Пре извесног времена, у храм је редовно почела да долази старија жена, која до тада није бивала присутна на богослужењима. Приметивши је, пришао сам јој и почели смо да разговарамо. Њена прича је потресна и охрабрујућа.
Наиме, пре неколико година лекари су јој саопштили да болује од тешког облика канцера са којим се изузетно мали број људи избори. Њено стање које је сваким даном било све горе, ишло је у прилог томе да јој живот на земљи неће још дуго потрајати. Чак су и њени укућани свесни тога почели да се припремају за њен одлазак, припремајући све за погреб. Дани су били у питању. Но баш тих дана по њеном сведочењу, свесна близине и сусрета са смрћу, у свом потпуном смирењу по први пут је почела усрдно да се моли Богу. Иако до тада без искуства у молитви и вери, речи ,,Опрости ми Боже“, низале су се са усана дању и ноћу. Након неколико дана током ноћи почела је да осећа топлину током молитве. Приметила је да се кандило поред иконе љуља, осетила је излив радости и мира те је у зноју утонула у дубок сан. Пробудивши се болове више није осећала. Медицинске анализе су показале да у њеном организму више нема ни трага тешке болести. ,,Мене је посетио Бог“ рекла је и додала ,,ја то знам.“
Можда ова прича некоме ко је слуша са стране звучи чудно и невероватно. Но за жену која је то доживела не постоји никаква сумња у истинитост овог догађаја. То је управо из тог разлога што се наша вера заснива на искуству. Нико никада није успео да одређеним формулама и законима докаже Божије постојање. На крају крајева тамо где постоји знање ту вера није потребна. Када би вера била подложна неком научним доказу она се ни по чему не би разликовала од уобичајеног световног знања. Када човек каже да верује у Бога та је вера свакако и знање али знање које је као у случају поменуте баке, засновано на личном искуству и доживљају. Молитва Христу у заједници са ближњима изазива радост у човеку, а радост ствара љубав које не би било да нема оног према коме је љубав изражена, а то је сам Бог. Господ Исус Христос у Светом Писму често говори да ће нам бити по вери нашој. На нашу веру Бог шаље одговор, можда не баш увек када би смо ми хтели али одговор увек стигне.
Свети Апостол Павле је рекао да је вера ,,основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 7). Видети нешто што је невидљиво, чути нечујно… Људској логици која се заснива искључиво на разумском знању ово је немогуће разумети. Али за верника је то знање. Због тога вера никад не настаје на основу некаквих доказа већ на основу искуства сусрета са самим Богом. У свом животу сам имао благослов да се сусретнем са много људи који дубоко верују у Божије постојање. Особито на Светој Гори где су људи због вере оставили све угодности овога живота и одлучили да читав живот посвете молитви и животу који их води ка сусрету са Богом. Неке од њих сам питао шта је то што их је тако снажно привукло животу за који су се определили. По правилу ни они сами не би знали јасно да одговоре осим да су у једном тренутку свог живота осетили баш тај сусрет који их је уверио у ствари ,,невидљиве.“ Након ког су осетили неизмерну радост, спокој и љубав.
Шта год да кажемо о том сусрету, доживљају и искуству то ништа посебно не би значило ономе ко то искуство није доживео. Заиста, не могу никоме ништа да докажем, само могу да кажем да верујем. И сви они око мене који то исто кажу потпуно се разумемо, јер смо пробали, осетили и доживели јединствену радост и љубав која је потпуно изван сваког рационалног искуства. И онда ко може мени рећи да је то што сам доживео неистина? Или овој баки која од недавно долази у храм…?
Презвитер Михајло Живковић
Извор: Епархија жичка
