Смех без лукавства, незлобив и смирен
Старац се понекад смејао. Био је то радостан, чист смех, попут жубора воде из извора. На његовом насмешеном лицу могао се видети израз незлобиве љубави. Старац је, заправо, био озбиљан, није збијао шале, није настојао да изазове смех, смех је сам избијао, на основу догађаја. Био је то смех без злобе и лукавства, смирен и брижан; тај смех никога није повређивао, и код свих је изазивао душевни занос. Најчешће је добијао облик осмеха који је откривао духовну превласт његове љубави. Понекад би се Старац нашао у трагикомичним ситуацијама које су наводиле на смех, но ми смо осећали потребу да у себи угушимо смех, из поштовања према озбиљности Старца, који се није задржавао на ономе што је комично, него се заустављао код онога што је трагично како би га излечио.
“Знате ли”, рекао је Старац једном владици, “понекад се смејем, а заједно са мном смеју се и моји посетиоци. Је ли то грех?” Владика му је одговорио: “Ако смех има у себи смирења и љубави, онда није грех”. Старчев смех је био анђелски, јер се “радовао са радоснима, а плакао са онима који плачу” (Римљ. 12,15).
И ти си сатрап
Приликом једне моје посете Старцу, као и обично, зазвони телефон. Он ми рече: “Подигни слушалицу”. На вези је био неки непознат човек из једног града у унутрашњости, и затражи да одмах разговара са Старцем. Овај узме слушалицу и укључи апарат тако да сам могао да чујем читав разговор.
Старац: Шта желиш да ми кажеш?
Непознати: Оче Порфирије, имам велики проблем са својим сином. Не слуша ме, супротставља ми се, ради по својој вољи, не учи, креће се у рђавом друштву.
Старац: Видим, видим. Дечко има психолошких проблема; узбуђен је, прави грешке… Али, и ти си сатрап.
Непознати: Ко, ја?
Старац: Не ја, него ти, наравно. Зар то још ниси схватио?
Непознати: Ако је тако, оче, онда су ствари веома озбиљне. Морам одмах да дођем да се видим са Вама.
Старац: Нема потребе да долазиш. Дошао си.
Непознати: Кад сам дошао, оче? Први пут разговарам са Вама.
Старац: Ево, сад си дошао. Док причамо телефоном, то је као да си дошао. Нема потребе да путујеш. Учини то што ћу ти рећи, па ће и твом сину и теби бити боље.
И Старац му да драгоцене савете у вези са духовним владањем и са кротким и дискретним односом према сину.
