Свети старче Порфирије, моли се за слушкињу Божију да примени све оно што си јој оставио као залог.
Телефонски позив од Старца, уторак 4.2.1986.
Псалтир и каноне треба да читамо са великом пажњом да не бисмо пропустили ниједну реч. Тада ћемо осетити оно што Псалмопојац каже: “Речи су Твоје слађе од меда устима мојим” (Пс. 119,103). Јер, не каже: “као мед”, већ: “слађе од меда”. Да би човечанским речима исказао сладост Божијих речи.
Ја нисам писмен. Имам два разреда школе; међутим, кад сам отишао у пустињу, у Кавсокаливију, много сам научио од светих подвижника које сам тамо сретао. Желео сам да се читање псалама и канона никада не оконча. Нисам хтео да испустим ниједну реч. Покушај, кћери моја, да неко време обраћаш пажњу на то што читаш, и имаћеш велике користи.
Пажљиви смо онда кад имамо жарку љубав за служење Богу.
То је право богослужење! Тако Бог жели; али, оно ипак од нас зависи. Треба да стекнемо свето смирење.
Можемо чути како многи монаси кажу: “Ја грешни, ја бедни, ја неваљали…” То је, заправо, нека врста болести. То су само речи о смирењу. Онај ко заиста поседује свето смирење, које је дар Божији, тај уопште не говори; не прибегава речима које само изражавају смирење, и не користи се гестовима који тобоже показују смирење. Он верује да све зависи од Христа. Не говори, него изнутра осећа смирење.
Кад човек стекне смирење, он задобија благодат, и од тога часа почиње да напредује. Без те благодати не може напредовати.
Треба да заволимо Христа великом љубављу. Христос је рај. Још овде на земљи светитељи доживљавају рај. Веома често другима желимо “рајско насеље”; пре свих, такве речи изговарају монаси. Но, они то чине сасвим формално, и не знајући шта говоре. Рај је унутра у нама. Немојмо очекивати да нађемо вртове са свежим цвећем и славујима. То су призори који приличе човековој представи раја. Рај је Христос; а ко заволи Христа и усели Га у себе, тај је у рају.
Тада не осећамо никакву тугу, никакву бригу. Увек ћемо бити радосни.
Упознао сам на Светој Гори многе подвижнике који су увек били радосни.
Знаш ли да појеш?
Научи да служиш Богу! Знај да светитељи са великим жаром изговарају молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Како они само осећају те речи!
Кад Христос ступи у срце човеково, тада страсти више не постоје… нестају. Где тада да пронађеш мржњу, нетрпељивост, осуђивање и егоизам – човек се тада налази у другачијем стању.
Старче, како да доспем до истинског смирења?
– Тако што ћеш јако заволети Христа.
16.2.1986.
Молим се да ти Бог подари истинску Светлост – не светло, него истинску Светлост. Обрати пажњу и на те духовне узлете и изливе радости. Можда ћеш једног дана угледати и анђела. Све то испричај свом духовнику, да би те Бог закрилио.
Овде код мене долазе свакакви људи, и ја им саветујем да избегавају врачаре и да се боре против сатане – а не да се ја тиме бавим. Где сам ја могао наћи мађионичарске књиге, кад сам још одмалена био на Светој Гори, у пустињи? Све су то само оговарања на моју штету.
Једном приликом дођоше овде две врачаре јер су знале да ће овде наћи људе са проблемима, и поделише своје посетнице како би задобиле “муштерије”. Први пут, нисам их уопште приметио. Други пут, међутим, осетим њихово присуство, па изађем и повичем људима да их се чувају јер су то следбенице сатане. И тако сам их отерао.
Зато желим да имам овде неког човека који ће моћи да препозна зле људе и да их одгони.
8.4.1986.
Затекла сам Старца како седи на кревету; ноге беше наслонио на шамлицу. Био је погружен у своје срце; очи су му биле затворене… Час се знојио, час је дрхтао од хладноће, час је плакао од бола. Видело се да због нечега пати, да се надљудском снагом бори да нешто надвлада.
И поред свега, Старац ми показа шамлицу и рече:
– Седи; кажи ми што год желиш.
Шта да кажем? Кад сам га видела таквог, понестало ми је гласа. Како сам могла да га замарам, кад сам га видела у таквом стању! Но, Старац ми више пута рече да говорим – скоро да ме је молио. Уочио је моје оклевање.
Рекох неколико ствари – тек да нешто кажем на његове молбе.
– Прави метаније онако како ти је правилом одредио твој духовник. Моли се за своје сроднике не плашећи се за њихово спасење, јер тако губиш заједницу са Христом. Уколико живиш светим животом и стараш се о томе, Бог ће услишити твоје молитве.
Смирење је дар Божији. Молим се да задобијеш свето смирење. После тога ће доћи благодат. Изговарај и молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, па ће се и то збивати божанском благодаћу.
Када љубимо не захтевајући да и други љубе нас, тада се сви окупљају око нас као пчеле.
14.5.1986.
Треба да будеш стрпљива и да чекаш. Немој мислити да ћеш, ступивши у манастир, одмах научити како да служиш Богу. Треба још овде, у своме дому, да научиш да служиш Богу. Имаш ли Октоих, Пентикостар, Часослов? Читај их разговетно; немој испуштати ниједно словце. Ви сте сад научили народни језик, па имате муке да исправно читате богослужбени језик.
8.6.1986.
Као дете, чувао сам овце. Сричући слово по слово, покушавао сам да читам житија светих.
Кад сам имао девет година, напустио сам село и дошао да радим у Пиреј. Боравио сам у једном поткровљу. Непрестано сам читао житије светог Јована Каливита. Желео сам да пођем на Свету Гору, но нисам имао новца за пут. Родитељи ме нису пуштали. Замолио сам посаду једне лађе да ме повезу од Пиреја до Уранополиса. Уз велике потешкоће, стигао сам до Уранополиса… Имао сам тада дванаест година.
Пошто сам још био млад, не дозволише ми да ступим на Свету Гору. На моју велику срећу, тамо се затекоше двојица монаха. Видевши моју велику жељу, један од њих убеди тамошње власти да ме пусте као његовог штићеника.
У почетку сам био на великим искушењима. Нисам могао да дочекам дан када ћу примити монашки образ. У четрнаестој години примио сам монашки постриг. Велику схиму примио сам у својој шеснаестој години.
Очекивао сам да ће ме оденути у нову расу. Но, да би ме поучили смирењу, обукли су ме у расу која је била сва у ритама. Веома сам се ожалостио, али нисам се жалио. Пошто су ме неко време тиме искушавали, напокон су ми обукли нову расу.
Био сам послушник двојици строгих стараца који су ме непрекидно строго држали на оку.
Једном приликом, пошто сам завршио своје свакодневно послушање и пошто ми беше остало мало времена, ја од дрвета начиним птичицу. Кад се старац вратио, ја радосно пођем к њему и покажем му своје дело. Он узе птичицу и снажно је удари о земљу тако да се сломила, рекавши како је она дело непослушности.
Другом приликом пошао сам у шуму да накупим пужеве. Напунио сам врећу, која је била врло тешка, и упртио је на леђа. У међувремену је пала киша. Покисли пужеви квасили су ми леђа. Дуго сам био тако мокар, и зарадио сам бронхијалну упалу плућа. Тада су почеле моје болести, које ме муче све до данашњег дана. Никад се, међутим, нисам вајкао. У својој деветнаестој години био сам озбиљно болестан. Требало је да одем код својих телесних родитеља, како бих посетио лекара. Отац ме је лепо примио, но мајка је према мени била хладна јер сам крадом од њих побегао на Свету Гору. После неког времена здравље ми се повратило, те ја пођем у манастир Светог Харалампија на Евији. Тамо сам на чудесан начин, насупрот свештеним канонима, рукоположен у свештенички чин иако сам тек био напунио двадесет година. У двадесет другој години живота добио сам благослов да исповедам вернике.
Касније сам отишао у Атину, где сам служио у црквици која се налази у Поликлиници, у близини Омоније.
Често сам одлазио и остајао у метоху манастира Пенделиса званом Свети Никола (то је веома мали, веома сиромашан и напола разрушен скит), који се налази у једној шуми у Калисији. Тамо је долазило велико мноштво света, и то ме је замарало.
Волео сам да учим о свему. Срећом, имао сам врло добро памћење. Иако сам завршио само два разреда основне школе, имао сам прилику да изблиза пратим лекаре у Поликлиници; посматрао сам и многе операције. Нарочито ми се допадала анатомија људског тела, па сам је много изучавао. Одлазио сам чак и на Медицински факултет, где сам слушао предавања.
Једном ме је један професор истерао са предавања. Неколико година касније, тај исти професор је дошао к мени да узме благослов не знајући да сам ја онај скромни монах кога је он истерао. Представио сам се и подсетио га на тај догађај. Замисли само како се професор тада осећао!
Веома ми се допадао старогрчки језик; кад сам читао Псалтир или свете Оце, трудио сам се да научим тумачење свих речи. Свиђа ми се кад други читају правилно, не изостављајући ниједан глас. Допада ми се лагано, уједначено и разговетно читање. Колико сам пута прочитао Псалтир, чини ми се да га знам напамет!
Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело.
Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Кад видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо.
Таштина од нас чини празна бића. Када нешто чинимо да бисмо се показали пред другима, постајемо празни људи. Све што чинимо, треба да чинимо да бисмо задовољили и да бисмо осетили Бога.
1.7.1986.
Често искључујем телефон јер непрекидно звони – читав дан и ноћ. Позивају ме из читавог света: из Америке, из Канаде, из Аустралије. Јуче су ме звали са Рта Добре наде. Чујем их, дете моје, као да су овде покрај мене. Нешто су учинили са таласним дужинама на небу, па ти преносе глас као да је саговорник одмах поред тебе.
Видим да је напољу, пред вратима, много света. Међу њима је и јеромонах о. А. и игуманија монахиња М. Пођи, отвори врата, и реци да уђу само њих двоје.
18.7.1986.
Благодат не долази помоћу вештачких средстава. Свакако да и средства помажу, но благодат долази онда кад заволимо Господа.
Немој придавати никакав значај сновима; уз њихову помоћ лукави може да нас доведе у заблуду.
Мисли су ми стално у Кавсокаливији, али не допуштају ми да одем тамо. Размишљам о томе да подигнем један старачки дом за остареле свештенике. Нико не мисли на свештенике. Дом би имао све што је потребно; био би нека врста болнице где би их сестре могле неговати.
19.7.1986.
Кад читаш, пази да ти не промакне ниједна реч.
Треба да имаш жељу за богослужењем. Ту се увек понављају исти стихови псалама, но мени се допада да их изнова слушам. Чини ми се да су увек нови.
Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље.
Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако. У њему живи Христос. Чини ми се да мученици са задовољством прихватају своја страдања. Бол се претвара у задовољство. Кад ступимо у Христа, доживљавамо таква стања. Доживљавамо радост… неотуђиву радост.
Велику духовну радост причињава ми читање канона из Октоиха, из Триода и из других богослужбених црквених књига; уз њих сам одрастао. Неке људе то замара, зато и читају површно.
Ако не ходите скупа са Христом, непрекидно ћете се мучити.
Будите послушни молитвеном правилу. Немојте говорити: не могу данас; урадићу то сутра. Не дозволите ни болест да наруши ваше правило. Само смртна болест.
Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна.
8.8.1986.
Болестан сам и не могу да примим све који долазе к мени. Шта да радим! Само их жалостим. Међутим, и многи од оних којима упутим понеку реч, погрешно ме разумевају. Видите ли шта ми се дешава? Често се дешава да им кажем једно, а они то протумаче другачије, и тако се стварају проблеми.
Тако се нађеш у невољи. Уморио сам се од света.
Позивам те телефоном у току ноћи зато што је онда свет спокојан. Са друге стране, жао ми је што те будим.
Кад видиш промене на лицима двоје људи о којима си ми причала, немој им ништа о томе говорити. Немој говорити ни другима.
19.8.1986.
Немој ништа говорити о променама, јер га можда ђаво искушава. Ја имам с тим велико искуство; у томе живим. Но, нећу ти о томе говорити. А ако Бог хоће, можда ће те просветлити, па ћеш све разумети. Засад, немој на то обраћати пажњу да не би запала у прелест.
Причешћуј се онако како ти саветује твој духовник. Не гледај на то шта ти други кажу.
Једи мало, и то лаку храну (тиквице, зеље); све што напуни стомак, а није масно.
Пођи у Есекс (Енглеска), и нека ти је срећан пут; молим те да ми, по повратку, испричаш како монаси тамо живе. Забележи све што се збива на манастирској Литургији. Испричај ми сваку појединост.
Добро познајем старца Софронија. Хтео је, некад, да дође у Грчку да ме упозна. Рекао сам му: “Ако имаш и неког другог посла у Грчкој, дођи, па ћу онда и ја тебе видети. Али, ако немаш другог посла, немој долазити само због мене. За хришћане не постоје растојања. У часу молитве они могу међусобно да се упознају и да се виде”.
Реци старцу Софронију: “Отац Порфирије се смирено моли за Вас и тражи Ваше свете молитве”.
12.12.1986.
(Телефонски позив од Старца, у четири и тридесет ујутру)
– Зашто још увек спаваш? Кад се ти будиш?
– Старче, била сам на свеноћном бденију.
– Ето, а ја сам те пробудио! Отвори насумце Псалтир и читај ми псалам на који наиђеш.
Отворила сам књигу код 84. псалма: “Како су мили станови Твоји, Господе над силама” (Пс. 84,1).
– Је ли то случајно, или си тако изабрала?
– Случајно.
Читај ми. Али, немој да гуташ слова; изговарај речи разговетно и правилно.
У подвигу није потребна присила. Лукави демон се користи твојим енергијама и уз њихову помоћ те искушава. Но, када ту силу претвориш у љубав према Богу, тада сва искушења нестају. Кад се душа са великом љубављу окреће ка Христу, сатана је принуђен да устукне. Ја тако чиним. Кад се обраћаш Христу, користи љубавне речи – немој ме погрешно разумети, јер говорим о божанском еросу.
Твоје општење са Богом треба да буде једноставно – не уз присилу. Читај Августинове Исповести; то ја сад читам. Много ми се допада.
Подвизавај се подстицана љубављу према Богу. Кад је твој подвиг усиљен, дух противности то одмах осети и напада на тебе.
Хајде, добро ти јутро; остављам те сада.
8.1.1987.
Јако сам болестан. Хоћеш ли да ти кажем од чега? Моје срце је претрпело веома озбиљне инфаркте; груди ме боле, тешко ми је болесна хипофиза; боли ме јетра, боли ме стомак, боле ме црева, а оно што ме највише мучи јесте кила. Кад изађе, велика је као диња, и тек после два или три часа великих мука успевам да је вратим на место.
Трпим толико велике болове да то нико не може разумети, чак и да му испричам. Очи су ми сасвим слабе – ништа не видим. Пре неколико година добио сам лек кортизон који је наштетио читавом организму, јер га није подносио.
Није ми увек лако да појмим да се налазиш напољу, и да те позовем. Погружен сам у бол и у молитву. Немој мислити да благодат непрекидно делује.
Пред вратима моје келије свашта се дешава. Овамо долазе болесни људи, патолошки случајеви, врачаре, врачари, заблудели; немам никога ко би их разврставао. Принуђен сам да их остављам напољу. Једном приликом одлучили смо да их пустимо унутра – не може се испричати како је то било.
Можеш ли постати добар пример, узор, учитељ другима, и то уз помоћ ћутања, умносрдачне молитве, послушања? То је монашки живот. Потребан је велики подвиг да би се у оваквом метежу живело светим животом; да би се деловало на духован начин, ћутке, да то други не примете. На тај начин монах постаје пример за све, и освећује своју околину. Један добар монах може да поправи све друге, као што и један рђав може да нанесе штету свима.
Ја сам то видео на Светој Гори. У неком манастиру може постојати монашки поредак, али да ипак недостаје монашки живот. Можеш видети како поједини духовници и проповедници окупљају око себе друштво и оснивају манастир. Где су они живели монашким животом? Где су били послушници?
Духовни благодатни дарови не могу се задобити читањем – добијају се као дар од Бога. Благодатне дарове стиче онај ко је на себе узео подвиг послушања. Умносрдачна молитва представља дар Божији.
Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш своје богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви.
Онај ко поседује благодатне дарове, не брине много ако други око њега још нису познали Бога. Он се моли Богу за њих, а исход тих молитава са поверењем предаје у руке Божије.
Занео сам се, па причам без престанка.
Добар игуман успоставља ред у манастиру. Треба да будеш смирена, па ће се и друге сестре угледати на тебе, да будеш благочестива и да имаш добро владање у Христу.
Кад сам ја 1918. или 1919. године ступио у Кавсокаливију, било нас је двадесет седам искушеника. Владало је крајње послушање. Сви су били свети. Било је укупно сто двадесет седам подвижника. Сада их има између двадесет пет и тридесет. Тада је владала тишина – молитва – послушање.
Сваки монах се духовно рађа онога трена кад ступи у манастир. Због тога, кад у реду приступају светом Причешћу, монаси не образују ред у складу са животним добом свакога од њих, него у складу са тим кад су ступили у манастир. Ја сам отишао у манастир кад сам имао дванаест или тринаест година. После мене у манастир је, као искушеник, дошао један официр. Када бисмо стајали у реду, он би ме пропуштао напред јер сам ја сматран старијим.
– Слушаш ли ме?
– Наравно да Вас слушам, али не одговарам јер покушавам да запишем ово што ми говорите.
– Зар ти ово записујеш? Да ниси, можда, укључила и магнетофон?
– Не, нисам се тога сетила.
Жао ми је што толико света долази овамо, и то углавном узалуд. Кад би ме неки владика разумео, па да пошаље овамо једног свештеника да исповеда сав овај народ који има толике потребе! Док сам могао, ја сам их све исповедао.
Понекад ми се грло стегне од ганућа кад осетим да ми целивају руку, а ја нисам у стању да им се обратим. Људи овде долазе са великом вером, и Бог их исцељује.
Благодарим Богу што ми је дао толико болести. Много пута Му кажем: “Христе мој, Твоја љубав нема граница”. Право је чудо како сам ја уопште жив.
Једног дана појави ми се кила. Три сата сам се мучио да је вратим назад, али без успеха. Питали су ме да ли да позову лекара, а ја сам то одбио. Облио ме је зној, болела ме је утроба тако да сам се превијао по кревету. Сви су мислили да умирем.
Позвали су лекара који је одмах дошао. Тек што је стигао, и пре него што ме је дотакао, кила се врати на своје место, тако да је он узалуд потегао пут. У сваком случају, рекли су ми да је кила најгора од свих мојих болести.
Летос сам два пута боравио на Светој Гори по десет дана како бих се прилагодио; наиме, намеравао сам да одем одавде, да не замарам свет. Међутим, нисам могао нигде да се аклиматизујем. Овде ми прија и клима и надморска висина.
9.1.1987.
Осетио сам да си јуче била много жалосна. Зар ниси осећала да сам ја уз тебе?
Хтео сам да те позовем телефоном, но рекох да те пустим да спаваш. Много те волим. Не желим да будеш тужна.
Замисли у свом уму децу како седе у школским клупама и моли се за њих. Кад уђеш у учионицу, насмеши им се мало и реци неку реч поводом Нове године. Ако неки међу њима буду немирни, ти не гледај на њих, него са добротом реци: “Децо, овде смо дошли да научимо слова, а не да међусобно разговарамо”. Немој их грдити. Слажеш ли се? Како ти поступаш?
Немој да будеш закопчана, узвраћај на љубав коју дечица према теби показују. Јер, ако имају љубави према теби, моћи ћеш да их приближиш Христу. Кад порасту, сећаће се тебе, и ти ћеш бити посредник на њиховом путу ка Христу.
Ти сада радиш у школи, али све твоје мисли су везане за одлазак у манастир. На тај начин лишаваш себе велике радости коју ти деца могу пружити. Она те воле; сматрају те својом мајком. Немој им показивати лажну љубав. Чак и ту, у школи, можеш обављати велико мисионарско дело. Постоје личности покрај тебе које желе да се приближе Христу, и ти треба да им помогнеш. Од данас промени тактику. Сваком човеку кога видиш помози својом молитвом. Кад се молиш за њега, Бог му шаље Своју благодат. Чиниш га бољим, сједињујеш га са Христом. Насупрот томе, кад у себи негодујеш, ти на њега зрачиш негативно. Ни против кога немој да негодујеш нити да испољаваш злобу.
Треба да се сјединиш са Црквом и да будеш добра према свима. То ће ти помоћи да се припремиш за живот у Христу. Једни другима желимо “рајско насеље”. Већ овде можеш живети у рају. У помагању другима, пронаћи ћеш радост. Како ћеш бити подвижница ако се не сјединиш са Црквом?
Пре него што уђеш у школу, реци једно “Господе Исусе Христе…” Свакога поздрављај уз искрен осмех. Осмехуј се деци, грли их својим погледом; док их посматраш како седе у својим клупама, помоли се у себи за њих.
17.1.1987.
Јеси ли се опустила да слободно покажеш љубав према дечици? Нека те не плаши то што су деца толико отворена. Пусти их нека се искажу. Нека те не брине што се то не допада управници. Нека јој се не допада; ти само чини онако како ти ја кажем. Непрекидно грли децу својом молитвом. На љубав коју ти она показују, ти узвраћај осмехом и снисходљивошћу.
Теби је стално потребно да Старац буде уз тебе, да би давао радосни смисао твом подвигу. Но, пошто сада то није могуће, треба да се наслађујеш невином дечјом љубављу. Опусти се, ослободи се; живи монашким животом у школи. Ту ћеш започети свој подвиг. Немој вршити притисак на себе и немој бити незадовољна. Никада немој себи говорити како треба све да напустиш.
Умносрдачну молитву поседује само онај ко је стекао благодат Божију. Без благодати Божије, нема ни умносрдачне молитве.
Један старац је имао послушника и поучавао га умносрдачној молитви. Послушник је знао да упражњава ову молитву још док је био у свету, односно пре него што је ступио у манастир. Старац ми је говорио:
– Мој послушник ме превазилази. Рекао сам му:
– Пази; немој журити. Може му се десити да доживи неки душевни поремећај.
– Ма, какви! – говорио је старац. – Он ходи правим путем.
Три месеца касније, послушник поче да противречи свом старцу, и затражи од њега благослов да пође да живи у усамљеној колиби. Старац му то благослови. За месец дана послушник се душевно разболи, и то веома озбиљно. Старац ме упита:
– Шта сада да радим?
– Сад ништа – рекох. – Требало је да напредује корак по корак. Сад више нећете моћи да га поднесете. Најбоље је да обавестите његове родитеље да дођу и одведу га.
Заиста, два месеца касније, младићеви родитељи дођу и поведу га кући.
Да би стекла монашку свест, читај из молитвеника целокупни канон монашког пострига, и то са великом пажњом. Читај и каноне светима, Евергетинос, Минеје, Октоих; научи да појеш. Иако немаш добар глас, треба да помажеш свештенику.
Кроз читање богослужбених химни и текстова, освећујеш се а да тога ниси ни свесна; на неусиљен начин стичеш љубав Христову.
Док сам био у пустињи, био сам опчињен канонима, а пре свега Тројичним канонима. Из љубави према њима, изговарао сам их напамет. Ако понеку реч не бих разумео, покушавао сам да је протумачим тражећи је у другим стиховима. Тако сам један стих тумачио помоћу другога, и то без речника. Могу ти рећи да сам каноне добро “испекао”. Не могу да се изразим како ваља; али, и кад бих могао, ти то не би разумела.
Кад заволиш Христа, тад је све лако. Ја Га не волим. Сад покушавам да Га заволим.
Позвао сам те да ти кажем две речи, да видим како си; но, занео сам се и много сам ти причао.
Код куће читај књиге које сам ти рекао, а на путу, у аутобусу, на послу, изговарај речи молитве.
Благодаћу Божијом, ја сам проживео монашки живот у послушању. Уз помоћ благодати Божије, и ти се научи монашком животу кроз послушање. Користи молитву: “Господе Исусе Христе…”, али само уз благослов свог духовног оца; у супротном ћеш, попут многих других, запасти у прелест.
Моли се за мене јер ми није добро. Моли се да ме Бог помилује, да опрости моја сагрешења, и да ми подари истинско покајање. Немој се молити да оздравим.
Чини оно што ти други кажу, па ће молитва доћи. О другим стварима говорићу ти други пут.
24.2.1987.
Њих је нечастиви окренуо против тебе. Ти треба да их волиш и да будеш стрпљива. Треба да се молиш за њих.
Не можемо се молити Богу имајући на уму одређен циљ. Не можемо Богу рећи: “Излечи га, па ће Ти он приступити”. Не приличи човеку да одређује Божије поступке. Ми треба да се молимо, а Бог зна да ли ће нас услишити или не.
Кад ти не придају никакав значај, ти немој говорити. Испричаћу ти нешто из свог искуства.
Тридесет три године сам служио као свештеник у црквици у Поликлиници, у близини Омоније. Нико ми није придавао никакав значај.
Око подне бих пошао да се мало одморим: саставио бих неколико столица и легао на њих. Знао сам да постоје и празни кревети, али нико се није сетио да ми дозволи да легнем на један од њих. А ни ја то нисам тражио; нисам говорио о томе.
Једном приликом управник је држао предавање, па сам и ја пошао да га чујем, и сместио се у задње редове. Кад ме је угледао, послао је некога да ме истера напоље. Изашао сам без речи. Слушај сад шта се десило много година касније.
Једног дана дође к мени неки младић од 22 године. Разговарали смо, и он је био толико задовољан да је отишао и све испричао својој мајци. Дође и његова мајка; и она буде веома задовољна, па све исприча своме мужу. Сад се и њен муж упути и дође к мени. Био је то онај управник који ме је истерао са свог предавања. Рекао сам му то. Није могао да се сети, али ми исприча како је то вероватно учинио зато што није имао нимало повољно мишљење о свештеницима. Чудио се: “Види, молим те, толико година је покрај нас био такав човек, а ми то нисмо знали!”
Видиш ли, Бог је учинио да се ти људи, после толико година, врате у Његову близину.
Читавих седам година владика ми није давао дозволу за изградњу цркве. Народ није могао да разуме зашто сам подизао зграде без цркве, али ја ништа нисам објашњавао – нисам хтео да говорим против владике. Ето, сад је Бог учинио да смо добили дозволу.
Немој ни ти да говориш; има Бога!
Испричаћу ти и нешто друго:
Пре неколико дана дође овамо један светогорски јеромонах. Обојица смо проводили време у подвигу ћутања. Нисмо уопште разговарали. Општили смо само умствено. Заигра моје срце радошћу, заигра и његово. О, какве радости смо се науживали! Долазило ми је да скачем и играм од усхићења. Обојица смо били веома задовољни. Кад је он отишао, седео сам замишљено. Нисам желео да разговарам.
Дође моја сестра, па ме упита:
– Шта ти је? Зашто ништа не говориш? Јеси ли због нечега забринут?
После ње дође и моја нећакиња, говорећи ми исте ствари.
– Оставите ме на миру – рекао сам – немојте ме узнемиравати. Треба да обавим један посао.
Све ово ћеш научити ако много заволиш Бога. Али, да би Га заволела, треба да Он најпре заволи тебе. А да би те заволео, треба на теби да види нешто нарочито.
Послушај сад и ово:
Пре извесног времена упознао сам се са једним универзитетским професором. Он долази овде, али општимо и путем телефона. Једног дана био сам веома радостан због љубави коју толики људи показују према мени. Од радости рекох професору:
– Дође ми да запевам!
– Па запевај – вели ми он.
Тога лета у оближњу шуму беше се сместила група младих који су гласно слушали магнетофон. Јасно се чула једна критска песма – и сад ми та песма долази на ум. Наравно, то је била световна песма, а ја сам је мало изменио и дао јој другачије значење. Текст песме је следећи:
“Престаните ви патње,
болови и сваки јад;
престаните и пустите ме да живим,
сада када нађох кога да љубим.”
Професор се насмеја, па ми рече:
Нема везе што је то световна песма. Она има велики значај за тебе. Допала ти се зато што одговара твојим жељама. Зато што волиш људе, ти не желиш да умреш.
Какве муке ја имам? Немам никакве муке, немам брига у свом животу. Никада нисам ни имао никакве муке. Замисли само, певао сам професору ту песму. Како ти се ово чини?
Док сам пребивао у пустињи, носио сам расу која је била сва у рупама, а од колена је била блатњава. Много сам се умарао телесно, али ми је душа летела.
Увек сам био радостан.
Болови које осећам због својих болести, и нису болови. Они заокупљају само тело – не придајем им никакав значај.
Кад сам био млад, искао сам од Бога да ми додели болести, тешке болести. Рекао сам то своме старцу, а он ме је прекорио. Отада више нисам говорио о томе. А ево ти сад: болести су дошле а да их нисам тражио.
Болести сам тражио ради подвига. Као што једни праве метаније, а други неке друге подвиге, ја сам, због љубави Божије, тражио болести. Мислио сам да ћу се, када тело трпи болове, са већом љубављу молити Богу. Душа би ми се, сматрао сам, са већом чежњом окретала Богу.
4.4.1987.
Имали смо на Светој Гори једног старца који, иако је трпео велике болове, никада о томе није говорио. Једном приликом ми је рекао:
– Стани ногама на моја леђа; биће ми лакше ако ме мало изгазиш.
Попех се на њега, но он изненада викну да сиђем; ја се уплаших, те брзо сиђох. Тог тренутка ништа нисам могао да схватим. Старац устане и оде к једном другом старцу. Неколико дана касније сретнем тог другог старца, а он ме упита:
– Како је старац?
Нисам знао да му одговорим. Он ме опет упита:
– Знаш ли шта се догодило?
– Не – одговорих.
– Знаш ли да си му поломио два ребра?
– Ја? Када?
– Онда кад си стао ногама на његова леђа. Зато ми је рекао да сиђем са његових леђа!
Обмотао је груди једним појасом како га не би много болело, и никоме ништа није рекао.
Док сам био на Светој Гори, предавали смо се великом подвигу. Нисмо обраћали пажњу на напоре и на трудове. Ходали смо боси по снегу. Пете су ми промрзле и овај део (Старац је руком показао на пету) уопште не осећам.
Све смо, међутим, радили са великом радошћу. Кад су ме старци слали на некакав посао, одлазио сам трчећи и обављао сам га са вољом. Лекове нисмо узимали.
Исповедали смо се редовно и причешћивали смо се сваке суботе. Такав је тамо био обичај. Сада се, међутим, чешће причешћују.
У манастиру прво и почасно место, изнад свега осталога, треба да заузима епитрахиљ. Он треба да управља манастиром.
1.7.1987.
Кад трпе неправду, хришћани, свакако, не говоре о томе; понекад, ипак, говоре, да се не би чиниле неправде. Ако не говориш због лажног смирења, онда постајеш узрок њихових сагрешења, јер ће они непрекидно чинити неправду. Треба, дакле, да говориш како би сви дошли на своје право место. Слушај, они желе да те омаловаже. Повели су против тебе рат нерава како би ти сама отишла, јер не могу да те отерају. Изазивају те да реагујеш и да вичеш, а онда кажу другима: “Видите да није за монахињу. Ево, хоће да ступи у манастир, а неће да сарађује са другима!” На крају ће рећи: “Све је упропастила, а сад је ступила у манастир”. Тако чине да би у очима других омаловажили монашки живот и да кажу како у манастир одлазе само неуспешни – а то није тачно. Њихове намере су подле.
Слушај ову причу:
Једног дана дође овде група жена из Солуна. Тек што се отворише врата да уђу, једна крупнија жена се издвоји напред, те громким и свечаним гласом стаде да изговара: “Благословен јеси, Христе…” То прихватише и остале жене. Рекох у себи: “Шта је сад ово?” Нисам могао да им говорим. Благословио сам их, па их моја сестра испрати напоље. Но, оне нису хтеле да изађу. Сестра уђе у моју келију, па ми каже:
– Старче, оне не одлазе. Она што је певала: “Благословен јеси…”, жели да разговара са Вама.
Рекох јој да дође. Она ми исприча:
– Старче, основали смо једно удружење, дали смо му Ваше име; непрекидно чинимо хришћанска дела и молимо се Богородици за Ваше здравље. Благословите наш труд и одобрите наше удружење.
– Ко вам је рекао да чините такве ствари? Ја то не одобравам.
Једног дана неки други људи ме телефоном позову из Солуна да би се пожалили. Рекоше ми:
– Старче, овде у Солуну Ваша духовна деца уопште не поступају добро. У опасности су да достигну секташе.
– Ма, шта причате? Па ја немам духовне деце у Солуну! Реците им да ја ништа од тога не одобравам и да тамо немам своје духовне деце.
Налик су, изгледа, на ону жену која се прави да ти је пријатељица и стално те задиркује. У питању је она госпођа што изиграва светицу и стално говори некакве фантазије и лажи. Она је све замесила. Немој разговарати са њом јер ће те смутити. Она није нормална. Ти се држи свога православља. Немој дозволити да такви људи имају утицаја на тебе. Буди стрпљива. Немој ништа говорити.
Они злоупотребљавају моје име. Кажу како сам ја рекао ово или оно, само да би постигли свој циљ и да би били уверљивији.
Октобар 1987.
Читај каноне светима и каноне из Октоиха. Удуби се у значење речи. Много пута се дешава да се молимо, а да се заправо не молимо, и да читамо, а да заправо не читамо.
Те каноне писали су свети, богопросвећени песници. Пре неколико дана, на дан светог Јована Богослова, отишли смо у шетњу и замолили смо некога да нам чита канон светом Јовану. Каква су то била величанија, какви богородични\ Какво богословље су крили у себи! Ако их и ти читаш онако како су мени читали, онда свака ти част!
Може бити да своје родитеље нисмо ни упознали, може бити да су далеко од нас. Наши родитељи су Христос и Пресвета Богородица; пре свега, они су наши небески родитељи.
Поново ти кажем да је потребно да са пажњом изучаваш каноне. Све што јесам, ја дугујем том изучавању. Ти канони су моје задовољство, моја радост. У њима налазим начине како да побеђујем искушења.
Мучи ме осећање да не узвраћам како ваља на љубав Божију. Свет каже да сам ја добар – но, ја знам да нисам. Тужан сам, јер желим још више да заволим Христа.
Слушај, кћери моја, кад читаш, па наиђеш на неки леп одељак, ти ме позови телефоном и прочитај ми га. Молим те да ово чиниш као послушање.
Дете моје, ти ме наводиш да ти говорим. Иако сам ја сељак, па те понекад и грдим, уместо да ме напустиш и да се више не враћаш, ти опет разговараш са мном и подносиш ме. Ево, данас само што нисам испустио душу јер није било ни дашка ветра; тек малочас сам се повратио. Данас сам рекао себи како нећу више говорити. Па и поред тога, седим и причам са тобом – то је зато што те волим.
26.2.1988.
Ових дана била си у манастиру. Никад нисам био у њему. Но, сад га видим![2] Је ли саграђен на једној стени и покривен црвеном ћерамидом? Сада тамо дува јак ветар. Само што није поцепао заставу. (Заиста, увече сам позвала манастир и сестра ми је дословно рекла: “Данас овде дува толико јак ветар да само што није поцепао заставу”.)
Немој да се жалиш! Треба да си радосна што припадаш Христу!
29.3.1988.
То што се налазиш у тој школи… и што си ипак православна, то није мала ствар. Изгледа да те Бог воли. Ту у школи су те узели на зуб, но ти одолеваш свему и успеваш да избегнеш недаће. Неприлике које ти приређују, доста су те извежбале.
Они не само да немају појма о умносрдачној молитви, него немају појма ни о чему. Они су хришћанство поделили на старо и ново. Створили су и стварају нове ствари.
Књиге, наравно, помажу, али не онолико колико се то прича. Потребан ти је чврст духовник који ти неће рећи: овај Отац каже овако, она књига учи овако или онако. Духовник треба и сам да преживљава то што ти говори; треба да ти даје савете на основу властитог искуства. Посматрајући како он привлачи на себе божанску благодат, треба да научиш како да то исто и сама постигнеш. Потребан ти је чврст духовник.
Молим се Богу за сву своју духовну децу и за све оне који то траже од мене.
Рећи ћу ти и ово: ако ти сама не помогнеш себи, нико други неће моћи да ти помогне. Јесам ли у праву?
Узми своју барку и крени на пут све док не дођеш до циља.
Уз помоћ благодати Светога Духа, видео сам шта ти је учинила та госпођа. Видео сам све појединости, а видео сам и зашто то чини. Немој се секирати, схватио сам о чему је реч. Та жена није како треба – опседнута је демоном. Изузетно је завидљива. Не може да те види у цркви. Чини многе ствари којима би те оцрнила. Хоће да те удаљи од твог духовника. У прелести је. Спремна је на сваку осуду, па све што јој падне на ум, она прича другима. Све сам то разумео у Светоме Духу. Коштала те је и доста новца. Но, поврх свега, сада ти је и рат објавила!
12.8.1988.
Већу вредност има подвиг који човек чини сам од себе, односно из љубави према Богу а да га нико на то не приморава, него онај који се врши принудно. На пример, седи човек сам, и чим сат зазвони, он сместа хита и извршава своје молитвено правило; чини то, дакле, из љубави према Богу а да га нико на то не приморава.
Неко други живи у манастиру. Кад чује клепало, он се преврне у свом кревету, па настави да спава; тада дође његов сабрат и пробуди га, те он поспан одлази у цркву. Онако поспан слуша јутрење. Молитва онога првог, који се не налази у манастиру, има већу вредност од молитве овога другог.
Подвижници који живе сами, подвизавају се из љубави према Богу – нико их на то не приморава. На том начелу основане су прве идиоритмијске заједнице. Основане су са добрим циљем: да би се монаси подвизавали слободно, из љубави према Богу. Међутим, касније је преовладао немар и лењост, па су се опустиле. Због тога је данас боље определити се за општежиће.
Видиш ли моје руке? Сећаш ли се како су јадно изгледале? Види како су се сад очистиле! Сасвим су добро. Рећи ћу ти у чему је тајна.
Пронашао сам једно забито место, и тамо одлазим суботом и недељом. Кад сам, дакле, отишао у ту пустару, толико сам се радовао да су ми се руке сместа очистиле. Тамо у пустари су се очистиле. Сви се плаше за мене и не дозвољавају ми да тамо одлазим. Но, имам двоје духовне деце који имају одважности и наизменично ме тамо воде.
Ја сам стар и немам нимало снаге; нећу још дуго живети. Ускоро ћу умрети.
Сад ћу ти открити и једну другу тајну. Упознао сам манастир где једна монахиња чита веома лепо – чисто и разговетно. Ја одлазим тамо да бих слушао ту монахињу како чита. На другим местима све нешто мрмљају и нико их ништа не разуме. Кад изговарају четрдесет пута “Господе, помилуј”, толико брзају да имаш утисак да једва чекају крај.
9.11.1988.
Кад си била мала, јеси ли радила и помагала својим родитељима? Кад би само знала колико је за тебе добро то што си радила!
Не тугуј. Туга изазива рак.
Због бриге си и задобила та два мала тумора. Срећом, па смо их открили на време! Молили смо се Богу, и они су нестали. Сад нема потребе да идеш код лекара. Шта ти је рекао лекар?
– Кад сам отишла код њега први пут, видео је туморе и рекао да извршимо испитивања. Пошто сам Вас позвала телефоном, у време молитве осетила сам некакав трзај. Као да их је нека рука ишчупала. Отишла сам поново код лекара, и он их више није уочавао. “Ништа не могу да уочим”, рекао је зачуђено. “Шта се то догодило? Дођи поново кроз десет дана.”
– Немој више ићи. Готово је; одстрањени су уз помоћ молитве. Прослављај Бога!
Боли ли те овде изнад уха, у слепоочницама? Покушај да покрећеш вилицу као да жваћеш, да бих те видео. Да ли ти понекад утрну зуби од средине па довде?
– Да, управо тако. (Боже мој, како све то зна?)
– Није то ништа. То су само нерви. Више те боли кад си жалосна; зар није тако?
– Тако је.
Потом ми је, иако се ја нисам пожалила ни једном речју, дохватио жлезду на врату која ме је такође болела. Вратила сам се кући потпуно здрава. Старчевом молитвом и његовим благословом, све је прошло.
11.11.1988.
(Телефонски разговор)
Слушај, немој другима ништа говорити. Не зато што се то мене тиче, него зато што сам стар и болестан – не могу да изађем на крај са њима. Ја сам неук, а они су веома образовани, и ја не могу да изађем на крај са образованима.
Кад дођеш к мени, донеси ми и један прут. Па кад ми кажеш како не знаш ово или не знаш оно, ја ћу те њиме ударити. Треба ти понека шиба, јер све време говориш: “Не знам”, или: “Не умем”. Сад ћеш видети колико ћеш шиба добити!
6.12.1988.
(Старац ме је позвао телефоном око један час по поноћи)
Читај оригинална дела светих Отаца. Читај оне свете Оце који су преживљавали то што пишу.
Једно је сабирати мишљења светих Отаца, ослањати се на знање и писати, а друго је писати оно што преживљаваш.
Ја нисам прочитао много књига. Имао сам много посла. Бавили смо се дуборезом. Имао сам двојицу стараца које је требало да слушам. Слали су ме овамо и онамо, и није ми остајало слободног времена; морао сам да извршавам послушање. Па ипак, богослужбене књиге смо сви читали: полуноћницу, јутрење, часове, вечерње, повечерје, Минеје, Октоих, Триод, Пентикостар, Часослов. Све то смо читали – но, за друго нам није преостајало времена.
За прве две године допустили су ми да прочитам само житија светих. После тога, допустили су ми да прочитам Евергетинос. Друге књиге су ми биле недоступне. Једном приликом прочитао сам две посланице, мислим светог Григорија; како су само биле дивне!
Ти читај Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Лествичника, Добротољубље, Григорија Паламу, Исака Сирина, Јефрема Сирина, светог Симеона Новог Богослова, и све друге књиге које су писане на основу доживљаја, а не на основу знања и читања.
Људи који живе покрај Бога, имају велику жељу да и други људи живе у близини Божијој, и моле се за њих. Јер, нико не може доспети до Бога ако не прође кроз људе. Шта о томе каже Свето Писмо?
“…Који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога…” (I Јов. 4,20). Зар не каже тако?
Према томе, они који поседују благодат, моле се и за све друге и имају разумевања за њих.
26.12.1988.
Испричаћу ти нешто своје лично.
Пре него што смо саградили све ове зграде, подигли смо једну црквицу од дасака. Било је лето. У посети нам је био један Светогорац. Тај Светогорац добије температуру, и ми га сместимо у црквицу јер нигде другде није било места. Донесемо му тамо и храну, а нешто касније пођем ја к њему да га видим и да га упитам за здравље.
У часу док сам разговарао са светогорским јеромонахом, дође и потражи ме једна девојка која је била правница. Рекли су јој да сам ја овде, па је дошла и чекала ме пред улазом у црквицу. Могла је да чује наш разговор. Кад сам изашао, она ми рече:
– Били сте унутра са неким и мој дух је ужаснут због тога.
– Зашто?
– Па, ево зашто: чинили сте ружне ствари.
– Ма, шта причаш, чедо моје? – упитах је.
– Па, ја сам вас видела и чула сам шта сте причали.
– Чедо моје, уопште није тако – рекох ја. Но, није ми веровала.
– Одмах сам схватила – рече она – да чините нечасне ствари.
– Па тај Светогорац је болестан – покушавао сам да јој објасним. Но, она није могла да се ослободи таквих мисли.
Видиш ли шта ми се десило? А та девојка је била адвокат. Замисли само! Пошао сам да видим човека који је имао температуру, а она ми приписује такве ствари.
После неког времена, девојка ми је поново дошла у посету и тада је схватила да се оном приликом са њом десило нешто ненормално, по свој прилици нека демонска замка.
Није ми добро. Право је чудо што сам уопште жив. Некад имам болове, некад не могу да говорим, некад могу; некад једем, некад не једем. Имам много болести, веома много!
26.2.1989.
Кад хришћанима кажу: “Многаја љета”, то је као да их проклињу, јер хришћани желе да се што пре могуће нађу пред Христом.
Много је оних којима је свеједно да ли живе или умиру. Не занима их да ли ће живети или ће умрети – исто им је. Схваташ ли ово што ти говорим?
– Схватам; међутим, такав доживљај је за малобројне. Није за свакога.
– Немој говорити да је за малобројне, јер на тај начин хулиш. Ти Христови доживљаји су за свакога. Он куца на врата наше душе; на нама је да ли ћемо Му отворити.
Погледај, кћери моја, шта ми раде! (Показао ми је два писма са другачијим рукописима.) Пишу лажна писма, па кажу да сам их ја послао. Па зар сам ја у стању да пишем! Носе датум 11. 1. 1989, кад сам био врло болестан. Неки ме воле, а неки ме мрзе. Кажу да сам ја у прелести. Злоупотребљавају моје име. Видиш ли шта све подносим?
25.5.1989.
Кад изађем у природу, срце ми се разгали. Преда мном се пружа читаво Егејско море. Очима душе, на супротној страни видим Свету Гору и Кавсокаливију на њој; чини ми се као да сам тамо. Ноћу бих, заједно са друштвом, устајао, па бисмо ходајући изговарали молитву Исусову. На сваки корак по једну реч молитве Исусове. Каква дивота!
5.1.1990.
Треба да се радујеш што те је Бог сместио у тешку средину. Јер, ту имаш могућност да се бориш и да задобијеш велику духовну плату. И да знаш да ниједна средина није савршена.
И у оним срединама које, споља посматрано, изгледају благочестиво и углађено, постоји много лицемерја и фарисејства, као што је, на пример, случај са твојом школом. Упознала си тамошњу лицемерну љубазност.
У тој средини нека од сарадница ти чини неправду, оговара те, непрекидно те узнемирава – ти јој опрости и немој пожелети да јој Бог узврати за њена дела. То никад немој пожелети. Бог нас подноси – треба и ти да подносиш другога.
Твоја ближња је себична и амбициозна, и жели да се само она истиче. Немој се због тога узрујавати. Није она крива. Тако је одрасла. Тај тежак карактер стекла је тамо где је раније живела. Пренела је овамо свој претходни живот, и жели да га настави и у новој средини. То је, међутим, веома тешко. И вас ће ожалостити, и сама ће се угрувати.
Обема влада завист, па свака од њих жели да истера остале и да она сама завлада. Избегавај да се сусрећеш са њима; немој општити са њима. А то немој чинити са унутарњим гнушањем и горчином, већ из љубави; да не би оне имале повода да се окрену против тебе, јер ћеш тада постати повод да се распали њихова страст и да оне падну у грех.
Моли се за њих, и за сваког другог који, подстицан од сатане, може да ти створи проблеме. Све то нас смирава, а смирење доноси благодат. Треба да осећаш друге као да су они удови твога тела. Кад те боли рука, да ли је одсечеш? Кад те боли нога, да ли је кориш?
Према томе, ако те узнемирава твој брат или твоја сестра, реци у свом уму: Ах, нога ми мало храмље, треба да припазим на њу. Ах, боли ме рука (а то је моја сестра), треба да јој покажем сву своју љубав и да је брижно негујем.
Тада нећеш имати никакву бригу и бићеш један тихи мисионар у тој тешкој средини са мноштвом тешких карактера.
Хоћеш ли да будеш попут оних мисионара који одлазе међу дивљаке и да имаш исту плату од Бога? Онда поступај како ти кажем.
Покушај да без речи промениш духовну средину у којој живиш. Ево шта да радиш: говори врло мало, али одговарај са радошћу на лицу. Моли се Богу за све људе. Истичи се врлином и показуј љубав. Тада ће други рећи: “Погледај, колико смо били неправедни према тој сестри! Она је право благо, а ми то нисмо схватали”. Зло ће се преиначити у добро, и сви ће желети да личе на тебе. И у најгорој средини можемо живети светим животом.
