Болесно смирење и психијатар
Једног дана Старац ми је рекао: “Хришћанин треба да избегава болесну религиозност: и осећање више вредности због своје врлине, и осећање ништавности због своје грешности. Једно је комплекс, а друго смирење; једно је меланхолија, а друго покајање. Посетио ме је неком приликом један световни психијатар и почео преда мном да оптужује хришћанство јер, како је рекао, ствара меланхолију и осећање кривице. Одговорио сам му: ,Прихватам да поједини хришћани, због грешака својих и туђих, упадају у замку болести кривице, али и ти треба да прихватиш да световњаци упадају у гору замку – гордост. Осећање кривице присутно код верника у близини Христовој, нестаје кроз покајање и исповест, док гордост световних људи који живе далеко од Христа, никад не нестаје’.”
Старац нам је показивао пут који је заобилазио зло (грех), и још горе (гордост врлине), а доводио до бољег, односно до смирења врлине. Због тога је настојао да чистоту смирења заштити од опасности његовог изопачења. Говорио ми је: “Треба да будемо смирени, али да не распредамо о смирењу. Сувишна прича о смирењу је ђавоља замка, која доноси безнађе и неделатност, док истинско смирење доноси наду и остваривање заповести Христових”.
Имамо доброг Бога
Једног дана док смо седели у његовој келији и разговарали, зазвони телефон и дуго је звонио, а Старац није дизао слушалицу. Једног тренутка, међутим, он ми рече: “Јави се, молим те, и питај ко је и шта жели”. На вези је била једна госпођа из неког града северне Грчке, и рече да је потребно да разговара са Старцем. Он на то одговори: “Реци јој да овог часа не могу; чека ме доста света; нека ме позове довече”. Но, госпођа ме замоли да кажем Старцу да се помоли Богу за један њен озбиљан и хитан породични проблем. Чувши то, Старац ми рече да је уверим да се он већ моли. Она, међутим, стаде понављати колико је њен проблем хитан.
Тада ми Старац каже: “Дај ми телефон”. Па, укључивши апарат тако да и ја могу чути разговор, рече јој: “Бре, жено Божија, зашто си нестрпљива, кад сам ти рекао да се молим? Зар мислиш да је потребно да те чујем да бих знао у чему је твој проблем? Зар није проблем то и то? Али, проблем није само са тобом, него и са твојим мужем, коме се то догађа. Али, исто тако, и са твојим првим дететом…, и са другим, јер им се дешава то и то. Зар није тако како кажем?” Госпођа му, изненађена, одговори: “Тачно је тако како кажете, Старче”. А он ће на то: “Па, пошто је тако, моли се, чини оно што нам Христос каже; молићу се и ја, и не брини: твоји проблеми ће кренути набоље”. Госпођа није налазила речи да му захвали.
Пошто јој је дао и друге савете, Старац је благослови, спусти слушалицу и окрену се к мени, који сам гa запањено посматрао: “Јеси ли чуо? Какво је то чудо! Каквог доброг Бога имамо! Ја сам овде, а она, једна непозната госпођа, тамо – и мени грешном Бог је јасно показао проблеме које има она, њен муж, њена деца… Каквог великог Бога имамо!”
Ћилим и шкорпије
Једног дана кад сам дошао у Старчеву келију, он је лежао на кревету; поврх ћебади којима је обично био покривен, налазио се некакав стар, избушен ћилим. Мало се зачудих због тога. Иако ништа нисам рекао о томе, Старац је схватио моје мисли, па ми каже: “Посматраш овај стари ћилим, па се питаш зашто сам га пребацио преко себе. Много волим овај ћилим јер он има богату историју. Мом старцу га је поклонила његова баба, из свога мираза, а старац га је поклонио мени, као благослов, кад сам био његов послушник. Отад се никада од њега нисам одвајао. Кад сам био на Светој Гори, простирао сам га на под своје келије и легао преко њега да спавам. Ноћу, међутим, кад је наступала хладноћа, долазиле би шкорпије и скривале се испод ћилима јер су ту налазиле топлоту. Ујутру кад бих се пробудио, пажљиво сам устајао са ћилима, узимао метлу и полако истеривао шкорпије из моје келије не повредивши при том ниједну. Следеће ноћи шкорпије би опет долазиле да се угреју”.
Дивио сам се, и истовремено јежио, слушајући ову причу; замишљао сам Старца како блажено спава на шкорпијама. Спутавао сам, међутим, свој ужас мислећи како су шкорпије вероватно биле мале и стога безопасне. Недуго затим, Старац устаде са кревета и предложи ми да пођем са њим у шетњу у оближњу шуму. Док смо ћутке корачали, пребирао сам по својим мислима не бих ли нашао неку пригодну тему о којој бисмо разговарали. Старац, међутим, прекиде моје мисли рекавши: “И немој да мислиш да су шкорпије о којима сам ти говорио, биле мале. Биле су обичне, доста велике”. Тог тренутка сетио сам се прикладних речи из Јеванђеља, те рекох: “Старче, на Вама су се обистиниле речи Христове: ,Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије, и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити’ (Лук. 10,19)“. Старац ми на то љутито узврати: “Не говори такве ствари, бре! Христос је то рекао за седамдесеторицу својих ученика; није то рекао за мене”.
Смирење и благодат
Разговарао сам са Старцем о једном свом пријатељу који је имао ману превелике гордости, због које беше запао у разне невоље. “Старче”, упитах га, “ако дође благодат Божија, може ли се мој пријатељ променити?” А Старац ми одговори: “Кад дође благодат Божија, сви и све се мења; но, да би она дошла, зар није потребно да најпре стекнемо смирење?” Наиме, човек треба да учини оно најмање што може, а благодат ће учинити остало.
Потпуно послушање
Кад је био млад монах на Светој Гори, отац Порфирије је од свог старца тражио благослов да неко време буде послушник једног другог, веома строгог старца како би се још више научио смирењу и послушању. Кад је ступио у келију тог другог старца, овај му је одмах веома строго рекао: “Одлази тамо одакле си дошао!” И показао му је на прозор. Без икаквог узнемиравања и противљења, млади монах се упути прозору и кроз њега изађе из келије.
Смирење и послушање
Упитах једном приликом: “Старче, у чему је разлика између послушања и хришћанског смирења?” Он ми на то, кроз осмех, одговори: “То је једно те исто”.
Дечија искушења
Још као дете, отац Порфирије је, поштујући вољу Божију, показао велико смирење. Чувајући стоку изван свог села и сричући житије светог Јована Каливита, заволео је светитеље, а највише од свих заволео је Христа. И показивао је своју љубав онако како то Христос заповеда: “Ако ме љубите, заповести моје држите” (Јов. 14,15). За љубав Христову, чак и онако детиње немоћно, није оклевао да жртвује сваку физичку љубав. Говорио ми је на почетку нашег познанства: “Знаш, кад сам отишао на Свету Гору, био сам дете од тринаест година. Нисам имао искушења попут оних која имају старији, који су туговали јер су се сећали љубавних односа, и томе слично. Ја сам имао другачије искушење. Пошто сам много волео своје родитеље, ђаво их је у мојој машти стално доносио преда ме, и то врло живо, тако да сам неутешно плакао и плакао… Али, кад сам примио монашки постриг, искушења нестаде”. Христос, наиме, вели: “Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан” (Мат. 10,37).
Молим се смирено
Лежећи болестан у свом кревету, рекао ми је једног дана: “Све вас волим; за све вас се ја, грешник, молим. Молим вас да се и ви молите за мене”.
Појање са смирењем
Говорио ми је једном приликом о смислу византијског појања у православном богослужењу, и о светогорским појцима, који су појали једноставно, умилно, смирено – са циљем да помогну монасима који се моле. Додао је: “И овде у свету, наравно, постоје добри појци… Ипак, овде, како да кажем, често певају из егоизма”. Старац је веома волео византијско појање, које је одисало смирењем и изазивало осећање ганућа.
Смирено причање о благодатним даровима
Једног дана Старац ми је скоро отворено говорио о свом дару прозорљивости. Пошто сам знао да се веома уздржава од таквих прича, посматрао сам га зачуђено и са некаквим прикривеним немиром, због опасности од гордости. Он одмах “схвати” мој немир, па ми рече: “Знаш, може неко говорити о својим гресима, па бити горд; са друге стране, може пеко говорити о својим врлинама, а бити смирен”.
