Болесник од рака који се излечио без операције
Старац је постављао дијагнозе, пратио и лечио болести многе своје духовне деце, али и многобројних болесника који то никад нису сазнали, али који ће коначно сазнати на небесима.
“Добила сам рак”, поче да нам прича непозната госпођа док смо чекали пред вратима Старчеве келије, “дошло је до метастазирања, и он се проширио по читавом телу. Лечила сам се у многим болницама, а моје стање је бивало све горе. Трпела сам ужасне болове, нисам била у стању да једем и постала сам сама кост и кожа. Лекари ме беху отписали. Неки моји рођаци су ме водили у Лондон, али ни тамошњи лекари нису могли да ми помогну. Послали су ме назад, да барем умрем у својој земљи. Донели су ме у Поликлинику. Била сам потпуно исрпљена и очајна. Једна познаница ми исприча о некаквом старцу јеромонаху који се налазио у близини, у црквици Светог Герасима, и који је чинио чуда. Нисам веровала у чуда; нисам била много црквена, па, самим тим, њеној причи нисам ни придавала неки значај. Једног дана посети ме један седокоси монах, па ми са љубављу рече да не тугујем, већ да се молим Христу и биће ми добро. Све то изгледало ми је невероватно, али се тог часа нешто ипак промени у мојој души. Упитах га како му је име, а он рече – отац Порфирије.
Кад је отишао, бојажљиво сам покушала да се молим Христу, и осетих извесно олакшање. Неколико дана касније, он поново дође и рече ми да ће се рак проширити и на кости, али да се ја не жалостим и да не бринем него да се непрекидно молим, па ћу оздравити. Осетила сам да тај човек у себи има неку силу коју преноси и на мене. Почела сам да се молим непрекидно, да верујем, да се надам, и да се по први пут радујем. Кроз неколико дана, лекари су установили да је рак захватио и кости. Ја сам се смешкала, а лекари су мислили да ми је рак захватио и мозак. Отада, мало-помало, рак поче да се повлачи, и ја сам то осећала. Уочили су то и лекари, али нису били у стању да дају објашњење. Ја сам, наравно, знала узрок, али ништа им нисам рекла. Опоравак је био све очигледнији, све док једног дана нисам устала из кревета. Веза са старцем Порфиријем се наставила. Долазила сам и овде, у Калисију. Једног дана овде сам, заједно са неколицином својих рођака, чекала на ред да посетим Старца. Но, сам Старац пошаље једну госпођу да ме позове да пођем у његову келију. Кад сам ушла, он ме упита како сам; рекох му да сам све боље; онда ми он рече да изађем у мали врт, да потражим и да уберем две јагоде. Ја поступим како ми је Старац рекао, те уберем две јагоде и донесем их. Отац Порфирије се помоли Богу, затим благослови јагоде и даде ми једну да поједем. Како сам је загризла, испустила сам тако снажан крик да су га чули чак и моји рођаци, који су чекали напољу, и веома се узнемирили.”
Зашто сте толико крикнули? – зачудих се ја и прекидох њену причу.
“Крикнула сам”, одговори она, “јер нисам могла другачије. Наиме, чим сам загризла јагоду, осетила сам да читаво моје тело бива преплављено таквом сладошћу, таквом неописивом срећом какву никада дотад нисам осетила: био је то тренутак мог коначног излечења од рака. Од тог тренутка, та опака болест није ме више нападала. Као што видите, остао ми је само један пришт на левој руци. Отац Порфирије ми је рекао да он представља знак Христове љубави, да не бих заборавила Његово доброчинство и да не бих заборавила да Га љубим.”
Ђаво и болести
Налазио сам се у Старчевој келији у Калисији. Разговарали смо о здрављу, и Старац је покушавао да ми објасни како болести потичу од демонских енергија, од грехова.
Да би ми помогао да схватим, испричао ми је следећи догађај:
Посети ме једном приликом нека госпођа у крајњем очајању, која само што не беше умрла од жалости. Разлог је био њен муж, који је, како мије рекла, много патио од астме; она није могла да му помогне и зато је била тако жалосна. Ја сам, међутим, “видео” друге ствари. “Ја ћу ти помоћи”, рекох јој, “ако прихватиш да учиниш оно што ти кажем”. “Учинићу све што ми кажете”, одговори она. А ја јој велим: “Пођи сада својој кући. Уђи на главни улаз и пођи у собу где се налази твој болесни муж. Проведи неко време са њим и мотри шта ће он чинити. Затим устани и кажи му: “Треба да пођем на пијацу да нешто купим, тако да ћу бити одсутна неких сат времена’. Но, ти немој поћи на пијацу, него направи круг око куће, па уђи на задњи улаз у кухињу, која се граничи са његовом собом. Пази, међутим, да он не уочи шта радиш. У кухињи проведи око сат времена и за то време наслањај ухо на зид и ослушкуј шта он ради. Када дође час, изађи кроз задња врата, направи опет круг око куће, и спреда уђи у његову собу. Опет обрати пажњу на то шта ће урадити кад те спази.
Госпођа учини онако како јој рекох. Следећег дана поново дође к мени. “Шта је било?”, упитах је. “Чим сам”, вели она, “ушла на предња врата у собу свог мужа, он стаде снажно да кашље, да пљује и да ми даје заједљиве примедбе како га не волим, како га уопште не жалим и како га остављам самог да се пати. Нешто касније рекох му да ћу на неко време отићи на пијацу, на шта он поново поче да се вајка и да се жали. Но, кад сам ушла у кухињу, опазила сам да у соби мог мужа влада савршена тишина. Прошао је један сат, и ја се вратих у његову собу. Тек што отворих врата и тек што ме угледа муж поче да кашље и да се жали како је за све време мог одсуства много патио, кашљао, дозивао у помоћ, и само што није умро онако усамљен.
Упитах је: “Схваташ ли сада шта се збива?” “Мало сам збуњена, не знам шта да мислим”, одговори она. “Ја ћу ти све објаснити”, рекох ја. “Твој муж има демона у себи. Видео сам то чим си јуче дошла к мени. Демон му је донео астму – том астмом твог мужа заправо жели тебе да уништи. А ти, пошто си врло осетљива и болећива, гледајући га како пати и како се непрестано жали да га запостављаш, напросто копниш од жалости. Он се, међутим, много не жалости. Кашље и пљује и жали се само кад си ти покрај њега, јер си ти његов циљ. Чим ти одеш и више те не види, он се умири.”
Госпођа ме је посматрала и мало-помало почела да схвата шта се догађа. Рекао сам јој шта да чини да се супротстави демону, и да се избаве и она и њен муж. Послушала ме је, и сад су добро.
У мени се јавила недоумица, па га упитах: “Старче, да ли је та астма била психолошка, односно замишљена?” “Не”, одговори ми он, “била је то стварна, органска астма, али је потицала од демона који ју је користио као убиствено оружје против те жене.”
На основу тих речи схватио сам да демони понекад имају могућност да нас нападну – не само душу, него и тело – и то са убилачким расположењем, и да је за наше спасење неопходна помоћ светитеља.
Операција нa мозгу је успела
Једном мом пријатељу појави се тумор на мозгу. Он падне у крајње очајање и изгуби сваку наду. Лекари су предвиђали да ће живети највише шест месеци. Говорио сам му о оцу Порфирију; он ме саслуша са великим занимањем и поче да му се враћа самопоуздање. Пошто се налазио у болници и није био у стању да корача, он ме замоли да пођем Старцу и да га упитам да ли треба да се лечи овде или у Енглеској. Старац ми одговори: “Видим да се тумор налази на десној страни његове главе. Боље је да пође у Енглеску. Ја ћу се одавде молити да Бог просветли лекаре да ваљано ураде свој посао. Нека се мало причува од хладноће тамо где се буде налазио”.
Одмах после хируршке интервенције, начелник позове у своју канцеларију болесниковог брата и објасни му да га је позвао да изрази своју радост, а то чини само у изузетним приликама, односно кад операција забележи неочекиван успех.
Напуштајући болницу, болесник се мало прехлади јер је био лако обучен.
Савети, дијагнозе и терапије
Неко упита Старца одакле потиче повишен холестерол који је установљен у његовој крви. Овај му одговори: “Потиче од твоје превелике бриге и од исхране”.
Други га упита за проблеме свог нервног система, а овај му одговори: “Разлози су психолошке природе”.
Трећи му је рекао: “Старче, последњих година се више молим и учествујем у светим Тајнама Цркве, и напетости је нестало”. Старац му одговори: “Тако је. Благодат Божија те је помиловала”.
Посети Старца један младић који је био заражен вирусом AIDS-a. Био је очајан и питао је може ли он да нађе уточиште у манастиру, односно да буде монах. Старац га утеши и посаветова да негује веру у Христа као једину наду и уточиште у свакој невољи. А у манастир, рекао му је, не долази се из принуде и очајања, него из наде и љубави према Христу.
Једна госпођа која због многих спонтаних побачаја није имала деце, и која је опет била трудна, очајна дође Старцу тражећи његову помоћ. Старац, међутим, “виде” да је њен проблем, заправо, психолошке природе. Посаветова је да изнајми собу у суседном селу, да се умири, и да чак ни путем телефона не одржава везе са својом бившом околином, која јој је ту напетост и наметнула. Госпођа послуша његов савет; повремено је само долазила до Старца, и веома се умирила. Коначно, роди једног здравог дечачића коме, из захвалности, надене име Порфирије.
Као суштински психијатар, Старац је био доста сумњичав према психијатрији. Једног дана га упитах: “Старче, да ли је истина да сте похађали предавања из психијатрије?” Он се изненади, па ми рече: “Где си то сазнао? Знаш, једног дана у мени се родила недоумица: како то да постоје психијатри који не верују у постојање душе? Због тога сам неколико пута одлазио на Универзитет и слушао предавања из психијатрије. Труде се нешто, али шта могу да учине? Психијатри и психолози личе на слепца који уз помоћ чула додира покушава да схвати ствари које се око њега налазе. Душа је веома дубока и само је Бог познаје”. Другом приликом ми је рекао: “Психијатрију не волим, али психијатре волим”.
Један мој пријатељ, лекар, замоли ме да Старцу предам његово питање изражено у писменој форми – питање се тицало његовог личног проблема. Старчев одговор забележио сам на папир како бих га пренео свом пријатељу. Ту белешку овде износим у целини.
– Море, шта је то “потиснуто” о чему он пише? Има ли то икакве везе са његовим душевним проблемом? Шта је то “наследно”?
– Ви, наиме, Старче сматрате да се не дешава ни оно прво ни оно друго?
– Не дешава се ни једно ни друго. Све то о чему он пише, потиче од нашег старог човека, кога носимо у себи. Но, кад заволимо Христа читавом својом душом, кад се божанска љубав усели у нас, тада сви проблеми нестају и ми се испуњавамо духовном радошћу. Психијатри и психолози говоре о “потиснутом” и “наслеђеном” јер не познају човекову душу која се лечи само божанском љубављу, и излечена живи радошћу у Христу.
Рођаку једног нервног болесника Старац је саветовао да се припази како се не би и сам заразио. На његово питање како је могуће да се тако нешто деси пошто ова болест није заразна, Старац одговори: “Није тако како кажеш. Нематеријални микроби нервне болести лете по ваздуху, попут комараца, и нападају душу. Добро је да помажеш нервном болеснику, али треба да заштитиш и своју душу уз помоћ благодати Божије.
Госпођи чије дете беше нервно болесно, Старац је рекао да оно има добру душу, али да се разболео због рђавог друштва. Открио јој је да ће њено дете изненада оздравити; да он зна када ће се то десити, али не треба да јој то каже. Објаснио јој је на који ће се начин њен син излечити: тако што ће мајка почети да живи светим животом, а започеће тиме што ће оставити пушење.
Тужном оцу који је пред њега довео своје болесно дете, Старац рече: “Твоје дете је добро, али пошто на њега вршиш велик притисак да се истиче на часовима у школи, оно није издржало и запатило је нервну болест”. “Како сам ја могао да издржим толике борбе и толику сиромаштину кад сам био дете?”, упитао је отац. “Ти си живео у друго време”, одговорио му је Старац.
Младој удовици која је била скрхана тугом, Старац је саветовао да предано ради како би избегла потиштеност која јој је претила. Уз радну терапију и молитву које јој је Старац препоручио, дошла је до запањујућих резултата: потиштеност се претворила у унутарњи мир и радост у толикој мери да се запитала није ли, можда, сишла с ума. Старац ју је умирио и уверио у то да њена духовна радост потиче од благодати Христове коју је добила.
Родитељи једног несносног и бунтовног младића дођу код старца Порфирија драматизујући своје стање и тражећи савет како да се на прави начин поставе према свом детету. Старац им почне говорити на шта да обрате пажњу у свом животу. Родитељи су се сваки час враћали на дете, но Старац им је упорно говорио о хришћанским дужностима које као родитељи имају. Тада се родитељи побуне рекавши: “Старче, нисмо ми овде дошли због себе; то што нам Ви говорите, ми знамо још од детињства, те и сами другима проповедамо”. Старац ће на то: “Зар не схватате да све време говорим о вашем детету? Зар не схватате да спасење вашег детета пролази кроз ваше хришћанско владање? Не кроз теорију, него кроз праксу хришћанског владања”. Па додаде: “Ово дело треба да започнете одмах ако заиста волите своје дете. Овог тренутка видео сам његову душу: сатрвена је”.
Родитељи једног дечака који је имао проблема са нервима, посете Старца тражећи да им помогне у њиховој невољи. Старац “осмотри” дечакову душу, па рече: “Ваше дете има јако добру душу, бољу него ја. Оно није болесно, него је повређено и узнемирено због ваше гордости и због рђавих пријатеља са којима се дружи. Но, излечиће се уколико ви будете напредовали на путу светости”. Кад је то чула, мајка очајнички почне да плаче јер је сматрала да она не може живети бољим хришћанским животом него што сада живи. Тада јој Старац рече: “Освећење није нешто недостижно; напротив, оно се лако постиже – довољно је да стекнете смирење и љубав”.
Девојка која је била инвалид затражи Старчев благослов и савете у вези са проблемима због везаности за инвалидска колица. Старац је благослови и рече јој између осталог: “Пре свега, треба да се ослободиш претеране напетости. Напетост је болест душе и не зависи од физичких недостатака.
Може неко бити врло богат, па да ипак живи у напетости. Она се може савладати поверењем у Промисао Божији и добрим подвигом”.
Једног дана Старац ми је дословно рекао: “Наше болести крећу набоље кад их подносимо без роптања, молећи се Богу да нам опрости грехе и прослављајући име Његово”.
Други пут ми је, опет, дословце рекао: “Постајемо болесни кад се везујемо за личности и за ствари”. Такав став представља другачији израз телесне болести, која потиче од везаности душе за грех. Јер, везаност душе за створења (личности, ствари), а не за Створитеља, није ништа друго него грех.
Старац је рекао: “Родитељи који имају неваљалу и психички проблематичну децу, нека се не свађају са њима, него са оним ко се налази иза њихове деце, односно са ђаволом. Њега, опет, не можемо другачије савладати него да ми сами постанемо свети”. Овај лаконски савет могао би ефикасно да помогне родитељима, педагозима, лекарима, који се нарочито баве децом, па и човеком уопште.
Монах који се управо беше вратио са постдипломских студија у Америци, посети Старца; чим је сео пред Старца, овај му рече: “Видим да си се доста смутио тамо где си био”. Касније ми је тај монах причао да су те Старчеве речи представљале тачан “рентгенски снимак” његове душе, која је била узнемирена и смушена због утицаја разних идеолошких струјања којима је био изложен у иностранству. Старац му је помогао да пронађе прави излаз из тог читавог “замешатељства”.
Једном приликом једна световна госпођа, са многим дипломама и разноврсним друштвеним активностима, али са осетљивом душом, дође на праг нервног слома, те похита код старца Порфирија. Он одмах “осмотри” стање њене душе и опише га једном речју: “Истрошила си се”. Ова неочекивана дијагноза на њу остави нарочит утисак пошто је тачно изражавала право душевно расуло које је преживљавала због читавог мноштва нерешивих проблема са којима се сусретала. Старац је саосетио са њом и, као своју духовну кћер, окружио је љубављу; са друге стране, и она је постала његова одана ученица јер се, уз помоћ његових савета, поново душевно прибрала и препородила у Христу.
Душевне и телесне болести
Старац је увек давао предност болести душе, чак и ако је болест тела била озбиљна. Многи болесни посетиоци упорно су захтевали да се моли само за излечење њихове телесне болести. Нису могли да је поднесу. Сматрали су да ће напредак њихове телесне болести пољуљати њихову веру у Христа и да ће их, коначно, довести до болести душе. По Старчевом мишљењу, дешавало се управо супротно: неустановљена болест душе, односно грех, затварала им је очи, те нису били у стању да сагледају узвишени педагошки смисао њихове телесне болести, коју је допуштала љубав Божија. Старац је знао да кад би се молио само за њихово телесно оздрављење, не би им помогао јер би, у суштини, остали неизлечени. Увек је, дакле, настојао да телесно излечење доведе у везу са душевним оздрављењем.
Један психијатар, који је истовремено и хришћанин, рекао је на неком верском скупу: “Као психијатар, ја нисам лекар човекове душе, већ његовог нервног система”. Заиста је био у праву. Душевни болесник је само непокајан грешник, јер душа болује само кад је у греху, а без покајања. Лекар душе је само Христос, а благодаћу Христовом и светитељи, који, познајући душу, стичу познање себе и познање другога. Како може бити лекар душа онај ко није свет, ко је острашћен, ко не познаје душу – ни своју ни других људи? Пошто је у стању да оствари оно што је најтеже, односно да излечи душу, Христос, а Његовом благодаћу и светитељ, може да постигне и оно што је “најлакше” – да излечи тело, јер оно прво излечење помаже овом другом.
Доноси радост кад лечи, а радује се кад болује
Својим даром излечења старац Порфирије је поставио дијагнозу и излечио много људи; сам је, међутим, читав свој живот био болестан. “Ни сам не знам колико болести имам”, рекао је једном. За херпес, који га је, као круна свих осталих болести и као “жалац у телу”, мучио последњих година, говорио је: “Осећам као да ми је неко уз образ прислонио тигањ са врелим уљем”. Старац је учио: “Болести потичу од демонских енергија, односно од греха. Кад се, међутим, у читаву нашу душу усели Христос, тад одлази ђаво, одлази грех, одлази и болест”. Истовремено, за себе је говорио: “Осећам да сам најгрешнији човек на свету”.
Чињеница да је Старац признавао да је “најгрешнији човек на свету”, открива његово смирење у Христу.
Да је Старац био свети човек, види се из читавог његовог христоподобног живота. Али, питаће можда неко, ако је био светитељ, зашто га Христос није излечио од болести? Па, управо то се и десило: Христос је излечио Старца од болести. Но, излечио га је од истинске болести, од болести душе, од греха – иако је живео у телесној болести.
По допуштењу Божијем, телесна болест је била епитимија за опроштене грехе; као педагогија оздрављења, као ступањ даљег очишћујућег подвига напаћене душе, ради посрамљења ђавола, а у славу Христову. То се збивало и са убогим Лазаром, који је својим трпљењем без роптања задобио рај; многи светитељи су стрпљењем, покајањем, слављењем Бога усред својих телесних слабости, очистили себе као што се злато чисти у огњу.
Старац нам је открио тајне Божије не само својим учењем него и својим животним поступцима. Чињеница је да се кроз његове болести “показала сила” Господња (II Кор. 12,9), да су се открила Његова чудесна дела и прославило се име Његово. Истина је, такође, да је Старчевим неисцрпним стрпљењем посрамљен ђаво и да се показало да је Старац “веран до смрти” Богу не из користољубиве рачунице, него само из љубави, “попут истинитог, беспрекорног, праведног, богобојажљивог, удаљеног од сваке лукаве ствари” Јова, који је својим трпљењем оповргао сатанина опањкавања и потврдио премоћ божанске љубави, “која никад не престаје” (I Кор. 13,8). Бог је допустио ђаволу да га изазове и да уз помоћ телесних болести Старца доведе у искушење, а Старац је својим љубавним самоодрицањем прихватио то искушење. Ово његово самопревазилажење помаже нам да, макар и донекле, схватимо за нас запањујући израз његовог искуства: “Био сам врло болестан. Јако ме је болело; било је врло лепо”.
Старац није желео да болује на патетичан начин, да буде савладан болом и да се погрузи у болесно самосажаљевање – напротив, јуначки је прихватао свако демонско изазивање бола да би га побеђивао силом Христовом и да се, душевно све здравији, попут светих мученика уздигне изнад ђавола. Тако је, својим тријумфом над демонским болом телесне болести, Старац могао да нам, заједно са апостолом Павлом, поручи: “Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква” (Кол. 1,24). Старчева радост “у патњама” изражавала је његову радост због превазилажења његових телесних болести, оствареног у Христу. Ово, можда, звучи као трагична иронија, пошто се Старац до последњег часа свог земаљског живота топио као свећа под трајним и непрекидним тегобама нагомиланих телесних болести. Он је, међутим, на тајанствен начин доживљавао крсно-васкрсно искуство апостола Павла, који је говорио: “Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан” (II Кор. 4,16). Из дана у дан, Старац је односио победу у бици за слободу од телесне болести, за самог себе, за ближњег, за Цркву Христову…
Искуство победе душевног здравља
Старац је непрекидно доживљавао искуство присуства божанске благодати; због тога се стално осећао здравим иако је био искушаван сталним телесним болестима. Својим речима, а пре свега својим животом, увек је настојао да управо то искуство коначне победе – остварене у Христу душевног здравља над телесном болешћу, то ступање у “земаљску несаздану Цркву” Господњу, учини и нашом доживљајном стварношћу.
