„Сузе су ми хлеб дан и ноћ… Што си клонула, душо моја, и што си жалосна” (Пс. 42, 3,5)
Лутамо по свету таме и пропасти. Крећемо се долином нашег свакодневног плача, “посред сени смрти”, “у земљи пустој и непроходној и безводној” (77 c. 62,1).
Живимо у времену које се одликује изразитим психопатолошким и психопатогеним напетостима, које данашњег човека подстичу на порицање живота.
Друштво у коме живимо је, пре свега, анти-педагошко. Помоћу нарочитих механизама и метода “маркетинга”, оно формира и намеће својеобразан идол света и човека који изопачује истину о животу, о свету, о човеку, и о Богу. Због тога човек – а првенствено млад човек – истину види “у огледалу, у загонетки” (I Кор. 13,12), и ствара својеврсну и махом погрешну космологију и антропологију. Стога су одговори које он даје на велика егзистенцијална питања непотпуни и погрешни, и воде у мрачном и неизвесном правцу.
Данашње друштво је машину подигло на ниво божанства и у потпуности јој се потчинило. Божанством је прогласило науку и рационалну мисао. Постало је друштво потрошачког менталитета, такмичења, масовности, отуђења и напетости. Својим нездравим “духовним” профилом, оно негативно васпитава савременог човека и усмерава га на “широк пут што води у пропаст” (Мат. 7,13). Порукама и изазовима обраћа се нагонским потребама младог човека; буди бесловесне области његове душе, нуди отуђене обрасце живота, намеће идеје, односно ствара извештачене потребе.
Отуда човек, у свом настојању да покрије своје егзистенцијалне празнине, лако залута на разне путеве који воде у беспућа многих јереси, савремених псеудорелигијских, углавном азијатских, антихришћанских покрета, интернационалистичких струја, парапсихолошких езотеријских група које обећавају ,јединствено решење”. Тамо, међутим, човек наилази на збрку и очајање.
У ово трагично време отуђених стремљења, повећаног криминала, стреса, усамљености, затворености у себе, у овом периоду пометње идеја, илузорности човекових очекивања и срозавања његових вредности, постоји само једна права оријентација: окретање Христу, Који је све, Који је Светлост и Живот света.
Дакле, да би у ово наше недуховно време човек остварио спасоносни заокрет ка Светлости и Животу, човекољубље Божије посредује и дејствује кроз ликове савремених светих, доносећи нам равнотежу, излечење, васпитање и утеху. Присуство светитеља у данашњем свету открива божанску икономију, и свим многонапаћеним људима дарује наду на искупљење, на васкрсење и духовно здравље. Светитељи – они старији, али и ови новији јесу “богоносни” духовни Оци; они су “светлост света” која обасјава и освећује свет (Мат. 5,14- 16); они су педагози и саветници који човека воде ка Истини. Према учењу светог Симеона Новог Богослова, светитељ је духовни отац верницима, живо присуство Христово, савршени и препорођени у Христу човек, жариште светлости и образац духовног живота.
Блажени старац Порфирије, попут других познатих стараца наших дана, али и попут толиких незнаних и невидљивих личности, својим светим животом сведочи да је светост присутна и у наше време.
Присуство савремених светитеља у нашем свету, међутим, не даје само живу представу образаца светости; оно даје нарочит подстрек и узвишено осећање. Оно је светлост и утеха за једну врсту људи: за монахе, за трудбенике живота, за болеснике од неизлечивих болести, за одузете и приковане за постељу, за родитеље, а нарочито за мајке које без роптања носе крст сакатости или дугогодишње болести своје деце, за младе који полако умиру у безизлазима зависности од дрога, и за њихове родитеље. За све те паћенике и за многе друге који у бесконачним сатима ноћне усамљености снажније доживљавају владавину пропадљивости, бола и смрти у свом биолошком и психичком “бићу”, свети Оци, као што ћемо касније видети, били су и увек јесу “жива нада” (I Петр. 1,3), која једино може да их спасе од очајања и да их духовно препороди.
га на “широк пут што води у пропаст” (Мат. 7,13). Порукама и изазовима обраћа се нагонским потребама младог човека; буди бесловесне области његове душе, нуди отуђене обрасце живота, намеће идеје, односно ствара извештачене потребе.
Отуда човек, у свом настојању да покрије своје егзистенцијалне празнине, лако залута на разне путеве који воде у беспућа многих јереси, савремених псеудорелигијских, углавном азијатских, антихришћанских покрета, интернационалистичких струја, парапсихолошких езотеријских група које обећавају “јединствено решење”. Тамо, међутим, човек наилази на збрку и очајање.
У ово трагично време отуђених стремљења, повећаног криминала, стреса, усамљености, затворености у себе, у овом периоду пометње идеја, илузорности човекових очекивања и срозавања његових вредности, постоји само једна права оријентација: окретање Христу, Који је све, Који је Светлост и Живот света.
Дакле, да би у ово наше недуховно време човек остварио спасоносни заокрет ка Светлости и Животу, човекољубље Божије посредује и дејствује кроз ликове савремених светих, доносећи нам равнотежу, излечење, васпитање и утеху. Присуство светитеља у данашњем свету открива божанску икономију, и свим многонапаћеним људима дарује наду на искупљење, на васкрсење и духовно здравље. Светитељи – они старији, али и ови новији јесу “богоносни” духовни Оци; они су “светлост света” која обасјава и освећује свет (Мат. 5, 14-16); они су педагози и саветници који човека воде ка Истини. Према учењу светог Симеона Новог Богослова, светитељ је духовни отац верницима, живо присуство Христово, савршени и препорођени у Христу човек, жариште светлости и образац духовног живота.
Блажени старац Порфирије, попут других познатих стараца наших дана, али и попут толиких незнаних и невидљивих личности, својим светим животом сведочи да је светост присутна и у наше време.
Присуство савремених светитеља у нашем свету, међутим, не даје само живу представу образаца светости; оно даје нарочит подстрек и узвишено осећање. Оно је светлост и утеха за једну врсту људи: за монахе, за трудбенике живота, за болеснике од неизлечивих болести, за одузете и приковане за постељу, за родитеље, а нарочито за мајке које без роптања носе крст сакатости или дугогодишње болести своје деце, за младе који полако умиру у безизлазима зависности од дрога, и за њихове родитеље. За све те паћенике и за многе друге који у бесконачним сатима ноћне усамљености снажније доживљавају владавину пропадљивости, бола и смрти у свом биолошком и психичком “бићу”, свети Оци, као што ћемо касније видети, били су и увек јесу “жива нада” (I Петр. 1,3), која једино може да их спасе од очајања и да их духовно препороди.
