Кроз наша срца јуче је као муња прострујала вијест о незапамћеном злочину који се десио у београдској школи „Владислав Рибникар“.
Једно незрело и по свему судећи несрећно дијете лишило је живота осам школских другова и једног припадника обезбјеђења, а тешко ранило наставницу и још неколико школских другова. Умјесто смијеха и дјечијег жагора, школским ходницима зачуо се врисак, плач и јауци. Срећа је замијенила несрећу, смрт је покосила тек започете животе а родитељску радост помрачила је смрт њихове дјеце, која неће одрасти, завршити школе, удати се и оженити, и никад неће постати родитељи.
Београд је заћутао у трену, огледајући се у сопственом болу, у вијести каква се на нашим просторима никада није чула. Застао је престони град да у сопственим сузама ожали убијену дјечицу, али и да потражи узроке овог небивалог злочина без преседана у српској историји.
Српско друштво треба да се запита шта нас је довело до овог стања у којем смо се нашли, какве смо грешке чинили и још увијек чинимо, али и да се одмакнемо од свјетских збивања и да се окренемо ближњима, онима за чије смо се добро дужни старати. Ово је тренутак који нас све заједно позива да се суочимо са сопственом друштвеном улогом, да преиспитамо туђе вриједности које усвајамо као сопствене, те да се из свијета технике и технологије вратимо у свијет љубави, породичне слоге и међусобног поштовања.
У овом злочину није одговоран само посрнули дјечак, који је, поред туђих, уништио свој и живот својих родитеља, већ смо одговорни сви, јер смо допустили да нас прекрије облак западњачког ништавила. Или, што би рекао Достојевски, кроз лик Старца Зосиме, „сви смо криви за све“!
Господ нека упокоји невине душе пострадалих, а нама да ум обасја мудрошћу, а срца љубављу, како нам се оваква или слична зла више никада не би поновила!
Епископ бихаћко-петровачки и рмњаски Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
