цареви: Едомски, Моавски, Тирски, Амонитски и Сидонски, који испрва беху под Навуходоносором Вавилонским, па се договорише и збацише са себе јарам његов. И онда послаше изасланике цару Седекији у Јерусалим предлажући му да престане давати данак цару Вавилонском и да заједно с њима устане против силе Халдејске. И Седекија нагињаше њиховом предлогу.
У то пак време дође од Господа оваква заповест пророку Јеремији: Начини себи окове и јарам, и метни себи око врата; потом их пошљи цару Едомском и цару Моавском и цару синова Амонових и цару Тирском и цару Сидонском, по посланицима који ће доћи у Јерусалим к Седекији цару Јудину (Јерем. 27, 2-3).
Свети пророк поступи по заповести Господњој: метну себи јарам око врата, оде у дворац Седекијин када тамо беху изасланици споменутих царева, и рече им: Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: овако реците својим господарима: Ја сам створио земљу и људе и стоку, што је по земљи, силом својом великом и мишицом својом подигнутом; и дајем је коме ми је драго. И сада ја дадох све те земље у руке Навуходоносору Цару Вавилонском слузи своме, дадох му и звериње пољско да му служи. И сви ће народи служити њему и сину његову и унуку његову докле дође време и његовој земљи, и велики народи и силни цареви покоре га. А који народ или царство не би хтео служити Навуходоносору цару Вавилонском, и не би хтео савити врат свој у јарам цара Вавилонскога, таки ћу народ походити мачем и глађу и помором, докле их не истребим руком његовом. Не слушајте дакле лажне пророке своје ни враче своје ни сањаче своје ни гатаре своје ни бајаче своје, који вам говоре и веле: нећете служити цару Вавилонском. Јер вам они лаж пророкују, како бих вас далеко одвео из земље ваше и изагнао вас да изгинете. Не слушајте их, него служите цару Вавилонском и остаћете живи, и земља ваша неће опустети (Јерем. 27, 4-10. 17).
То би четврте године царовања Седекије цара Јудејског. Те исте године пророк Божји Јеремија са јармом око врата уђе једном у храм Господњи. Ту га срете лажни пророк Ананија и рече пред свештеницима и свим народом: Овако вели Господ Бог Израиљев: сломићу јарам цара Вавилонскога; и до две године ја ћу вратити на ово место све судове дома Господњега, однесене у Вавилон, и Јехонију цара, и све робље Јудино. – И скиде Ананија јарам са врата пророка Јеремије, и сломи га. Пророк Јеремија изађе из храма, и оде својим путем. Али дође реч Господња Јеремији, и рече: Иди и кажи Ананији и реци: Чуј, Ананија; није те послао Господ, а ти си учинио да се народ овај поузда у лаж. Ти си сломио јарам дрвени, али начини место њега гвозден јарам. Јер ћу гвозден јарам метнути на врат свим тим народима да служе Навуходоносору цару Вавилонском. А тебе, зато што си говорио лаж, ја ћу скинути са земље, ове године, ти ћеш умрети; јер си казивао одмет од Господа (Јерем. 28, 11-16). И кроз месец дана умре лажни пророк Ананија.
Извештен о томе, цар Седекија се уплаши, и не смеде у то време да се јавно одметне од цара Вавилонскога. Касније пак он склопи савез са Фараоном Египатским Псаметихом II, сином Нехао, одметну се од Навуходоносора и постаде му противник, не слушајући савете светог пророка Јеремије које је стално давао њему и свему народу. Међутим у то исто време пророк Јеремија тајно посла посланицу Јудејцима што беху у ропству у Вавилону. У посланици их извештаваше да ће они остати у ропству седамдесет година; после тога посетиће их Господ и вратити у Јерусалим. И саветоваше им да тамо граде себи куће, да саде вртове, да жене своје синове и удају своје кћери, како би се умножили у ропству а не опали. И још им саветоваше да не слушају лажне пророке, који им лажно обећавају скоро ослобођење, него да моле Бога за цара Навуходоносора, како би у његовом миру нашли свој мир и спокојно проживели седамдесетогодишње ропство, одређено им од Бога. „Јер овако вели Господ: кад се наврши у Вавилону седамдесет година, походићу вас, и испунићу вам добру реч своју да ћу вас вратити на ово место. Јер ја знам мисли које мислим за вас, мисли добре а не зле, да вам дам будућност какву чекате“ (Јерем. 29, 4-11).
Ова посланица пророка Јеремије би пажљиво прочитана од поробљених Јудејаца у Вавилону, али у тамошњих лажних пророка изазва силан гнев и жељу да се освете пророку. Зато написаше у Јерусалим првосвештеницима да забране Јеремији да пророкује и пише; и усто захтеваху да га окују и метну у затвор, како не би својим посланицама смућивао људе, плашећи их дугим робовањем. Међутим пророк Божји, упркос забрани и оковима у које га ставише, не престајаше јављати речи Божје, и говораше да ће робље у Вавилону Господ посетити милошћу својом а оне у Јерусалиму погубити праведним гневом својим. „Ево ја ћу, вели Господ за цара који седи на престолу Давидову и за сав народ који живи у овом граду, пустити на њих мач, глад и помор, и учинићу их да буду као смокве рђаве, које се не могу јести; и гонићу их мачем и глађу и помором, и учинићу да се потуцају по свима царствима, да буду проклетство и чудо и подсмех и руг у свих народа међу које их отерам, јер не послушаше речи моје“ (Јерем. 29, 16-19).
Близу Јерусалима бејаше долина синова Еномових, звана Тофет. У њој беху подигнути високи жртвеници. Ту су Јудејци клали синове своје и кћери и приносили их на жртву идолу Молоху, и спаљивали тела њихова. Када се обављало то безбожно клање невине деце и приносила језива жртва, бесомучно су трештале трубе и бубњеви, како се не би чуло кукање родитеља и цика клане деце. Изобличавајући и осуђујући тако тежак грех, пророк Божји Јеремија, по наређењу Божјем, купи у лончара крчаг глеђосани, позва неколико старешина народних и старешина свештеничких, и оде у Тофет. И тамо громко објави: Чујте реч Господњу, цареви Јудини и становници Јерусалимски! Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ево ја ћу пустити зло на ово место да ће зујати уши свакоме ко га чује, јер ме оставише људи моји и оскврнише ово место кадећи на њему другим боговима, којих не знаше ни они ни оци њихови, ни цареви Јудини, и напунише ово место крвљу невиних. И подигоше високе жртвенике Валу да сажижу синове своје огњем на жртве паљенице Валу. Зато, ево иде време, вели Господ, кад се ово место неће више звати Тофет – долина Енома, већ долина смрти, долина заклања, јер ће на овом месту мноштво Јудејаца бити убијено мачем непријатеља њихових; и мртва телеса њихова даћу за храну птицама небеским и зверима земаљским; и обратићу овај град Јерусалим у пустош и руг: ко год прође мимо њега, чудиће се и звиждаће за све муке његове. И они ће јести месо од својих синова и месо од својих кћери, и сваки ће јести месо од друга свога у невољи и тескоби, којом ће им досађивати непријатељи њихови који траже душу њихову (Јерем. 19, 1-9).
Пошто изговори овако страшне речи разгневљеног Бога, свети Јеремија тресну о земљу крчаг, и разби га пред свима, и рече: Овако вели Господ над војскама: тако ћу разбити народ овај и град овај, као што се разбије крчаг лончарски, који се не може више оправити (Јерем. 19, 10-11).
Потом се врати пророк Јеремија из Тофета у Јерусалим, и у трему дома Господњега обрати се народу оваквим речима: Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ево ја ћу пустити на овај град и на све градове његове све зло које изрекох за њ, јер отврднуше вратом својим да не слушају речи моје (Јерем. 19, 14-15). Чувши ове пророкове речи, свештеник Пасхор, који беше старешина у дому Господњем, удари светог пророка Јеремију, и врже га у тамницу на горњим вратима Венијаминовим уз дом Господњи. А сутрадан кад Пасхор изведе Јеремију из тамнице, рече му свети пророк Јеремија: Овако вели Господ: ево, ја ћу пустити на тебе страх, на тебе и на све пријатеље твоје, који ће пасти од мача непријатеља својих, и очи ће твоје видети, и свега ћу Јуду дати у руке цару Вавилонском, који ће их одвести у Вавилон, и побиће их мачем. И све богатство овога града и сав труд његов и све што има драгоцено, и све благо царева Јудиних, даћу непријатељима њиховим у руке, и разграбиће их и узети и однети у Вавилон. И ти, Пасхоре, и сви житељи дома твог отићи ћете у ропство; и доћи ћеш у Вавилон, и онде ћеш умрети, и онде ћеш бити погребен ти и сви пријатељи твоји, којима си пророковао лажно (Јерем. 20, 1-6).
И ускоро се зби ово пророштво светог Јеремије. У деветој години свога царовања, цар Седекија се јавно одметну од цара Вавилонског и објави независност. Тада дође Навуходоносор цар Вавилонски са свом војском својом на Јерусалим, опколи га са свих страна, и начини опкопе око њега. И наста велика глад у граду (Јерем. 52, 3-6). И пророк Божји Јеремија говораше цару Седекији и свему народу: Овако вели Господ Бог Израиљев; ево, ја ћу предати овај град у руке цару Вавилонском и он ће га спалити огњем. И ти, царе, нећеш утећи из његове руке, него ћеш бити ухваћен и предан у његове руке, и бићеш одведен у Вавилон (Јерем. 34, 2-3). И саветоваше пророк цару да се добровољно покори Навуходоносору, како не би Јерусалим био потпуно разорен и царство Јудејско уништено. Али лажни пророци и старешине свештеничке наговорише цара да не послуша Јеремију, и говораху за Јеремију: полудео је (Јерем. 28). Навуходоносор пак, држећи у опсади Јерусалим, чу где Фараон Египатски иде са војском у помоћ своме савезнику цару Седекији, да ослободи Јерусалим од опсаде. Зато Навуходоносор прекину опсаду Јерусалима и са војском оде против главног противника свог. Видевши то, Јерусалимљани стадоше ликовати сматрајући да се Навуходоносор враћа у Вавилон, пошто није могао освојити Јерусалим. И ругаху се пророштву Јеремијином, јер се не оствари; и говораху: ето, Навуходоносор побеже, не могавши нас победити. Но свети пророк Јеремија говораше: Овако вели Господ Бог Израиљев: овако реците цару Јудину: ево војска Фараонова која пође вама у помоћ, вратиће се у своју земљу, у Мисир, а Халдејци ће опет доћи и опколиће овај град и узеће га и спалиће га огњем (Јерем. 37, 7-8).
А кад отиде војска Халдејска од Јерусалима на војску Фараонову, пророк Јеремија оседла свога магарца и крену у свој град Анатот, где је имао своје имање. Али кад беше на вратима Венијаминовим заустави га старешина страже Ирсија, унук оног лажног пророка Ананија, коме пророк Јеремија прорече смрт. Киван због тога на пророка Јеремију, овај Ирсија га заустави говорећи: Ти бежиш ка Халдејцима. Јеремија одговори: Није истина, не бежим ка Халдејцима, већ идем у свој град где ми је имање. Али га Ирсија не хте слушати, него га ухвати и одведе кнезовима. Кнезови се разгневише на Јеремију, избише га, и у тамницу вргоше (Јерем. 37. 11-15).
У то време цар Навуходоносор, пошто победи и разби војску Фараона Египатског који је ишао у помоћ цару Седекији, поврати се убрзо са свом војском на Јерусалим, и опседе га, и бијаше га силно. И би Јерусалим у опсадном стању све до једанаесте године царовања Седекијина. За све то време свети пророк Јеремија није престајао позивати људе покајању, указујући им на очигледно збивање његових пророштава, на то да је већ настало Богом одређено време за кажњавање непокајаних и упорних грешника; притом је давао корисне савете да се покоре Халдејцима, и говорио: Овако вели Господ: ко остане у овом граду, погинуће од мача, од глади или од помора; а ко отиде ка Халдејцима, остаће жив. Град пак овај доиста ће бити предан у руке војсци цара Вавилонскога, и узеће га (Јерем. 38, 2-3). Чувши то, кнезови рекоше цару: Да се погуби овај човек, јер он ослабљава руке војницима који осташе у овом граду, и руке свему народу говорећи им такве речи, јер овај човек не жели добра своме народу него зла. А цар Седекија рече: ето, у вашим је рукама, чините са њим што хоћете, јер цар не може ништа супрот вама (Јерем. 38, 4-5).
Тада они узеше пророка Божјег Јеремију и бацише га у јаму Малхије сина Амелехова, која беше у трему од тамнице, и спустише Јеремију о ужима; а у јами не беше воде, него глиб, и Јеремија се ували у глиб. И умро би тамо, да га не спасе један богобојажљиви иностранац, Авдемелех Етиопљанин, дворанин, који беше на царевом двору. Кад он чу да су пророка Јеремију вргли у јаму, рече цару: Господару мој, царе, зло си учинио што си пророка Јеремију вргао у смртну опасност. – Цар онда нареди Авдемелеху да Јеремију извади из јаме. Потом цар Седекија дозва к себи пророка Јеремију, и насамо га питаше: Је ли истина оно што пророкујеш? Пророк одговори цару. Да ти кажем: нећеш ли ме погубити? а да те саветујем, нећеш ме послушати. Тада се закле цар да га неће погубити. На то Јеремија рече цару: Овако вели Господ Саваот, Бог Израиљев: ако отидеш ка кнезовима цара Вавилонскога, жива ће остати душа твоја, и град овај неће изгорети огњем, и тако ћеш остати у животу ти и дом твој. Ако ли не отидеш ка кнезовима цара Вавилонскога, овај ће град бити предан у руке Халдејаца, који ће га спалити огњем, и ти нећеш утећи из руку њихових (Јерем. 38).
Али цар не послуша добри савет пророков, већ посла пророка у тамницу, у којој остаде све док Халдејци не заузеше Јерусалим, што се зби у једанаестој години царовања Седекијина. У то време у опседнутом Јерусалиму број бранилаца се смањивао, хране је нестајало, и на крају сасвим нестало, те је настала таква ужасна глад, да се стало остваривати пророшгво светог пророка Јеремије: људи су јели децу своју, и један другога (Јерем. 19, 9). А кад одбрана потпуно малакса, град би проваљен од Халдејске силе, и војници сви побегоше ноћу на врата између два зида уз врт царев, и нагоше путем што води у пустињу; тим путем побеже и цар Седекија. Војска пак Халдејска гоњаше их, и стиже Седекију у пољу Јерихонском, и ухвати га. А сва војска његова остави га, и разбеже се куд који. Халдејци одведоше Седекију к Навуходоносору цару Вавилонском у Ривлу. И закла цар Вавилонски синове Седекијине у Ривли на његове очи, и све знатне људе поби, а Седекији ископа очи, окова га у двоје вериге, и одведе у Вавилон. А Навузардан, врховни војвода Халдејске војске, раскопа Јерусалимске бедеме, и прекрасну и преславну и многољудну престоницу царева Јудејских зали крвљу. Односно пак пророка Јеремије Навузардан је имао заповест од цара Навуходоносора да га сачува жива и здрава: Узми га, заповеди цар Навузардану, и гледај га добро, и не чини му зла, него му чини што ти год каже (Јерем. 39, 2-12). Јер Навуходоносор беше чуо за светог Јеремију, и за његово пророштво, и за његов савет цару Седекији, због тога и издаде такву заповест своме војводи Навузардану односно пророка Јеремије. И свети пророк би изведен из тамнице, разрешен од окова, чесно успоштован, и пуштен на слободу. Том приликом Навузардан рече светом пророку Јеремији: Господ Бог твој изрече ово зло за ово место; и нанесе и учини како рече, јер сагрешисте Господу и не слушасте гласа његова. Али сада, ево, ја те опраштам данас верига што су ти на руку: и ако ти је воља пођи са мном у Вавилон, хајде, ја ћу се бринути за те; ако ти пак није воља поћи са мном, онда остани; ево, сва ти је земља отворена, иди куда год хоћеш и куда ти је драго (Јерем. 40, 1-4). Пророк Божји изрази жељу да остане у отаџбини. Имајући благонаклоност војводе Навузардана, свети Јеремије се одмах стаде старати о светињи Божјој, о преузвишеној красоти и слави свих племена Израиљевих – Ковчегу Завета, да га иноплеменици не униште и не буде поругана слава Божја. И он измоли у војводе Навузардана који је разоравао Јерусалим, да му допусти да узме светињу Бога Израиљева пре но што храм буде опљачкан и разорен. И нашавши неке преостале од покоља свештенике и левите, узе их са собом, прође са њима кроз Халдејску војску, оде у храм, и узе од огња олтарнога, који још у дане Мојсија и Арона беше сишао с неба на жртву паљеницу, и отада се неугасиво одржавао на жртвенику (3. Мојс. 9, 24). Узевши од тог огња, пророк Јеремија га у једном суду сакри у безводном бунару, имајући чврсту веру и пророчки предвиђајући да ће се тај огањ, који ће се привремено угасити претворивши се на чудесан начин у густу воду, у своје време вратити у своју властиту стихију и разгорети се. То се и догодило по повратку Израиљаца из Вавилонског ропства, при обновљењу храма у време Неемије, много година после смрти светог пророка Јеремије, који сакривши тај огањ у бунару, поравни то место те оно за дуго време остаде непознато (2. Макав. 1, 19-32).
Пошто сакри жртвенички огањ, свети пророк Јеремија узе Ковчег Завета, изнесе га из храма, и држаше га у своме обиталишту све док не престаде ратни метеж, изазван наређењем Навузардановим о разорењу и спаљењу Јерусалима. А кад Ковчег Завета би однесен из храма, војвода Навузардан нареди те Халдејци покупише све златне, сребрне и бакарне драгоцености храма, и однеше у Вавилон. Затим запалише предивни храм Соломонов и потпуно разорише; исто тако порушише и царске палате и све најлепше куће јерусалимске, и раскопаше и са земљом сравнише бедеме градске. Тада погибе од мача завојевача огромно мноштво Јевреја, нарочито у гореспоменутој долини Тафет, у којој безаконици раније приношаху на жртву Молоху синове своје и кћери; а преостали у животу бише одведени у ропство; само најсиромашније из народа, који ништа немаху, остави Навузардан у земљи Јудиној, и даде им да обрађују винограде и њиве (Јерем. 39, 10; 4. Цар. 25, 12).
Одлазећи са огромним пленом из разореног и опљачканог Јерусалима, Навузардан по заповести цара Навуходоносора постави за управитеља над опустошеном Јудејом Годолију, сина оног Ахикама који једном беше избавио пророка Јеремију из руку убица и који беше изабрао за место свога боравка не Јерусалим већ Миспу у близини Јерусалима. Тамо сада оде проpок Јеремија ка Годолији, и настани се у Миспи (Јерем. 40, 5-6). Користећи cе насталим миром, свети Јеремија са побожним свештеницима и левитима узе Ковчег Завета који је он чувао, и однесе га преко Јордана на гору у земљи Моавској, близу Јерихона, са које је некада пророк Мојсије видео обећану земљу, и на којој је умро и био погребен (5. Мојс. 34). На тој гори пророк Јеремија нађе пећину, унесе у њу Ковчег Завета, па улаз у пећину зазида огромном каменом плочом. И ту плочу као да запечати написавши на њој име Божје прстом своjим као гвозденим пером, јер тврди камен под пишућим прстом пророковим постаде мек као восак, па затим опет доби своју природну тврдоћу. И постаде то место тврдо као да је од гвожђа саливено. Онда рече свети Јеремија присутним људима: „Оде Господ из Сиона на небо; и опет ће се вратити са силом, а знак његовог доласка биће: када се сви народи поклоне дрвету“, (то јест крсту, на коме је распет Спаситељ света Господ Исус Христос). И још рече пророк Божји, да Ковчег овај нико неће моћи изнети из тог места, једино Мојсије, пророк Боговидац, и да таблице завета нико неће моћи расклопити и прочитати, једино угодник Божји Арон. У дан свеопштег васкрсења изнеће се Ковчег Завета из запечаћене пећине, и поставиће се на Гори Сиону, и сви свети сабраће се к њему у очекивању доласка Господа који ће их избавити од непријатеља који хоће да их побије.
Док је свети Јеремија говорио то свештеницима и левитима, облак изненада покри запечаћену пећину, и нико не могаше прочитати име Божје, написано на камену прстом Јеремијиним, нити распознати или пронаћи то место. Јер су неки од присутних желели да распознаду то место и пут к њему, али никако нису могли. А пророк им рече у духовном озарењу: Ово ће место бити непознато док Господ не сабере људе своје и не смилује се на њих, и тада ће им показати ово место, и јавити свима славу своју на њему, и облак ће га осењивати, као што је то било при Мојсију и при Соломону (3. Мојс. 9, 23-24; 3. Цар. 8, 10-11).
И тако, до данашњега дана нико не зна ту пећину, нити ће ико до свршетка света сазнати за то место; но слава Божја тајно осењује Ковчег Завета светлим пламеним облаком, као што га је осењивала у Скинији Мојсијевој и храму Соломоновом, јер то не може престати.
Пошто се после седамдесет година вратише из Вавилонског ропства, Јевреји обновише Соломонов храм у Јерусалиму, али у њему није било Ковчега Завета, те славе старога храма. Они онда начинише нови ковчег од злата, по угледу на онај Мојсијев, и све што се налазило унутра у ковчегу и око њега устројише по угледу на првобитни, али y њему не беше чудотворне силе и не обасјаваше га слава Божја. У новом храму имали су из првога храма само огањ небески, који свети пророк Јеремија беше сакрио у безводном бунару, па га касније пронађоше свештеници, и то много година после смрти пророка Јеремије.
Пошто сакри Ковчег Господњи свети Јеремија дође у Миспу, нову престоницу Јудејску, код Годолије, новог управитеља опустошене отаџбине, и оста с њим у народу који беше остао у земљи (Јерем. 40, 6). И пророк Божји плакаше неутешно за разореним и опустошеним Јерусалимом. Око Годолије се стадоше прибирати Јевреји који се раније беху разбегли од Халдејаца по суседним земљама. Годолија их је соколио, обећавајући им заштиту и миран живот под Халдејцима. Сам Господ, прве године после најезде Вавилонаца, утеши родном годином тужни остатак синова Израиљевих (Јерем. 40, 9-12). Али син Натанијев Исмаил, рођак одведеног у Вавилон цара Седекије, завиђаше Годолији на власти, па сабра неке угледне људе и дође у Миспу код Годолије, тобож да му изрази своју покорност. Не знајући његову злу намеру, Годолија га дочека радосно и чесно, па и гозбу приреди у његову част. Но каcно у ноћи уста Исмаил и десет људи што беху с њим, и убише Годолију, и побише све Јудејце који беху с њим, и Халдејце војнике који се затекоше онде, напавши их на спавању (Јерем. 41, 1-3).
А када за то чу син Каријин војвода Јоанан и све војводе што беху с њим, узеше своје људе и пођоше на Исмаила, и нађоше га у Гаваону. И ударише на њега, и победише га, и он једва утече са осам људи к синовима Амоновим. Онда се Јоанан и остале војводе стадоше договарати да беже у Египат од Халдејаца, јер се бојаху гнева цара Вавилонског због Годолије, мислећи да ће цар због Годолијеве погибије одмах послати војску да побије остатак Израиљаца. И већ се почеше са народом припремати за пут у Египат, одакле их у старини Господ беше извео руком крепком и мишицом високом. Али пре но што би приступили остварењу своје замисли, они пожелеше да чују шта о томе мисли свети пророк Јеремија. Зато дођоше к светом пророку Јеремији све војводе и Јоанан и сав народ, мало и велико, и рекоше му: Пусти преда се нашу молбу, и помоли се за нас Господу Богу своме, за сав овај остатак, јер нас је остало мало од многих, као што нас очи твоје виде, да би нам показао Господ Бог твој пут којим ћемо ићи и шта ћемо радити. А Јеремија пророк рече им: Послушаћу; ево, помолићу се Господу Богу вашем по речима вашим, и што вам одговори Господ казаћу вам, нећу вам затајити ни речи, али ви нећете послушати заповести Господње. А они рекоше Јеремији: Господ нека нам је сведок истинит и веран да ћемо чинити све што ти Господ Бог твој заповеди за нас. Било добро или зло, послушаћемо реч Господа Бога свог ка коме те шаљемо (Јерем. 42, 1-6).
И помоли се свети пророк Јеремија Богу, постивши се десет дана, и Бог му откри свету вољу своју. И сазва Јоанана и све војводе што бејаху с њим, и сав народ, мало и велико, и рече им: Овако вели Господ Бог Израиљев, ка коме ме посласте да изнесем преда њ молбу вашу: Ако останете у овој земљи, сазидаћу вас, и нећу вас разорити, и насадићу вас и нећу вас истребити; јер ми је жао са зла које сам вам учинио. Не бојте се цара Вавилонскога, кога се бојите; не бојте се, јер сам ја с вама да вас сачувам и да вас избавим из његове руке. И учинићу вам милост да се cмилује на вас, и врати вас у земљу вашу. Ако ли речете: нећемо да останемо у овој земљи, него ћемо отићи у земљу Египатску, да не видимо рата и гласа трубнога не чујемо и не будемо гладни хлеба, и онде ћемо се населити, – онда чујте реч Господњу, који сте остали од Јуде: овако вели Господ Сведржитељ Бог Израиљев: Ако ви окренете лице своје да идете у Мисир и отидете да се населите онде, онде ће вас у земљи Мисирској стигнути мач којег се бојите, и глад, ради које се бринете, гониће вас у Мисиру, и онде ћете помрети од глади и мача, и нико се неће cпасти oд зала која ћу пустити на вас. Јер као што се јарост моја изли на становнике Јерусалимске, тако ће се излити гнев мој на вас, ако отидете у Миcир, и бићете уклин и чудо и клетва и руг, и нећете више видети место ово. Господ вам говори, останци Јудини: не идите у Мисир! Знајте да вам ја сведочим данас. Јер варасте душе своје кад ме посласте ка Гоcподу Богу своме рекавши: помоли се за нас Господу Богу нашем, и како рече Господ Бог наш, јави нам и учинићемо. И ево, ја вам данас објавих вољу Божју. Знајте дакле да ћете изгинути од мача и од глади и од помора на месту куда сте ради отићи да се станите (Јерем. 42, 7-22).
А кад пророк Јеремија изговори свему народу све речи Господа Бога, тада Азарија син Осајин и Јоанан син Каријин и други дрски људи рекоше Јеремији: Није истина што говориш; није те послао Господ Бог наш да нам кажеш: не идите у Мисир да се онде станите. Него Варух син Ниријин подговара тe против нас да нас преда у руке Халдејцима да нас погубе или да нас преселе у Вавилон (Јерем. 43, 1-3).
И тако Јоанан син Каријин и све војводе и сав народ не послушаше гласа Господњега који је говорио преко Јеремије да остану у земљи Јудиној, него узеше сав остатак Јудин, људе и жене и децу, И пођоше у Мисир, насилно одводећи са собом и пророка Јеремију са његовим верним записивачем пророком Варухом. А кад стигоше у Мисир, настанише се у граду Тафнису, где је некада пророк Мојсије чинио чудеса пред Фараоном (Јерем. 43, 4-7). Тамо свети Јеремија поживе четири године пророкујући, и беше у великом поштовању код Мисирана због своје светости и због добротворства које им чињаше, јер молитвама својим уништаваше гује и крокодиле. Тамо он и сконча (око 586. год.), и би погребен.
А кончина светог пророка Божјег беше мученичка. У Тафнису дође реч Господња Јеремији говорећи: Узми у руке велико камење, и покриј га калом у пећи за опеке што је на вратима дома Фараонова у Тафнису да виде Јудејци; и реци им: овако вели Господ Саваот, Бог Израиљев: ево, ја ћу послати и довести Навуходоносора цара Вавилонскога слугу мога, и метнућу престо његов на ово камење које сакрих и разапеће царски шатор свој на њему. Јер ће доћи и затрти земљу Мисирску; ко буде за смрт отићи ће на смрт, ко за ропство – у ропство, ко за мач – под мач. И само мало њих, који утеку од мача, вратиће се из земље Мисирске у земљу Јудину, јер сав остатак Јудин, што отидоше у земљу Мисирску да се онде настане, познаће чија ће се реч извршити, моја или њихова. А ово да вам је знак, говори Господ, да ћу вас походити на том месту да знате да ће се доиста испунити речи моје вама на зло; ево, ја ћу дати Фараона Мисирскога у руке непријатељима његовим, као што сам дао Седекију цара Јудејског y руке непријатељy његовом (Јерем. 43, 8-11; 44, 28-30).
Разгневљени на светог Јеремију због оваквих речи његових, Јудејци камењем убише пророка Божјег. И те исте године цар Вавилонски удари са великом војском на Мисир, разби Фараонову војску, и уби Фараона Вафрија. Тада изгибоше и Јудејци који се беху доселили у Мисир.
После много година чесне мошти светог пророка Јеремије цар Александар Македонски свечано пренесе у њиме основани град Александрију, и положи их у месту званом Тетрафил, које су Александријци много поштовали због пророкових светих моштију.
Свети пророк Јеремија пророковао је о страдању Господа Христа, говорећи овако: Ја бејах као јагње и теле које се води на клање, јер не знађах да се договарају на ме: оборимо дрво с родом његовим, и истребимо га из земље живих, да му се име не спомиње више (Јерем. 11, 19).
По казивању које је записао свети Епифаније, пророк Јеремија је претсказао пад и уништење свих идола Египатских у време када у Египат буде дошла Дјева – Мати са Младенцем, у пећини рођеним и у јасла положеним.
На много година после смрти светог пророка Јеремије Јуда Макавеј имао је сновиђење, у коме је видео првосвештеника Онију и светог пророка Јеремију. О томе у Књигама Макавејским пише ово: Јуда виде у сну бившег првосвештеника Онију, човека доброг и благог, побожна изгледа, кротког по нарави, слаткоречивог, од детињства обученог свима врлинама; он се са подигнутим рукама мољаше за све Јудејце. Затим се појави један други човек, диван седином и славом, а око њега нека чудесна и неисказана красота. Онија онда рече: „Ово је братољубац који се много моли за људе и за Свети Град – Јеремија пророк Божји“. Тада Јеремија пружи руке и даваше Јуди мач златан, и дајући му га рече: „Узми овај свети мач; то jе дар од Бога којим ћеш сатрти противнике“. – И саратници Јуде Макавеја, утешени и охрабрени Јудином речју, одлучно су навалили на непријатеља и победили га (2. Макав. 15, 12-16).
Ово виђење показује да се свети угодници Божји после своје смрти моле Богу за нас, и помажу нам, као што свети Јеремија поможе Јуди Макавеју против непријатеља. Нека свете молитве светог пророка Божјег помажу и нама против невидљивих непријатеља и видљивих противника, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАТЕ
Cвети мученик Вата беше из Персије. Преци су му били хришћани и научили га Христовој вери. У својој тридесетој години он чу Спаситељеве речи из Еванђеља: Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, и на саму душу своју, не може бити мој ученик (Лук. 14, 26). Чувши ове речи, Вата се испуни Духа Светога, и сав постаде обиталиште божанске љубави. Онда остави свет и све на свету, па отиде у манастир и постаде монах. И водећи суров и трудољубив живот монашки, он све монахе превазиђе постом и уздржањем, и не отвори ниједна врата својих чула и осећања, да кроз њих не уђе смрт душе. Он веома будно и пажљиво чуваше своја чула, осећања и срце, а имао је жељу да живот заврши мучеништвом.
Када настаде у Персији гоњење на хришћане од цара Сапора II, сва се братија разбеже из манастира у коме беше свети Вата, дајући место гневу, по заповести Господа Христа: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Једино свети Вата остаде у манастиру и не побеже, силно жудећи за мучеништвом. Пошто проведе тридесет година у подвижништву, свети Вата би ухваћен од огњепоклоника и изведен пред кнеза Јаздиха у месту званом Вициос. Кнез му нареди да се одрекне Христа и поклони сунцу и огњу, али светитељ не хтеде, изјављујући смело да је хришћанин. Зато му десет војника вукоше десну руку на једну страну, а других десет леву руку на супротну страну, док му обе руке не извукоше из рамена. Затим га тукоше дебелим моткама и вукоше по земљи. Али он остаде веран Христy. Онда му тешко камење ставише на стомак, па му потом отсекоше ноге и тајне удове, и најзад му главу одрубише. И тако славни подвижник доби венац мучеништва, око 364. године.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИJА БОРОВСКОГ
Преподобни отац наш Пафнутије био је унук Татарина баскака. Када за грехе рускога народа удари на Руску земљу, по попуштењу Божјем, татарски цар Батиј са огромном војском, он је мачем и огњем опустоши, градове опљачка, цркве свете поруши, и руске кнезове и старешине као класје и дрвеће посече, и поcтави по Русији татарске великаше који се називаху баскаци. Такав баскак беше и деда преподобног Пафнутија. У време једног устанка Руса противу Татара деда Пафнутијев би приморан да се крсти, и доби име Мартин. Нови Христов следбеник Мартин, живећи хришћански побожно, доби сина Јована. Када Јован одрасте, ожени се девојком Фотинијом, и роди им се син, овај блажени о коме је реч, и на светом крштењу доби име Партеније. Јован и Фотинија живљаху у свом наследном селу Кудинову, удаљеном пет километара од града Боровска. Син Партеније им се роди око 1395. године. Растући и развијајући се телесно, Партеније се у исто време усавршавао духовно. Учећи се књизи, он је нарочито напредовао у разумевању Светога Писма, и учио се добрим наравима: кротости, незлобивости, целомудрију. Радо подражавајући људе врлинске, он је одлучно избегавао дружење са рђавим људима.
Када Партеније напуни двадесет година, он остави родитеље своје и све на свету, и ступи у Високи Покровски манастир у близини града Боровска. Ту би пострижен од старешине манастира Маркела и доби име Пафнутије. И би дат под руководство старцу свештеноиноку Никити, бившем ученику преподобног Сергија Чудотворца. Пафнутије прохођаше сва манастирска послушања добро и веома ревносно, и сви га вољаху и поштоваху због превеликих врлина његових. И тако проведе Пафнутије у трудољубивим подвизима двадесет година. А када затим игуман Маркел отиде ка Господу, блажени Пафнутије би изабран и постаде игуман обитељи Покровске после дугих и упорних молби манастирске братије и Боровског кнеза Симеона Владимировича. А би рукоположен од сверуског митрополита светог Фотија. Нови игуман стаде се пружати на веће подвиге, старајући се о стаду разумних оваца Христових. Као добар и опитан пастир, он је својим животом био углед своме стаду. Свагда се уклањајући од зла и држећи се ревносно добра, он је непрестано радио Господу, и дању и ноћу. Дан је употребљавао на обављање манастирских послова, а ноћ проводио у молитви.
Свог верног слугу Господ украси расуђивањем, прозорљивошћу и другим даровима Светога Духа, јер му даде способност да по лицу и изгледу човековом распознаје какве се страсти и слабости скривају у његовој души, а неке ствари му је откривао у сну. Ево једне повести која то потврђује. Једном приликом би послан један брат из манастира у неко село манастирским послом. Но тамо, искушан Сатаном, он паде у телесни грех. У ноћи његовог пада преподобни отац Пафнутије после свог уобичајеног молитвеног правила прилеже да се мало одмори, и виде овакав сан: дивна башта, пуна прекрасних воћки, и он ужива посматрајући њихову лепоту; нарочито се усхићавао посматрањем једног изузетно лепог дрвета међу њима; но гле, оно се изненада ишчупа и паде на земљу; то веома ожалости блаженог оца, и он приђе ишчупаном дрвету, подиже га и посади на истом месту. Али кад он то уради, оно се опет ишчупа и паде; но он га поново посади, и дуго опкопаваше око њега и трпаше земљу, док га једва не утврди.
Пробудивши се из сна, преподобном би јасан смисао овог сновиђења: дивна башта означавала је његову обитељ; красне плодне воћке његову братију, посађену у дому Божјем, која је рађала родове врлина; ишчупано и пало дрво означавало је палога брата, коме је био потребан велики труд оца игумана, да би га поставио и утврдио на његовом месту.
Када се пали брат, пошто обави посао послушања, поврати у обитељ утучен и тужна лица, преподобни га упита да му се неко зло није десило на путу. А брат, покривен мрачним облаком стида, не хте исповедити свој грех, нити могаше у очи погледати свога игумана. Видећи збуњеност свога ученика, светитељ му исприча свој сан, и као добар духовни лекар настојаваше да му болесник открије унутрашњу рану душе своје, и једва успе да га склони да исповеди свој грех. И дуго времена лечећи рану душе духовним лековима, свети игуман са великом муком успе да палог брата одврати од очајања и утврди у покајању, тешећи га надом на милосрђе Божје. – Тако се преподобни старао о својој братији: као искусан лекар он је лечио душевне немоћи, и као пастир добри он је отимао овцу из вучјих чељусти и стављао је на своје раме, јер као снажан муж он је носио тегобе других и слабости слабих.
Преподобни Пафнутије игумановао је тринаест година у Високом Манастиру. Затим се разболе, и боловаше дуго, и за време болести прими свету схиму. И отада није литургисао све до одласка свог Богу. Само је једном из велике потребе литургисао, о чему ће бити реч касније.
После оздрављења преподобни Пафнутије остави игуманско старешинство и, жељан усамљеничког и безмолвног живота, оде из манастира у оближњу пустињу, удаљену око три километра. Ту пронађе дивно место у долини између две реке, ограђено густом шумом, и настани се са једним братом. И стаде тамо проводити свој живот по Богу у многобројним подвижничким трудовима. И почеше му долазити братија, и са његовим благословом грађаху себи келијице, и живљаху под руководством свог доброг наставника и учитеља и руковође ка спасењу. А када се умножи братија и обиталиште прошири, братија молише свога светог наставника да им допусти да подигну цркву. И пошто им светитељ то не забрани, они подигоше цркву у част Рождества Пресвете Богородице. И црква би освећена са благословом московског митрополита светог Јоне.
Ненавидник добра ђаво потстицаше многе људе да чине пакости преподобноме Пафнутију и његовој новооснованој обитељи, али преподобни побеђиваше зло добром и савлађиваше све својим трпљењем. Видећи то, Бог чуваше њега и штићаше његову обитељ. У то време у граду Боровску беше кнез Василије Јарославич († 1483. г.). Он се љутио на светог Пафнутија што је напустио своју прву обитељ и основао другу, која се налазила ван његовог кнежевства. Видећи како обитељ у његовом кнежевству, Високи Манастир, опада и оскудева, а нова расте и цвета, он се силно једио на светитеља и смишљао како да отера из нове обитељи преподобног Пафнутија и његове ученике. Али пошто то није могао учинити јавно y туђем кнежевству, он покуша да то изведе тајно. Он је много пута потајно слао своје разуздане слуге да запале са свих страна мрску му обитељ. Но слуге су се сваки пут, видећи преподобног Пафнутија и његове ученике како се труде, враћали своме кнезу не учинивши им никакво зло, јер се јарост њихова и свирепост претварала у бојажљивост и кротост. Међу слугама кнежевим бејаше један новокрштени Татарин, по имену Ермолај, који још не беше оставио своју варварску злоћудност. Једном приликом кнез посла њега да изненада запали обитељ преподобнога Пафнутија. И када се обесни и свирепи Ермолај приближи манастиру, изненада ослепе, и стаде лутати око манастира.
Неки га нађоше, и уведоше у манастир к оцу Пафнутију. Кад га преподобни угледа, с радошћу га назва по имену и упита, ради чега је дошао до њега. Овакав мио дочек од стране светитеља у трен ока преобрази звероподобну нарав Ермолајеву: он се покаја и отворено каза оцу ради чега је послат, и павши пред светитељем он мољаше опроштај и прозрење очима. Светитељ сатвори молитву за њега и даде му опроштај и благослов, а Бог му подари прозрење. И отпутова Ермолај господару своме, не учинивши никакво зло преподобном Пафнутију.
У то време, по Божјем попуштењу, неочекивано упаде у Русију незнабожни цар Мамотјак са мноштвом Татара. Велики Кнез Василије Васиљевич и остали кнезови руски, не успевши да прикупе велику војску, са нешто војске сретоше безбожне Татаре код Суздаља. Ту се отвори битка, у којој Татари победише Русе, и многе заробише, па и самог Великог Кнеза. Међу заробљеницима бејаше и Боровски кнез Василије Јарославич, непријатељ блаженог Пафнутија. Налазећи се у заробљеништву, кнез се опомену безразложне злобе своје према преподобном оцу Пафнутију, и кајаше се због греха свог, и мољаше се Богу да га молитвама преподобног Пафнутија ослободи заробљеништва. Притом кнез даде завет да ће, ако га Господ ослободи из татарских руку, одмах отићи преподобном оцу и помирити се са њим. Кад кнез даде такав завет, Бог му убрзо поможе да се избави од варвара, јер се незлопамтиви подвижник такође усрдно мољаше Богу за кнежево ослобођење. Молитва угодника Божјег би услишана: кнез Василије читав побеже из заробљеништва. Вративши се у своју постојбину, он одмах отиде у обитељ к своме молитвенику, и доби од њега опроштај и благослов. И отада кнез имађаше велику веру и љубав према блаженом оцу Пафнутију.
Преподобни беше не само незлобив при увредама већ и необично трпељив у невољама и у недаћама манастирским, увек непоколебљиво верујући у помоћ Божју. Тако се једне године ближио Ускрс, а у манастиру не беше уопште риба, да би преподобни отац о светлом празнику почастио братију после великопосних подвига. Братији и манастирским слугама, због тога ожалошћеним, он говораше: Браћо, не тугујте због овога, јер ће свемилостиви Господ, који нас је створио и васкрсењем својим сав свет просветио, утешити нас, слуге своје у тузи нашој, и дати у изобиљу блага онима који Га се боје.
На Велику Суботу предвече црквењак оде на мали поток да захвати воде за свету литургију, и угледа врло много риба, нешто већих од харинге. У то време беше вода надошла, и нанела тако много риба као никада раније. Црквењак похита, те извести о томе преподобног оца. Чувши то, преподобни прослави Бога и нареди риболовцима да баце мреже. И они ухватише тако много риба да им је свима било доста целе Светле Седмице за све обеде.
Уколико се преподобни отац Пафнутије одавао на веће подвиге и трудове, и слава се његова ширила на све стране, утолико је расла и обитељ његова из дана у дан, јер се умножавао број његових ученика монаха. Међу њима беше не мало људи високо врлинских, као: блажени Јосиф, рукама светитељевим замонашен, који каcније постаде оснивач Волоколамске обитељи; дивни старац Инокентије, и Илија сродник блаженога, и Васијан, писац житија његовог, који затим би архиепископ ростовски, и други.
Када се братија обитељи умножи, свети Пафнутије се потруди са братијом, те подигоше цркву од камена, јер им је она прва била од дрвета. За све време зидања цркве преподобни се сам трудио као обичан радник, носећи камење и воду и остали материјал потребан за зидање. Када црква би готова, он је украси иконописом. Ради тога он позва најбоље иконописце, који је иконописаше веома лепо. Али будући и сам црквом одуховљеном, јер чуваше у себи чистим лик Божји, он би украшен од Бога чудесном благодаћу, која се пројављивала у исцелењима, прозорљивости, откровењима, и другим даровима Светога Духа.
Ево неколико подвижникових чуда.
Међу иконописцима које светитељ бејаше позвао да му иконопишу храм, беше изврстан уметник – иконописац световњак Дионисије. Он је тешко боловао у ногама, те није био у стању да иконопише храм. Свети старац му рече: Дионисије, нека те Бог благослови! почни добро дело, а Господ и Пречиста Мати Божја даће здравље ногама твојим. – Поверовавши чврсто у речи блаженог старца, Дионисије се одмах лати посла, и одмах се исцели, и ноге му оздравише. А свети старац издаде заповест Дионисију и осталим иконописцима световњацима, да не доносе у манастир месо, нити га ту једу, већ да одлазе у оближње село и тамо једу. Неко време они су испуњавали ову заповест: одлазили су у оближње село и тамо јели. Потом заборавише на ову заповест, и једног дана донеше себи у манастир за вечеру печен јагњећи бут, зачињен јајима. Кад седоше за вечеру, Дионисије први окуси, и нађе да испод јаја беху све сами црви. И тог тренутка Дионисије се разболе од свраба, и за тили час цело тело му покрише страшне ране, и он се не могаше макнути. Тада болесник хитно посла к преподобном кајући се за свој грех и просећи од њега опроштај. Светитељ посаветова Дионисија да више не чини такве ствари, па га одведе у цркву где беху сабрана сва братија. Ту саборно одслужише молебан за њега, преподобни изврши освећење водице, и нареди да болесник покропи светом водицом цело своје тело. И болесник уради тако. Затим отспава мало; и кад се пробуди из сна, нађе да му је тело потпуно здраво, као да никакво зло није поднело, и ране његове као љуске отпадоше. И он прослави Бога.
Обитељ препободног Пафнутија беше опкољена густом шумом, у којој борављаху многе птице. Нарочито црнопери гавранови, који су свијали гнезда близу манастира. Посматрајући их, светитељ се усхићавао, и издао је наређење да их нико не лови и не убија. Међутим, син градског војводе, пролазећи једном поред обитељи светог Пафнутија и угледавши јато гавранова, пусти стрелу и уби једног гаврана. Јуноша се веома обрадова томе што погоди гаврана, па се осврну својим пратиоцима хвалећи се. Али тог часа осети да глава његова, окренута устрану к пратиоцима, остаде тако непомична. Он заборави на своју радост и задовољство, и спопаде га тешка туга и ужас. Уједно с тим њему постаде јасно зашто га снађе ова неочекивана беда. И хитно оде к преподобном Пафнутију и, припавши к ногама његовим, прошаше опроштај и мољаше га да се помоли Богу за њега да га исцели. Подвижник нареди да се удари у клепало, и оде у цркву. Зачуђени клепањем у невреме, иноци се брзо стекоше у цркву и питаху светитеља за разлог клепања у невреме. Преподобни им каза разлог, и осмехујући се рече: Бог освети гавранову крв. – Отслуживши затим молебан и осенивши светим крстом настрадалог јуношу, преподобни му рече: Силом чесног и животворног крста окрени главу напред! – И тог тренутка младић окрену главу напред и врати је у природан положај.
Други младић пусти јастреба на гаврана. Но јастреб, убивши гаврана, и сам паде мртав.
Једне ноћи дођоше лопови к обитељи преподобнога, узеше три манастирска вола, и хтедоше да их одведу својим кућама. Али сву ноћ лутаху као слепи око манастира. Када свану, они оставише волове и хтедоше да беже. Али их невидљива сила Божја веза и држаше их поред украдених волова, и они се ни на који начин не могаху одвојити од њих, док манастирски радници, који су тражили волове, не нађоше с воловима лопове, које ухватише и одведоше к преподобноме. Он их посаветова да не чине такве ствари, па нареди да их нахране и отпусте с миром.
Два инока договорише се да тајно напусте манастир преподобног Пафнутија, па спремише своје ствари, готови да крену. Но Бог откри то преподобноме у сну на овај начин: После јутарњих богослужења светитељ прилеже да се мало одмори, и виде у сну једног црнца страховито црног како узима из пећи у његовој келији усијане главње и баца их на келије ученика кojи су хтели да беже. Светитељ му је грозно претио да то не чини, јер ће запалити здања. А црнац му је одговарао да он баш због тога и чини то. – Пробудивши се, преподобни разумеде значење cна и одмах посла по те иноке. И кад им каза шта је видео у сну, уплашени и у исто време тронути тиме, они му показаше своје спремљене ствари, исповедише свој грех, и молише опроштај.
Један брат гунђалица, који је кудио све што се у обитељи ради, па и самог оца Пафнутија, усни овакав сан: виде себе где стоји у цркви међу певачима; онда му изненада приђе свети отац и, погледавши љутито у њега, рече: Ово је хулник, макните га из цркве! – И одмах га зграбише два црнца, извукоше га из цркве, и силно бише. – Тргнувши се из сна, инока тог обузе велики страх, и он са сузама похита к преподобном оцу, и измоли опроштај.
У обитељи преподобнога бејаше један богонадахнути старац, по имену Констатин. Он се разболе, и беше на самрти. У том тренутку, када још нико није знао за то, инок Јосиф дође пред врата келије преподобног оца Пафнутија, који се одмарао после јутарњег богослужења, и хтеде да по обичају манастирском сатвори молитву. Утом преподобни отац изненада отвори прозорче на својој келији и, угледавши Јосифа, рече: Неко сатвори молитву, и рече ми: старац Константин оде ка Господу. – Ја се тргох иза сна, отворих прозорче, но никог не видим сем тебе. Јосиф му на то одговори: Ја овог часа дођох од Константина, и он је још жив. Но преподобни му нареди да поново иде у старчеву келију. И кад он тамо дође, виде да је старац већ преминуо у Господу.
У обитељи преподобнога бејаше још један богонадахнути старац, Јефтимије. Он је подражавао житије свог наставника, преподобног оца Пафнутија. Старац Јефтимије имађаше од Бога толики дар суза, да је стално лио сузе не само у келији него и у цркви на сваком богослужењу. Осим тога он је имао и дар прозорљивости. Овај његов дар прозорљивости постаде познат на следећи начин. Нека два брата имађаху љубав међу собом не по Богу него по вражјој прелести. Због тога је преподобни Пафнутије много негодовао, а они помишљаху да тајно напусте манастир. Једном за време свете литургије старац Јефтимије стајаше у цркви са уобичајеним умилењем и сузама. Погледавши на оца Пафнутија и оне што појаху с њим, међу којима беху и она два брата, он виде где иза ове двојице провирује некакав црнац који имађаше на глави шлем врло оштар и беше космат, и то разнобојно космат. У рукама тога црнца бејаше гвоздена кука. И он стаде њоме вући к себи два споменута монаха. И кад их извуче ван певнице, покушаваше да их рукама зграби, али не успеваше у томе, јер се кука сваки пут показивала слаба и отскакивала. Но кад год би та два монаха пристајали на помисао, коју им је убацивао у душу враг, помисао о непослушности према оцу и бекству из манастира, враг их је лако привлачио к себи. Али кад год би се они успротивили таквој помисли и одбацивали је, кука је врагова постајала немоћна и отскакивала од њих. Старац Јефтимије посматраше то пажљиво својим прозорљивим душевним очима. И кад се стаде читати свето Еванђеље црнац ишчезе, па се после Еванђеља опет појави и чињаше оно исто. Такође и за време Херувимске песме он ишчезе, па се опет појави после Великог входа. А кад настаде освећење светих Дарова, и похвална песма Пресветој Богородици „Достојно јест“…, црнац ишчезе као дим и више се не појави. Посматрајући то, старац Јефтимије дрхташе, и као у вансебности проведе целу свету литургију. А по завршетку свете литургије он оде к преподобном Пафнутију и исприча му своје виђење. Он онда дозва она два инока, и поучи их да не примају помисли које им враг сеје по души, и да их не скривају, него да их исповешћу чупају из срца. Тако поучени и посаветовани од оца, они се поправише и оцеломудрише.
Преподобни отац Пафнутије говораше својим ученицима, да се по лицу монаховом може познати да ли у његовој души влада добра или рђава помисао. Оваква реч његова изазиваше чуђење код његових ученика као нешто непојамно, али они касније увидеше сами да он има такву прозорљивост.
Један нови инок који живљаше поред преподобнога оца, али још не беше савладао световну смелост у своме очњем виду, изађе једанпут послом ван манастира. Путем он срете световне људе и жене. Погледавши на њих, он се преласти очима, и сладострасна помисао на лице жена зари му се у душу, и он се задржа на тој грешној помисли. Када се потом врну у светитељеву келију, он затече светитеља где чита. Погледавши у свога ученика, светитељ одмах познаде да га смућују нечисте помисли. И окренувши лице своје од њега, светитељ рече: О, ево не оног човека! – Уплашивши се од овакве прозорљивости преподобнога, брат исприча све своме једнокелејнику Јосифу. Овај му препоручи да свој грех исповеди преподобном оцу и измоли опроштај. И када инок исповеди оцу свој грех, овај га очински посаветова, и опрости му.
Једном, кад је преподобни Пафнутије читао Божанско Писмо, дође неки човек, сатвори молитву пред келијом и, погледавши на светитеља кроз прозорче, упита га за његовог ученика Јосифа, свога земљака. Видевши човека кога није познавао, старац рече Јосифу: Изађи, пита за тебе човек злог погледа. Јосиф изађе, и угледа свог познаника, и упита га ради чега је дошао. Oн му одговори: Хоћу да будем монах. Јосиф извести о томе блаженога оца, а овај му рече: Нахрани тог човека, па нека иде, јер није добар. – Јосиф се зачуди таквом одговору, али се не усуди дa пита светог оца због чега није добар дошавши човек, него оде, даде храну том човеку, па га испрати. Када се затим Јосиф врну у келију, светитељ му рече: Тај човек је убица, јер још као младић удари ножем у стомак једнога моаха, и уби га. – И дивљаше се Јосиф прозорљивости блаженога, јер он не само никада не беше видео тога човека него и ништа чуо за њега, па је ипак по лицу његовом познао да је убица.
Инок неки дође у обитељ преподобнога. Кад га свети старац виде где наилази, рече тихо својим ученицима: Видите ли да се ни иночким чином није очистио од крви? – Ученици се зачудише, али не смедоше да га запитају шта значе његове речи. Касније сам старац објасни то једном свом ученику, рекавши му: Тај инок, још као световњак отрова у Великом Новгороду благочестивог кнеза у кога је био на служби. Мучен савешћу, он прими монаштво, али се ни тиме не очисти, јер се истински не покаја.
Бојарка, супруга Алексеја Габурина, гајила је нарочито поштовање и веру према светом Пафнутију, и често му по својој деци слала поклоне, просећи од њега молитве и благослов. По дејству ђавола она се разболе, и често је виђала многе демоне, који су јој долазили и плашили је, што ју је много узнемиравало. Када се то с њом догађало, њој се јављао један старац ниског раста и погурен, имао је велику седу браду, и носио бедну одећу. Старац је као онај који власт има одгонио од ње демоне као вукове од овце, и она је постајала здрава. Једном болесница чу глас који јој је говорио: Пафнутије који је у Боровску одгони демоне од тебе.
То се дешавало са бојарком много пута. После извесног времена она потпуно оздрави, и зажеле да види светитеља и сазна да ли јој се стварно он јављао за време њене болести и одгонио демоне од ње. И она са слугама својим дође к манастиру преподобног. Али пошто је женама био забрањен приступ у манастир, она остаде пред капијом, а слуге своје посла к ученицима блаженога молећи их да учине да она види светог оца. Иноци, показавши светог старца њеним слугама, предложише им да га покажу својој госпођи када он у време обеда буде с братијом ишао из цркве у трпезарију. Но бојарка, пре но што јој показаше преподобнога, чим га угледа, познаде да је то старац који јој се јављао, и са сузама повика: Заиста је то онај који је јављањем својим одгонио од мене ђаволе, и подарио ми исцелење. – И посла велику милостињу иноцима, узносећи благодарност Богу, Пречистој Матери његовој и угоднику њиховом преподобном оцу Пафнутију.
Једног ученика преподобног Пафнутија заболе око. Патећи силно од болова, он је тражио лека. Свети старац му даде своје бројанице, наредивши му да изговори хиљаду Исусових молитва: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешнога! – А он од силних болова с муком испуњујући послушање, једва изговори пет стотина молитава, и осети како му око постаде потпуно здраво. Он скочи од радости и отрча к светоме оцу и извести га о исцелењу свог ока. Али се од прозорљивог старца не могаше сакрити то да је болесник изговорио не хиљаду већ само пет стотина Исусових молитава, и он нареди ученику да се врати и доврши број молитава.
Једном приликом неки благочестиви мирјани испричаше преподобноме и братији који сеђаху у његовој келији, да је архимандрит Симонова манастира, у близини Москве, оставио архимандритство. Поводом те вести стадоше разговарати ко ће тамо бити архимандрит. И једни помињаху једнога, други другога. А блажени Пафнутије, погледавши на свог врло младог новопостриженог ученика Васијана, рођеног брата преподобног Јосифа, и указујући на њега рече са осмехом: „Ово је Симоновски архимандрит“. – Преподобни то рече, јер провиде оно што се имало догодити. После много година Васијан стварно постаде архимандрит Симоновског манастира.
Једном преподобни отац изради у једног кнеза дозволу да на једном месту Оке три дана лове рибу за манастир. Шаљући у тај риболов једног служитеља, преподобни нареди да му се даду неколико десетина рубаља, да купи судове у којима ће осолити ухваћену рибу. Но служитељ не хте да прими толики новац за судове, јер се није надао да ће за три дана напунити један мали суд. Преподобни погледа на њега љутито и рече му да поступи како му се наређује. Служитељ оде, и за три дана ухвати седам стотина тридесет великих риба. А кнежеви рибари не ухватише толико риба ни у току целе године. Предвиђајући такав риболов, светитељ и нареди да се купе толики судови.
Један младић, поставши инок, паде у искушење, јер га по злом дејству ђавола обузе страх. Ђаво му се понекад јављао у облику непознатог звера или црног пса, понекад пак, кад је инок седео у келији, он је као медвед ходао око келије и ударао у њене зидове. Старац нареди младоме иноку да поред њега прочита Псалтир. Чим овај то учини, демонска привиђања потпуно ишчезоше, и млади инок се молитвама светитељевим ослободи страха.
Свети живот преподобног оца Пафнутија, његова благоразумност и опитност у сваком делу Божјем и људском учинише те он постаде духовни отац не само монасима већ и многим мирјанима. Они су долазили к њему и исповедали грехе своје. Пошто је добро знао свештена правила, он је као искусан и вичан лекар давао за сваку болест душе потребан лек. Примајући посетиоце, светитељ није гледао ко је ко: није се бојао силних, није пренебрегавао ниште, није штедео горде, а према смиренима био је веома љубазан, и према убогима милосрдан.
Преподобни Јосиф Волоколамски пише о свом учитељу, преподобном Пафнутију, да је, кад је било потребно, био милостив и снисходљив, а према потреби понекад бивао суров и љут. Духовна деца његова поштовала су га и бојала га се. Георгије Васиљевич, кнез Дмитровски, причао је да су му колена клецала кад је ишао на исповест к преподобноме. Зато духовна деца, изабравши преподобнога за свог духовног оца, нису престајали општити са њим ни после смрти. Једанпут, задремавши пред јутрење на црквеном прагу, преподобни виде у сну како се отвори капија манастирска, и уђе мноштво народа са свећама, и упутише се ка цркви. У средини тог народа беше кнез Георгије Васиљевич. Прилазећи к цркви, кнез јој се поклони, затим се поклони и свом духовном оцу. Преподобни га упита: Сине и кнеже, ти си се већ преставио? Да, чесни оче, одговори кнез. А како ти је сада тамо? упита преподобни. – Твојим светим молитвама Бог ми даде добро. Нарочито што сам се пред тобом покајао за све грехе своје пред полазак против безбожних агарјана. – Утом стадоше звонити за јутрење и преподобни се пробуди.
Преподобни је био врло милостив и сиротољубив. Проповедајући милосрђе речју, он га је остваривао на делу. Једне године у Боровском крају настаде силна глад, и преподобни је хранио у својој обитељи све гладне који су долазили из околних села. Сваког дана је долазило до хиљаду, па и више, гладних људи, и милосрдни подвижник је утрошио све манастирске залихе хранећи их до идуће године, када Господ ради молитава светитељевих и ради суза сиротиње подари изобиље плодова земаљских.
Откако постаде инок, преподобни Пафнутије имађаше овакав начин живота и подвижништва: понедеоником и петком није јео ништа, средом – сухоједење, а у остале дане јео је са братијом. „Његова храна, каже његов ученик, било је служење братији“. И у храни и у одећи он је бирао за себе оно што је најгоре. Стално се трудио у најтежим пословима: секао је дрва, носио их на леђима, обрађивао земљу, носио воду и заливао башту, и обављао друга сва најтежа послушања. Нико се пре њега није јављао нити на заједничком молитвеном правилу, нити на каквом послу. Зими је проводио време у молитви, читању и рукодељу, плео је рибарске мреже. Уопште, био је неуморан непријатељ беспосличења. Од утробе матере своје сачувао је беспрекорном девственичку чистоту тела свог. У име целомудрија он није дозвољавао никоме да се дотакне тела његовог; а жене не само није пуштао у манастир, него ни издалека није хтео да их погледа.
Због свега тога он постаде сасуд Светога Духа, и достојно би рукоположен за свештеника. Али откако прими свету схиму, он из смирености никада више није служио свету литургију, осим једанпут, и то пред смрт због велике потребе. Јер догоди се једне године да наступи пресветли празник Васкрсења Христова, а у манастиру се не обрете ниједан свештеник. Преподобни разасла иноке на све стране да нађу свештеника који би им служио о Ускрсу. Али не нађоше ниједнога слободног, пошто је сваки имао да служи у својој парохијској цркви. Тада богонадахнути отац благоразумно расуди, и због великог празника промени свој закон, и са великом пажњом и умилењем отслужи божанствену литургију. А по свршетку литургије рече својим ученицима: Сада једва душа моја остаде у мени.
Овај достојни свештенослужитељ са таквом побожношћу и страхом служаше божанствену литургију, и о великим празницима усељаваше се у његову душу нека надприродна радоcт, не телесна него духовна, и он постајаше други човек. Тада је и телу свом допуштао извесно угошћење, али под меру, избегавајући неумереност у свему. Када је било време говорити, говорио је оно што треба; а када је било време ћутати, одавао се ћутању. Увек се клонио беспослености; у свему је волео оскудицу и убогост, и није марио за своје материјалне потребе. И толику висину достиже, да је врлинском нарави својом био изнад свих људи свога доба. Од детињства свог он ни у чему не сагреши Богу смртно, већ је свагда творио оно што је Богу угодно. Он се постриже у својој двадесетој години, а проведе у монашком чину шесдесет и три године, и не изневери правило своје, и не скрену ни на десно избегавајући неумереност у суровим подвизима, ни на лево, бојећи се широког пута, но свагда иђаше царским путем. За догмате вере толико је ревновао и пазио, да је из манастира изгонио сваког који је макар и најмање нешто говорио несагласно са Светим Писмом. Живећи у таквим подвизима, божанствени отац наш Пафнутије достиже у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). Остајало му је још да се ослободи свега временског и пређе ка вечном, тојест ка оном што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе (1. Кор. 2, 9).
Ускоро после Ускрса, који је 1477. године био 6. априла, у четвртак треће недеље по Ускрсу, 24. априла, после јутрења по обичају изиђе светитељ са братијом на један манастирски посао. И пошто им даде упутства како ће свршити посао, он се врати у манастир пошто стиже време за свету литургију. А братија му рекоше да после ручка опет наврати до њих. Но он им одговори: Биће ми немогуће да дођем, пошто имам један други важан и неодложан посао.
Пошто је после свете литургије ручао са братијом у трпезарији, дође к њему у келију ученик његов Инокентије, и видевши свог наставника где седи на одру, потсети га на посао. А светитељ му одговори: Ја имам другу невољу, коју ти не знаш: свеза душе и тела хоће да се раскине. – Али Инокентије не разумеде смисао ових речи. У то време стиже глас да благоверни кнез Михаило Андрејевич жели да посети манастир да се помоли Богу. Светитељ нареди Инокентију да одговори кнезу да не долази у манастир, јер је други посао у току. Тога дана светитељ није ишао у цркву ни на вечерње ни на повечерње правило, јер стаде немоћовати, и нареди Инокентију да их изврши у његовој келији. Отпуштајући Инокентија, светитељ му рече: У четвртак ћу се ослободити своје немоћи. – Но ученик не разумеде ове речи. А преподобни сву ноћ проведе у молитви.
Када освану петак и приближи се време свете литургије, он пође у цркву на литургију, подржаван од својих ученика. А када један ученик, већ у годинама, ухвати за длан светитеља да би га подржао при ходу, светитељ љутито истрже руку и нареди му да га држи само за одећу. Ето како опрезан чувар бестрашћа беше он: у старости и болести, и на прагу смрти, није допуштао да се ко дотакне тела његова. Тога дана он би и на вечерњу. А када поче парастос за уснуле, и ученици хтедоше да га одведу у његову келију, он одби и остаде на парастосу, рекавши братији: Овај парастос ми је потребан, јер га више нећу чути.
И у суботу, 26. априла, болесни светитељ присуствова светој литургији. После литургије молише ученици светитеља да једе мало пошто је субота, а он од четвртка није био окусио ништа. Светитељ одби, рекавши им: И ја знам то, и по божанским правилима треба у суботу јести због разрешења поста, али болесник ваља да се три дана уздржава од хране пред причешће Божанским Тајнама. – И не окуси ништа све до недеље. У светога старца био је многогодишњи обичај: постити се пред причешће Светим Тајнама и проводити у ћутању целу седмицу.
Истог дана увече светитељ се исповеди пред духовним оцем по чину свете тајне покајања. Потом оде у цркву на бденије, и стајаше подржаван од ученика; и рече им: Одсада већ нећу више слушати свеноћно бденије. – А за време божанствене литургије он стајаше са великом пажњом и сузама, и причести се Божанским Тајнама. А када га ученици вођаху из цркве у келију, он их упита: У који се дан разболех? Ученици му одговорише: У четвртак, оче, почео си боловати. Он им на то рече: У четвртак ћу и скончати. – Тог дана, у недељу, ученици га примораше те се мало прихвати хране. Тада светитељ нареди да никога више од манастирских посетилаца не пуштају к њему.
Када кнезови и бојари чуше да блажени Пафнутије вене од болести, стадоше му по угледним људима слати многе поклоне. Али он нареди ученицима да ништа од тога не примају, и не хоћаше да чује низашта световно. И говораше: У овим тренуцима мени су потребне многе молитве, јер ћу кренути на дугачак пут. А они који имају веру у Бога и у Пречисту Богомајку, могу и по мом одласку чинити милостињу.
У устима преподобног оца непрестано беше Исусова молитва, и псалми Давидови не по реду већ одабрани псалми, они подесни за ове тренутке, и стихови молбеног канона Пресветој Богородици, и многе друге молитве, јер ум његов беше управљен к Богу. Не марећи низашта земаљско, већ желећи вечна добра и надајући се на њих, он се радоваше духом и весело стихословљаше псалме и молитве, јер беше уверен у своје спасење. Он ни за чим не потугова као што је обичај код оних који одлазе из овога света. И болест његова не беше тешка, те су га братија сваки дан водили у цркву на свету литургију, коју би, подржаван братијом, пажљиво одстојао до краја. А у последњи дан свога живота, тојест у четвртак, пред полазак у цркву на литургију, преподобни стаде говорити ученицима: Ево дан Господњи, веселите се људи! ево дође очекивани дан! А они га упиташе: О ком дану говориш, оче? Он им одговори? О овом четвртку, о коме вам раније казивах.
И кад преподобни крену из келије ка цркви, донеше му вест да су му дошли у посету изасланици од самодржца целе Русије великога кнеза Јована Васиљевича, и од сина његовога кнеза Јована Јовановича, и од преосвећеног митрополитена Геронтија. Чувши то, светитељ се веома ожалости, па се и против воље поврати у келију. И погледавши на икону Пречисте Богородице, рече: О Владичице Богородице! зашто ми досађују ови људи, те у овај последњи дан лиших себе службе Божје? – Тада отпусти братију у цркву, и остаде сам у келији, па добро затвори врата да не би неко од изасланика ушао к њему. А по завршетку свете литургије изасланици се вратише, пошто сазнадоше да им је немогуће видети преподобног оца.
Тада ученици опет дођоше к светоме старцу. А он, лежећи на одру, говораше као о неком другом: Дође му дан, и он има умрети. Ученици га упиташе: O коме говориш, оче, да има умрети? Он им одговори: О ономе о коме ви говорите да је болестан. Он се покајао, и умреће. – Затим нареди да му нико не долази, н рече: Уморан сам, и хоћу да се до вечерња одморим, а увече ће сва братија доћи к мени. – И познаше ученици да се приближи час његовог представљења, те га најстарији ученик Инокентије упита: Оче, када се будеш представио, хоћемо ли звати за твој погреб протопрезвитера и друге свештенике из града? Светитељ заповеди да никога не зову, да не би било вреве у манастиру од многог народа, и нека нико не сазна и у граду и у селима о његовој кончини док га манастирски свештеници не сахране. Затим нареди да му се гроб ископа с јужне стране цркве, близу црквених врата.
Када настаде време за вечерње, и поред преподобног не беше нико од братије осим једног ученика, преподобни стаде појати: Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1), додајући погребне стихове. Пошто заврши псалам, он отпоја следеће стихове: Лик Светих обрете извор живота…, и остало. Затим се стаде са сузама молити Богу и Пречистој Богородици за спасење душе своје, и за обитељ. А ученик који стајаше крај њега, поче дремати. Зато изађе из келије напоље и севши задрема, али будно, тако да нити је спавао нити не спавао; и чу гласове многих где поју у келији преподобнога, и зачуђен говораше себи: Изађох из келије и нико не беше код оца, а ко су то што сада поју у њега? – И отресавши сан с очију, он уђе у келију, и не виде никога сем оца који је шапутао своје молитве, а глас му се није ни чуо пошто беше изнемогао.
Онда дођоше и други ученици. И светитељ се стаде окретати на десну страну, а ученици га много пута окренуше на леву. Но он се опет окреташе на десну страну, шапћући неке речи. Из тога схватише да он види нешто необично. Затим се наочиглед свију пажљиво припреми за смрт, прекрсти руке на грудима и, удахнувши трипут, предаде своју свету душу у руке Господу, у четвртак предвече, 1. маја 1477. године. И лице његово беше не као што је обично у мртваца, већ засија као светлост, и свима изгледаше као да жив спава. И би тада велики плач братије за оцем својим, којих беше деведесет и пет.
Сутрадан изјутра у пет сати братија cахранише светитеља сами, по његовом завештању. Но чим он би сахрањен, пуче глас у граду Боровску о престављењу светитељевом, а такође и по другим околним градовима и селима. И слеже се силан свет у манастир, и духовници и световњаци, желећи да виде и да се поклоне моштима блаженог оца. И када сазнаше да је сахрањен, одлажаху на његов гроб, и клањаху му се. А ми, имајући преподобног оца нашег Пафнутија за изврсног посредника и усрдног молитвеника пред Богом, славимо Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ И ПРЕПОДОБНОГ НОВОМУЧЕНИКА АКАКИЈА И СА ЊИМ ЈЕВТИМИЈА И ИГЊАТИЈА, ИВИРОНСКИХ (СВЕТОГОРАЦА)
Новомученик Христов Акакије беше родом из села Неохорја (или Нивори) у Македонији, близу Солуна. Родитељи му беху побожни хришћани, и када добише њега крстише га и на крштењу му дадоше име Атанасије. Због сиромаштва родитељи му се, заједно са целом породицом, преселише у град Сер када Атанасију беше 9 година. Тамо га дадоше на занат код једног обућара, који беше човек веома груб и прек и бијаше Атанасија нечовечно и немилосрдно.
Једнога дана, на сам Велики Петак, овај обућар тако жестоко изби Атанасија да он плачући побеже из куће. Идући кроз град и плачући наиђе на две жене Муслиманке (Туркиње) које га онако уплаканог уведу у своју кућу, утеше га, и даду му хлеба да једе. Али ту он као дете упаде у замку ђавољу. Јер ове Муслиманкиње наговорише га те се он истога дана на Велики Петак одрече своје хришћанске вере и прими исламску нечестиву веру и би обрезан. Све ово би у кући турског старешине, који га од тада задржа код себе као свога посинка. Атанасије ту проживе других девет година свога живота. О њему пак и његовом отступништву од вере ништа не знађаху ни његови родитељи ни опанчар. Али сведобри и човекољубиви Бог, који не жели смрти грешника него да се спасе и жив буде, промишљајући о његовом спасењу устроји му овакав чудесни повратак у Хришћанску веру. Пошто Атанасије одрасте, Туркиња була, жена старешине хтеде га навести на грех блуда са њом, као некада Пентефријева жена целомудреног Јосифа у Египту. Но пошто он одбијаше тај грех, она га оклевета код свог мужа, а овај му не учини ништа друго него га само отера из своје куће.
Нашавши се тако на слободи, Атанасије заблагодари Искупитељу своме Спасу Христу, и упути се својим родитељима, који, чувши за отступништво свога сина, беху напустили град Сер и вратили се у Солун. Атанасије им исприча како се из детињег незнања и због грубости свог газде опанчара био одрекао хришћанске вере, али и то како се сада каје због тога и одриче мрске муслиманске вере. На то се родитељи веома обрадују, а са њима и сви Анђели небески.
Неколико дана после тога његова благочестива мајка рече му ово: „Дете моје драго, Атанасије, знај да није добро ни за тeбе ни за нас да останеш овде са нама. Јер ако дознају овдашњи Агарјани, онда прети опасност и нама и теби. Него чуј мој савет, чедо моје, и иди у Свету Гору, у то пристаниште спасења за грешнике, и имајући са собом мој благослов и молитве, исповеди се тамо код духовних отаца. Онда се помажи светим миром и очисти покајањем. А знај и то да, као што си се одрекао вере своје пред нечестивима, што није требало да радиш, потребно је да на исти начин поново исповедиш Бога и Господа нашег Исуса Христа и да примиш смрт за љубав Његову.“ Тако саветоваше сина свога благочестива и богољубива мајка, која више вољаше љубав Христову од љубави према сину. Или боље рећи овом љубављу према Христу она је и показала праву љубав према сину, припремајући га за мучеништво и за живот вечни.
Чувши такав савет од своје мајке, добри син њен Атанасије одмах с радошћу крете у Свету Гору, богато снабдевен мајчиним благословом и молитвама. Дошавши у Свету Гору он се заустави у манастиру Хилендару и тамо као покајник живљаше неко време. После тога по савету хилендарских отаца он отиде у скит манастира Ксенофонта код духовника оца Николаја, који га исповеди, очита му дужне молитве и помазавши га светим миром врати га натраг у Хилендар. Годину дана после тога Атанасије оде у манастир Ивирон, где остаде шест месеци служећи једнога од стараца манастирских. Ту он дознаде за мученички подвиг двојице нових преподобномученика, Јевтимија и Игњатија, који се пре свог страдања за Христа подвизаваху у скиту Светога Претече изнад Ивирона, као духовна деца тамошњег скитског духовника старца Ннкифора. Од тога се његово срце одмах распали жељом да им подражава, и зато пође одмах старцу Никифору који је ове споменуте свете новомученике припремио за мучеништво. Да се та његова намера не би дознала у манастиру, он се најпре врати на неко време у Хилендар, па одатле отиде у споменути скит Светог Претече где га старац Никифор прими. Атанасије, исповедивши му свој грех и своју жељу да у мучеништво пође за преподобним Јевтимијем и Игњатијем, би од духовника упозорен на све тешкоће и трудове који га очекују, ако жели да достигне до жељеног циља. Атанасије све то саслуша и са радошћу све прими. Старац Никифор га онда даде под руководство старцу Акакију из свога братства, као што му је и раније био предао ону двојицу преподобномученика. И старац Акакије га мудро руковођаше у подвизима.
Но после неког времена лукави ђаво подиже против њега силну борбу и опседе га неким таким страхом, да млади Атанасије устаде једне ноћи, и не рекавши ништа ни духовнику Никифору ни старцу Акакију, побеже из скита. Лутајући по мраку путем који води ка Кареји, он негде пред зору обрете се у близини манастира Кутлумуша, сврати у њега и остаде до изјутра. Следећег дана, – а то беше уочи Божића, – он са некима који иђаху на празник отиде у манастир Симонопетра и проведе празник тамо и изјави игуману да жели ту да остане. Игуман га једва прими. Но после краћег времена отпусти га, јер је био без браде. Пред само отпуштање из овог манастира Атанасије виде у сну једног честитог старца који му рече да се врати натраг своме духовнику и да продужи своје започете код њега духовне подвиге. Атанасије га запита ко је он, и чу од старца да је то сам ктитор манастира преподобни Симон Мироточиви. Међутим ни тада Атанасије не послуша, стидећи се да се врати тамо одакле беше побегао. Зато се опет врати у Хилендар, али га старци тамо не хтедоше примити, јер је раније и отуда био отишао тајно. На крају се ипак сажалише и примише га, али му одредише да борави ван манастира у винограду, а као епитимију му наложише да сам окопа виноград. После неколико дана један од стараца манастирских замоли Атанасија да оде до Кареје и донесе му отуда лекове. Но пошто га Атанасије не послуша, старац му рече: Ти, понашајући се тако, нити си Турчин нити Хришћанин! Ова реч погоди Атанасија у срце и он рече себи: Добро, вратићу се тамо, одакле будаласто побегох. И тако се врати своме старцу Никифору. На питање старчево где је био, он одговори: Сагреших, оче, и небу и пред тобом, јер обманут ђаволом побегох, али од сада више не бежим. На то му духовник са строгошћу одговори: Ја те више не примам, него иди у неки манастир да тамо оплакујеш своје грехе; може те Бог спасти покајањем и сузама. Атанасије му паде пред ноге и са сузама их целиваше, говорећи: Прими ме, оче, ради милости Божје и ради помоћи Богородице и молитава скоро пострадалих новомученика Јевтимија и Игњатија. А надам се да ћете се обрадовати и ради мене грешника.
Смиловавши се на њега блажени Никифор га прими рекавши му да треба да га слуша све што му буде наредио. Онда преподобни Никифор дозва старца Акакија и рече му: Узми овога под своје старање и брини о њему као и раније о светима: Јевтимију и Игњатију, руководећи га у духовним подвизима. Акакије узе Атанасија и одвоји га у посебну келију, одредивши му још веће подвиге него раније: Дужи пост, преко три и по хиљаде метанија дневно, и безбројне бројанице. То учини те Атанасије у току неколико дана достиже до таквог умилења да му очи постадоше извори преизобилних суза. После тога се он удостоји и анђелске схиме, у коју би пострижен четврте Недеље Поста, добивши монашко име Акакије.
Ускоро затим преподобномученик Акакије прорече пред старцем својим да ће кроз тридесет дана мученички пострадати. А на питање старца где ће му бити свето тело, он показа на место пред иконом Пресвете Богородице. Видећи његове добре подвиге његов духовни отац Никифор и братија закључише да је време да Атанасије крене на пут страдања, и одлучише да са њим у Цариград пошаљу опет истог старца Григорија, који је раније пратио и преподобномученике Јевтимија и Игњатија. И тако блажени Акакије крену на мученички пут једном лађом, дана 10. априла 1815. год. На лађи беху капетан и морнари хришћани, и старац Григорије се договори с њима да по страдању Акакијевом они откупе тело његово и превезу га натраг у Свету Гору. Тај њихов договор би на дан Св. великомученика Георгија, 23. априла, када и лађа стиже у Цариград.
У Цариграду проведоше тајно неколико дана код једнога хришћанина, познаника Григоријевог, молећи се и припремајући се за страдање. У суботу, 29. априла, отидоше у цркву Пресвете Богородице у Галати, где га на Светој Литургији причестише Пречистим Тајнама Христовим. Тада се поново нађоше са оним капетаном брода који, по договору, беше набавио једно турско одело за Акакија. Обукавши се у то одело Акакије отиде са једним морнаром право у двор везиров, радујући се у души и веселећи због страдања за Христа које га очекиваше. Уз пут га мољаше овај морнар да се, кад ступи пред страшни престо Господа Христа, помоли и за њега грешнога, а Акакије, падајући пред ноге његове, плачући говораше да он као отпадник од Христа Бога није достојан ни за кога да се моли. Довевши га до капије највишег отоманског суда морнар остави блаженог Акакија и бежећи натраг удаљи се да не би био примећен.
Ушавши смело у двориште везира – судије, Акакија сусрете везиров чувар и запита га ко је и откуда је. Акакије му без страха одговори: Ја сам православни хришћанин и родом сам из Солуна. Кад сам био дете од девет година ви ме преваристе и ја се безумно одрекох Христа Бога мога и потчиних се антихристу – ђаволу, служећи њему и његовом претечи – Мухамеду. После девет година ја постадох свестан своје обмане и увидех лажност ваше вере, повратих се срцем опет у своју свету отачку веру, веру у Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога. Сада исповедам, и верујем у Свету и Једносуштну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, а одричем се заблуде и безбожја агарјанског. Јавно и јасно исповедам да сам православни Хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа.
Рекавши то он зграби фес са своје главе, баци га на земљу, пљуну на њега и изгази га. Чувши и видевши све то, вратар се баци на њега и стаде га немилосрдно тући. Затим, пошто није био час да га води везиру, свеза га и баци у тамницу. А наредне ноћи овај чувар и други Турци из суда дођоше мученику у тамницу, и убеђиваху га обећањима да тако млад не треба да излаже себе мучењу него да се потурчи. Мученик им на то ништа не одговараше, него само призиваше слатко име Господа Исуса и чињаше велики знак крста на себи. Тада Турци пређоше на претње и мучења блаженог мученика, силно га тукући и злостављајући. Но он све то храбро и јуначки подношаше.
Тако освану дан недеља. Тог дана рано слуге га одрешише и изведоше пред свога високог старешину. Везир запита мученика: Шта ти би да се одричеш наше истините вере и да страдаш добровољно? Гле, ти си тако млад и леп и способан; упознај нашу свету веру. По лицу закључујемо да си разборит и паметан младић, а такве речи сигурно говориш обманут од некога. На то му Акакије одговори: Кад ми је било девет година мене обмануше те се одрекох православне истините вере Христа мога, али после девет година ја то схватих и познадох да је једина истинита и нелажна вера, наша хришћанска вера. Зато сада дођох у Цариград да пред тобом и свима служитељима твојим исповедим Исуса Христа Распетога, који будући Син Божји постаде човек од Пресвете Богородице Марије и остаде нераздељив од Оца, и Кога у свако време и сваки час славе сви Анђели и људи на небу и на земљи. То сам дошао да исповедим, па нека добијем и хиљаду казни и саму смрт за љубав Његову, да би проливањем крви своје спрао нечистоту одрицања и обрезања, и тако се избавио осуде. Јер као што и ти рече, имам природну бистрину ума да могу да познам јединог истинитог Бога Исуса Христа. И ја Њега чврсто и смело исповедам као свемоћног Бога, да бих у будућем животу неосуђено отишао у Царство Његово.
Тада везир, чувши све то седећи на свом престолу, наизглед хладно и врло гордо нареди слугама да воде мученика одређеном за то градском судији да му овај изрече смртну пресуду, те да му се сутра отсече глава.
Све ово дознаде старац Григорије преко неких хришћана који беху дознали све подробно о мученику. И замишљајући на каквим се све мукама налази Акакије, старац се постара те му из цркве набави честицу Светих Дарова Тела и Крви Христове, и по ономе морнару посла је мученику у затвор, преко једног дечка хришћанина. И мученик се причести.
Најзад дође и време страдања мученика Акакија. Везирови стражари и турска руља узеше га и, тешко га злостављајући, бијући и пљујући, поведоше на губилиште код места званог Дактилопорта, на трећем брегу града Цариграда. Довевши га тамо џелат повика: Клекни, неверниче! Свети Христов мученик клече без страха пред џелатом, говорећи му: Удри храбро мачем и отсеци ми главу не жалећи ни мало. Тада џелат одсече главу мученику, а душу мученикову прихватише војске Анђела и узнеше је у небеске обитељи. Хришћани пак који видеше мученичку кончину преподобнога прославише за то Господа, који тако укрепи и прослави свога преподобномученика Акакија. То би у понедељак ујутру 1. маја 1815. године
Пошто прођоше три дана од дана страдања мученикова, – јер је по обичају требало да тела осуђених буду остављена три дана за пример другима, – старац Григорије преко других хришћана најзад успе да откупи свето тело Акакијево и пренеcе га на лађу онога истог капетана која беше усидрена код острва Принкипа. Одатле са светим телом отпловише и 9. маја стигоше у Свету Гору, и тамо у скиту Светог Претече крај манастира Ивирона, у келији Св. Николе, где се мученик раније подвизавао, положише свете мошти у цркви пред иконом Пресвете Богородице, поред моштију раније пострадалих светих преподобномученика Јевтимија и Игњатија. Њиховим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА ХИЈОСКОГ
Преподобни Никифор роди се 1750. године у селу Кардамила на јегејском острву Хијосу, од побожних родитеља. Крштено име му беше Георгије. У детињству се разболе од неке заразне болести и беше на самрти. Тада родитељи његови прибегоше топлим молитвама Пресветој Богородици молећи је да га исцели и обећавајући да ће га кад оздрави посветити Њеном манастиру званом Неамонитиса. Тако и би. Оздравевши, млади Георгије отиде у манастир, и најпре служаше у манастиру, затим учаше школу у Хори, главном месту на Хијосу; и тако стече и добре врлине и добро знање. По завршетку школе постаде ђакон и свештеник, и би постављен за учитеља деце у школама на Хијосу и за проповедника речи Божје по црквама. Ускоро би изабран и за игумана манастира Пресвете Богородице (око 1802. год.), где се много труђаше у свим духовним и телесним пословима манастирским. Уморан од послова и многих брига он се повуче са игуманског положаја у једно усамљено место, звано Реста, код свог пријатеља монаха Јосифа, а у близини светог Макарија Нотараса (епископа Коринтског). Од светог Макарија блажени Никифор доби не малу корист, као што ту корист добише и неки новомученици који се духовно припремише код св. Макарија пре него што пођоше на свој подвиг страдања за Христа. У њиховој пак близини подвизаваше се и мудри народни учитељ Атанасије Париос. Ту у усамљености проведе преподобни Никифор пуних 20 година, подвизавајући се усрдним подвизима и чинећи околном народу, особито болесницима, не мале духовне услуге, и чак чудесна исцељења. Тако он молитвама својим исцели полуделу девојку из Калимасије. На молбу пак сељака често је низводио обилну кишу у време суше. Многе сиромахе помагао је милостињом коју је увек тајно чинио; а многе је и речју својом и мудрим хришћанским саветима поучавао и помагао. Уз то је писао и дивне црквене песме и службе Светитељима, особито светим новомученицима.
Упокоји се преподобни Никифор мирно у Господу у лето 1821. год. у вароши Хори, а би погребен у Рести где се до тада подвизавао. Његове свете мошти бише откривене нетљене 1845. године после виђења које је о томе имао монах Агатангел родом са Идре. Тада митрополит Хијоски Софроније (потоњи патријарх Александријски) изврши пренос св. моштију у саборну цркву града Хоре на Хијосу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА, МИТРОПОЛИТА КИЈЕВСКОГ
Године 1490. постао митрополит Кијевски. Године 1497. на путу из Вилне у Кијев, свети митрополит сврати у насеље Скриголово. Ту стаде служити свету литургију. За време службе стиже вест да је један одред Татара упао у Скриголово и врши насиља. Свети митрополит рече народу у цркви: „Децо, спасавајте се! а мени је немогуће. Ја предајем себе вољи Божјој“. Скриголовци се, разбежаше, а Татари дојурише у цркву, ухватише светог митрополита који је стајао пред престолом и вршио свету службу, па му одсекоше главу. Свете мошти његове почивају у Кијево-Софијској саборној цркви.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА БОЛДИНСКОГ
Родом из Перејаславља Заљеског. Провео 26 година у послушању код преподобног Данила Перејаславског, где је био обућар и по налогу настојатеља усрдно служио братији својим занатом. Он је ревносно вршио подвиге поста и молитве: узимао је храну другог или трећег дана, стално извршавао келијско правило, а понекад по сву ноћ стајао на молитви. Много и много побожних лица обраћали су се за савет великом подвижнику. Али преподобни, жељан пустињачког усамљеништва и молитвеног тиховања, пређе у дивљу шуму, у Дорогобужком округу Смоленске епархије, где осим змија и звериња не беше никога. По нарочитом виђењу он пређе на Болдину гору. Строг подвижнички живот ускоро привуче к преподобноме ревнитеље побожности и он на Болдиној гори подиже манастир. Поред тога он подиже манастир и у граду Вјазми, у Смоленској епархији. Престави се преподобни 1554. године. Свете мошти његове почивају у цркви Болдинског манастира.
