На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Исаија отоногошта; Свети апостоли Јасон и Сосипатар; Свети мученик Максим и остали; и Свети Кирил туровски.
* * *
Препоручена емисија:
* * *
Тропар празника:
ПРЕПОДОБНИ ИСАИЈА ОТОНОГОШТА
У раздобљу од Mаричког боја 1371. до пада Горње Зете под тур- ску власт 1499. године Турци су окупирали највећи дио српског етничког простора на географском распону од Саве и Дунава до Јадранског мора. Пред турском најездом родољуби слободоумног и непокореног духа, али и не мали број монаха, повлачили су се у неприступачне планинске терене, у наше недоходе и непроходе, како би сачували личну слободу и вјеру предака. И у доба османлијске окупације бројни монаси и испосници налазили су себи уточиште у тешко приступачним планинским предјелима. Један од њих је био и Преподобни Исаија ,,от Оногошта“.
Када је Исаија тачно рођен, на жалост, није познато. Црквено и народно предање каже да је родом из села Попи у Никшићком пољу. Своје духовно скровиште и уточиште је нашао у острошким стијенама, гдје се подвизавао до своје земне кончине. И прије доласка Св. оца Василија у острошке стијене, који је услиједио средином XVII вијека, било је монаха и испосника који су се подвизавали у пећини Острошких греда (на чијем ће терену 1665. бити изграђен Горњи манастир), као и у неким околним пећинама и скровиштима. О истим монасима нема сачуваних података усљед недостатка архивских аката, који су током турских похара Острошког манастира уништени. Ипак, сматра се да је Преподобни Исаија био један од њих, и да се на острошким висинама подвизавао још крајем XVI и почетком XVII вијека. Тако каже црквено-народно предање. Након упокојења Преподобног Исаије, његов култ се почео ширити подострошким селима, а и шире. Да би онемогућили стварање светитељског култа, Турци су, каже локално црквено-народно предање, узели мошти Преподобног Исаије и спали- ли их на Планиници, планинском превоју између масива Острошких греда и околине Никшића. Година упокојења Св. оца Исаије, као и тачна година када су мошти овог подвижника спаљене, није позната, јер су, како смо већ поменули, архивске списе Острошког манастира из раздобља прије владе књаза и краља Николе углавном уништили Турци. Сасвим је могуће да су Турци спалили мошти Св. оца Исаије у току суровог казненог похода на Бјелопавлиће 1611. Устанак Бјелопавлића Турци су угушили суровом силом уз мобилисање големог броја војни- ка. Ево како наш уважени историчар Глигор Станојевић у трећем тому Историје Грне Горе (Титоград, 1975, 98-99) описује овај казнени поход и страдање Бјелопавлића:
„Због зиме, турска војска се врло споро окупљала. Тек на прољеће 1611. продужена је турска офанзива против брдских племена. Босански паша, на челу велике војске, упутио се против Брђана. Средином марта стигао је у Оногошт.
„Турска војска бројала је око 40.000 људи, а очекивало се појачање из сјеверне Албаније, тако да је царска војска требало да има преко 60.000 бораца; то је била ‘војска која се никада није појављивала у ове крајеве у тако великом броју’, изјавио је которски провидур, изненађен тим мноштвом војника.
„Циљ ове турске казнене експедиције против Брђана био је да спали и сравни са земљом побуњена насеља и да све робље поубија. Храбра, али не много сложна племена поколебала су се пред толиком турском силом. Први на удару били су Бјелопавлићи, који су искусили жестину турске одмазде. Двадесет и седмог марта паша је дошао у Бјелопавлиће, гдје га са богатим поклонима дочека педесет најугледнијих људи. Паша је примио поклоне, али је све присутне Бјелопавлиће похватао. Осморицу је одмах погубио, а остале ставио у окове. Затим је турска војска почела да пљачка и пали куће, у којима су многи људи живи изгорјели. Жене, дјецу, старце – све што му је пало шака, паша је повео, остављајући за собом згаришта, смрт и пустош. Тешко да су Бјелопавлићи икад у својој историји доживјели такву несрећу.
„Из Бјелопавлића се паша упутио у Пипере, водећи са собом 40 око- ваних Бјелопавлића, које је успут на свиреп начин погубио. У Пиперима су Турци направили сличан покољ и оставили за собом пустош, али вјероватно да је тамо народ мање страдао, пошто се могао на вријеме склонити.“
Сасвим је реално претпоставити да су мошти Св. оца Исаије спаљене управо у току овог похода. Неопходно је напоменути да су мошти Св. Саве спаљене на Врачару 1594, само 17 година прије описаног казненог похода на Бјелопавлиће. Знатно касније, Његош ће кроз лик Владике Данила у „Горском вијенцу“, поред осталог записати:
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше,
земља стење, а небеса ћуте.
Природно је претпоставити да је Његош у стиху „ћивоти се у прах развијаше“ подразумијевао спаљивање моштију светитеља широм окупираног Балкана, али и широм некадашњих христијанизованих и потом исламизираних земаља на Блиском и Средњем истоку, Кавказу и у медитеранској Африци од руку Турака. Међу њима су, разумије се, и спаљене мошти Св. Саве и Св. Исаије ,,от Оногошта“.
Локалитет Попи, некадашње село и родно мјесто Св. оца Исаије, сада је приградско насеље Никшића. Налази се испод бедема старог Никшића, релативно близу никшићке жељезничке станице. У Попима се својевремено налазио манастир Св. Димитрија, сазидан у доба Немањића. У истом манастиру столовао је Св. Василије Острошки отка- да га је пећки патријарх Гаврило Рајић, граматом од 27. новембра 1651. године, именовао за епископа Источно-херцеговачке епархије. Неко- лико година касније, не зна се тачно када, усљед зулума локалних Тура- ка, Св. Василије се преселио у знамениту пећину у планинском масиву Острошких греда. Крајем XVII или почетком XVIII вијека Турци су по- рушили манастир Св. Димитрија у Попима. Овај манастир више није обнављан. Остаци манастира остали су сачувани све до наших дана. У конаке порушеног манастира уселили су се Мушовићи, утицајна исла- мизирана породица, чији ће потомци управљати никшићким градом од 1714. до 1877. године, када је Никшић ослобођен и присаједињен Књажевини Црној Гори.
Настојањем унука Св. оца Исаије, јеромонаха Исаије, сазидана је 1665. црква Св. Крста у Горњем Острогу. Исти манастирски храм жи- вописао је мајстор Радул 1667. Да је управо тако свједочи нам и садржај натписа на унутрашњој страни надвратника цркве Св. Крста, који до- словно гласи: „Извољенијем Оца и поспешенијем Сина и савршенијем Светаго Духа сазда се сија света(ја) и свештена(ја) црков ва име Ч(а)снаго и Животворештаго Крста в ље(то) 7173 (1665), а пописа се в ље(то) 7175 (1667) са бл(а)гословенијем всеос(ве)штенаго митрополита захлмискаго кир Василија, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумена Исаије, ванука прваго светаго и преподобнаго оца нашего Исаије от села Попа. Б(ог) да их прости иже и почеше и савршише“. Колико нам је познато, овај је натпис једини сачувани историјски извор у коме се експлицитно помиње Св. Исаија ,,от Оногошта“. Исти је натпис до сада публикован више пута у доступној научној литератури. Прецизно га је публиковао и протојереј–ставрофор Димитрије Калезић, бивши декан Богословског факултета у Београду, у исцрпној монографској студији
„Свети Василије Острошки у своме времену“ (Београд, 2005, 250).
Француски пуковник Вијалс Де Сомјер посјетио је 1810. манастир Острог. Примио га је и архимандрит Острошког манастира, коме Со- мјер не помиње име. То би могао бити архимандрит Јосиф Павићевић, који је био настојатељ Острошког манастира од 1810. до 1836. О њему Сомјер инспиративно пише у свом путопису „Историјско и политичко путовање у Црну Гору“, који је публикован у Паризу 1820. Описујући у истом путопису разговор са архимандритом острошким, Сомјер поред осталог дословно каже: „Архимандрит ми је дао једну причу о свечевом животу и чудотворствима, штампану илирским писмом. Писали су је калуђери, како је који стизао у Манастир. Сваки од њих се побринуо да дода нешто своје, зависно од надахнућа и виђења ствари… То је прави опис чудотворстава“. Спис о животу и о чудесним дјелима и исцјељењима оствареним милошћу Св. оца Василија, на жалост, није сачуван. Он је вјероватно уништен у некој од турских похара манастира Острога, које су услиједиле накнадно. Архива манастира Острога сачувана је у временском континуитету тек од 1885. па до наших дана. Старијих манастирских архивских аката остало је сачувано веома мало. Турци су 1768. похарали Острошки манастир. Манастир Острог попаљен је још у два наврата од турске руке, и то у јануару 1853. и у јуну 1877. Старија манастирска архива несумњиво је уништена у тим похарама. Сасвим је могуће да се у Острогу чувао и рукопис животописа Св. Исаије „от Оногошта“, али да је накнадно уништен у некој од поменутих похара. Стога животопис Св. оца Исаије данас није могуће реконструисати.
С обзиром на то да се у натпису на унутрашњој страни надвратника цркве Св. Крста у Горњем Острогу Исаија ,,от Оногошта“ изричито именује као светитељ („…прваго светаго и преподобнаго оца нашего Исаије от села Попи“) и да је о њему сачувано оскудно црквено-народно предање као о испоснику са острошких стијена, чије су мошти Турци спалили на Планиници код Никшића, сасвим је извјесно да је култ Св. оца Исаије имао локални карактер, и да се одржавао при манастиру Острогу од оснивања манастира па до наших дана.
Спомен Преподобног Исаије од Оногошта слави се 28. априла/11. маја. Прва служба му је служена при освећењу његовог новог параклиса – храма у Горњем Острогу 28. априла/11. маја 2015. љета Господњег.
Преподобни оче Исаијо, моли Бога за нас!
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ЈАСОНА и СОСИПАТРА, и мученице КЕРКИРЕ девице и осталих светих мученика с њима
Апостоли Јасон и Сосипатар беху од Седамдесеторице апостола. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатар из Ахаје. Пошто примише свету веру Христову, они беху ученици светог апостола Павла који их у посланици Римљанима назива рођацима својим (Рм. 16, 21). Јасон беше постављен од апостола за епископа Тарсиског, а Сосипатар за епископа Иконијског. Они напасаху цркве своје добро, и умножише их. Путујући и проповедајући Еванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име светог Стефана Првомученика. Служећи ту Богу, они привукоше вери Христовој многе незнабошце. Оклеветани пред царем тога острва, који се зваше Керкилин, они бише бачени од цара у тамницу, где се налажаху затворени седам разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу свети апостоли својим богонадахнутим разговором преведоше у свету веру Христову и крстише, и од вукова направшпе јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица баце у казан вреле смоле, сумпора и воска- И тако они примише од Господа венац мученички. У Христа поверова и тамнички стражар Антоније. Њему најпре отсекоше леву руку, затим обе ноге. И док он призиваше име Христово, отсекоше му главу, и тако би увршћен међу свете мученике. Свете пак апостоле, Јасона и Сосипатра, по царевом наређењу изведоше из тамнице, и цар их предаде кнезу Карпијану на мучење. Овај их чврсто окова и поново посла у тамницу.
Такво страдање светих виде из царске палате царева кћи Керкира, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Када то чу њен отац, веома се ожалости, и стараше се на све могуће начине да је одврати од вере Христове. Но пошто не успе у томе он је затвори у нарочиту тамницу. И од силне јарости нареди да је напаствује неки Црнац блудник. А када се Црнац приближи вратима тамнице, изненада дотрча један медвед, зграби Црнца и стаде га газити. То осети царева кћи у тамници, погледа кроз прозорче, и именом Христовим одагна звера и исцели Црнца од рана, и научи га познању Христа, и начини га хришћанином и даде му име Христодул, и увојничи Христу, и Црнац велегласно викаше: Велики је Бог хришћански! – Због тога би мучен без милости. И пошто мученички сконча, предстаде Господу у хору мученика.
Тада цар нареди војницима да запале тамницу, да би са тамницом изгорела кћи његова. Војници запалише тамницу, и тамница изгори, но девица оста жива, читава и неопаљена. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привезаше за дрво, па је онда густим димом гушише и стрелама стрељаше док душу своју не даде у руке Божје.
После тога цар стаде гонити оне који повероваше у Христа, а они побегоше од тиранског цара на оближње острво и скрише се. Цар пође у лађи да их похвата и стави на љуте муке. Но када би на пучини, Бог учини те потону лађа, и тако нечестиви цар погибе као негда Фараон. А хришћани, избавивши се из насилникових руку, принесоше Богу благодарне песме. Свети пак апостоли Јасон и Сосипатар, пуштени из тамнице, несметано учаху народ речи Божјој.
Затим настаде други цар који се зваше Датијан и, сазнавши за свете апостоле, ухапси их, и нареди да се велико гвоздено буре напуни смолом, сумпором и воском, стави на ватру, и све то силно прокључа, па у буре баце свети апостоли. Када то би учињено, светитељи благодаћу Христовом остадоше неопаљени у бурету, а ватра захвати и опали многе присутне незнабошце.
Видевши то необично чудо, многи повероваше у Христа. А верова и сам цар, и обесивши камен о свој врат он ридаше говорећи: Боже Јасонов и Сосипатров, смилуј се на мене!
Тада свети апостоли сабраше све који вероваше, научише их речи истине, и поучивши цара, крстише га у име Оца и Сина и Светога Духа, и дадоше му име Севастијан. Но после неколико дана разболе се царев син и умре. Свети се апостоли онда помолише Богу и васкрсоше га из мртвих. И многа друга чудеса они учинише, и заједно са царем дивне цркве сазидаше, и све добро и свето уредише, и Христово стадо умножише. И доживевши дубоку старост они отидоше жељеноме Господу Христу. Њихове свете мошти и данас почивају у њиховом храму који би подигнут на острву Керкири (= Крфу).
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, ДАДЕ и КВИНТИЛИЈАНА
За време незнабожних царева Диоклецијана и Максимијана, и антипата Тарквинија и Гавинија, ђаволски гнев насрну на хришћане. Ови цареви и антипати издадоше по целом свету овакву наредбу: „Ма да знамо да сви ви поданици побожно поштујете богове, ипак ми, бринући се о добром управљању целим царством, молимо и саветујемо све житеље Римске државе да на све могуће начине ревнујете у поштовању богова и у љубави према њима. Нађе ли се пак на ма ком месту неко који спомиње име Христово, на њега ће се подићи наш гнев“,
Чувши ово наређење, силни људи се одазваше да га испуне, приносећи жртве боговима. И поздрављајући своје кнезове, они говораху: Радовали се и дуго живели владари наши, који се толико старају о поштовању богова! А антипат Тарквиније рече им: Пошто код вас видимо толико усрђе, то вас молимо да се сутра сакупите и заједно принесемо жртве боговима. А сада се одморите пошто издалека дођосте, па ћете се онда провеселити с нама. После приношења жртава сваки ће се вратити у свој град.
Сутрадан се сви сакупише и, устројивши богомрски празник, принесоше погане жртве идолима својим, па их Тарквиније отпусти. А идућег дана дође к Тарквинију један безбожни идолопоклоник и рече му: Овде има три човека који јуче не хтедоше испунити ваше наређење и принети боговима жртве, а говоре за себе да се клањају јединоме Богу који је на небу. Тада Тарквиније одмах посла своје слуге да ухвате те људе. Слуге их пронађоше у њиховом селу Озовији када беху на молитви, оковаше их у ланце и одведоше у град Доростол где се тада налажаху антипати. У град стигоше увече и обавестшпе Тарквинија о доведеним хришћанима. Он нареди војницима да их чувају до сутрадан. А светитељи се сву ноћ мољаху, говорећи: Господе Исусе Христе, дај нам с неба у помоћ силу Твоју, да узмогнемо савладати противнике наше, и удостоји нас благодаћу Твојом да добијемо победне венце.
Сутрадан Тарквиније и Гавиније седоше на судишту и наредише да пред њих изведу ухапшене хришћане. А кад их изведоше, Тарквиније упита: Јесу ли то ти што презиру нашу наредбу и самовољно држе своју веру? Затим обраћајући се светима рече: Кажите нам најпре своја имена. Одговори свети Максим: По вери Христовој ја сам хришћанин, као и ова браћа моја, а по људском обичају зовем се Максим. На то игемон рече: Одговором својим одмах паказујеш да не служиш боговима нашим већ неком другом. А овај до тебе како се зове? Он сам одговори: Зовем се Дада, а такође сам хришћанин као и први брат наш. Онда Тарквиније упита: А трећи како се зове? А он сам одговори: Зовем се Квинтилијан, а хришћанин сам. Магнилијан пак писар записиваше њихове одговоре. Антипат Гавиније онда упита писара: Јеси ли записао њихова имена? Писар одговори: Ако власт ваша наређује, прочитаћу. Гавиније рече: Прочитај. И писар прочита: Имена хришћана која су они сада казали пред свима јесу ова: Максим, Дада, Квинтилијан.
Тада Тарквиније рече светима: Ето, живот ваш је у рукама нашим. Ако пак хоћете да останете у животу, онда идите и принесите жртву мајци богова, и будите њени жреци, јер умре жрец њен и оде к небеском цару, великоме Јупитеру, да му тамо служи. Одговори свети Максим: Најбезбожнији и најбестиднији човече, зар се не бојиш Господа, називајући богом поганог прељубочинца и именујући га царем? Знајте, о безумни људи, да је Христос – Небески Цар који промишља о свима и све држи у Својој руци. Знајте и ово, да ми, створења истинитог Бога, нећемо извршити ваше пагубно наређење.
Антипат пак Гавиније дозва к себи Даду и Квинтилијана, наприча им много таштих речи желећи да их придобије за своје одвратно безбожје. На то му светитељи одговорише: Ми држимо оно што изрече брат наш Максим, јер је он чтец васељенске Цркве, и добро разуме Божанско Писмо, и зна шта нам је корисно, а ти, прелашћен демонским безумљем, не знаш шта је корисно за тебе. Но када би хтео да нас послушаш, ти би угледао небеску светлост. На то Гавиније и Тарквиније рекоше: Ето, ми вас на толико начина саветујемо предлажући вам што је најбоље по вас, а ви нећете да се покорите већ остајете при своме лудилу. Свети Максим одговори: Ви сами лудујете, желећи да привучете демонској вери људе који честито живе и служе јединоме Богу. Но хајде, чините с нама што вам је воља, јер нас никада нећете одвратити од нашег доброверја.
Тада се антипати Гавиније и Тарквиније стадоше договарати шта да раде с њима, па наредише да светитеље одведу у тамницу. А они иђаху радујући се и разговарајући о своме спасењу. И седећи у тамници они вођаху духовне разговоре, јер свети Максим много поучаваше у Светом Писму Даду и Квинтилијана. А кад у поноћи заспаше, видеше у сну ђавола наоружаног како удара на њих. Но тргнувши се из сна, угледаше Анђела Господња који им говораше: Не бојте се, јер ће вас примити Бог коме се предадосте, и није далеко од вас Помоћник ваш. – Окрепљени овом појавом Анђела и његовим речима, мученици благосиљаху Бога славословећи до разданка.
Антипати пак поново седоше на судишту и наредише да им доведу сужње. И кад их доведоше, Гавиније им рече: Ето ви стојите пред нама, и ми вам сада саветујемо да принесете жртву боговима, па ћемо вас обасути великим почастима. Не послушате ли нас, онда ћете сами бити криви за своју смрт. То нам прошле ноћи богови наши у сну наредише односно вас Свети мученици одговорише: И нама Бог наш објави у виђењу да за име Његово претрпимо све муке.
Тада Тарквиније рече Гавинију: Ови нас никада послушати неће, ако их не предамо на муке. Гавиније одговори: Пошто сами то изабраше, сами су криви за то. – И антипати наредише слугама да с мученика скину хаљине. И кад им скинуше хаљине, Гавиније рече: Свежите их и распрострите на земљи, па их бијте. – Слуге одмах то учинише, и стадоше их бити. Тарквиније пак рече слугама: Упитајте их, хоће ли да нас послушају и принесу боговима жртву. Не буду ли хтели, онда ћемо им друге муке приредити, да бисмо их погубили. – А када слуге питаху свете мученике, они једним устима одговараху: Укрепљавани Богом нашим, ми не маримо од ваших мука, нити ћемо послушати ваш зли савет, нити принети боговима жртве. Тада Тарквиније рече слугама: Водите их поново у тамницу, пошто је време обеда. – И одведоше светитеље у тамницу. А кад прође време обеда, оба антипата опет дођоше на судиште, и свети мученици бише изведени пред њих. И Гавиније упита: Максиме, ниси ли се решио да послушаш, наш савет и принесеш боговима жртву? Свети Максим одговори: Ми такав савет не примамо. Но као што раније рекосмо, тако и сада изјављујемо: ми се поклонити нећемо никоме другоме осим Господу нашем Исусу Христу са Оцем и Светим Духом.
То разгневи Тарквинија и он рече мученицима: Ако не желите да се опаметите и поклоните боговима, ми ћемо вас побити, јер ћемо вас послати у варварска места и тамо вам главе отсећи. Свети мученици му на то рекоше: Заклињемо вас да те речи приведете у дело.
Тада антипати наредише да светитеље одведу у њихово село и тамо им отсеку главе. А светитељи, саслушавши смртну пресуду, прославише Бога, и говораху молећи се: Господе Исусе Христе, Ти си нас избавио од овог злог века, прими нас у покој Свој и удостоји небеског царства Твог. – Док се свети мученици тако мољаху путем, доведоше их у њихово родно место, село Озовију, и тамо им отсекоше главе. И свети мученици: Максим, Дада и Максимилијан, предадоше душе своје у руке Божје двадесет осмог априла 296. године, за царовања Диоклецијана и Максимијана, док у нама над свим влада Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ и царство кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, епископа Туровског
Блажени Кирил беше син богатих родитеља роди се и би васпитан у граду Турову. Не волећи богатство и славу овог трулежног света, он се са нарочитом љубављу бављаше изучавањем божанствених књига и савршено изучи Свето Писмо. Када дође време, он оде у манастир. Примивши иночки постриг, он стаде служити Богу више од свих инока, постом и бдењем изнуравајући своје тело, и тиме начини себе чистим обиталиштем Светога Духа. У то време он многима донесе користи тиме што учаше и примером својим потстицаше монахе да пребивају у покорности и послушности игуману, да га поштују као Бога, и да га у свему слушају. И говораше да се не може спасти монах који нема послушања према свом игуману сагласно датом завету.
Затим, жудећи за савршенијим подвизима, блажени Кирил затвори себе у кулу, где проведе неко време подвизавајући се у посту и молитви. Ту он састави многе побожне списе, чиме постаде познат у целој околини. На усрдну молбу кнеза и грађана митрополит га посвети за епископа града Турова.
Као епископ, блажени Кирил се јуначки подвизаваше у управљању Црквом Божјом. Он на основу Светога Писма изобличи јерес Теодорца и предаде га проклетству. Много посланица, заснованих на речима Еванђеља и пророчких књига, он написа и кнезу Андреју Богољубском; исто тако слао му је и своје поуке, састављене за Господње празнике, и многе друге душекорисне саставе своје. Све те и многе друге саставе своје блажени Кирил рашири међу паству своју. Његовим делима и сада се користе православни Руси, просвећујући и тешећи себе. Провевши живот у таквим побожним подвизима и достојно руководивши поверену му паству, блажени Кирил оде у вечни покој бесконачног живота.
