Кад сам једном приликом посетио оца Порфирија, затекао сам га једва будног. Уз много напора он отвори очи и прошапута:
– Ко си ти?
– Отац Михаило – одговорих. – Долазио сам к Вама пре шест месеци, и рекли сте ми да сам психолошки проблем наследио од мајке.
Кад је чуо последњу реченицу, Старац отвори очи и живну.
– Па онда си ти озбиљан човек – рече. – Де, приђи ближе.
Ја му приступих и нагнух се над њим.
– Говорили смо о психолошком проблему који сам наследио од мајке, али нисмо помињали његово решење. Сада сам дошао да о томе мало више поразговарамо.
Старац се осмехну. Допале су му се те речи.
– Заиста, чедо моје – поче Старац – психолошка заврзлама је најбољи материјал за ђавола. То је најбољи темељ по којем он корача обављајући своје работе. Користи се нашом тескобом да у кризном тренутку – усред нашег најдубљег бола насрне на нас свом својом жестином, настојећи да нашу муку преобрати у богоборство и одбојност према Богу; а ако икако може, да нас наговори да похулимо на Бога. А сироти човек у том случају не зна шта да чини. Осећа се као да је заточен у некаквој затвореној изби где је све гушћа тама. И он почиње да запомаже и удара рукама о зидове и да се очајнички трза – а то није решење.
Кад си затворен у некој мрачној просторији, решење је да начиниш какву пукотину да би ушло мало светлости, и да би могао да назреш око себе. Тад су услови око тебе другачији – бар знаш где се налазиш и шта чиниш.
Опхрвани проблемима, људи често заборављају на светлост. Кад нису у стању ишта да учине, све више се предају тами; док су они тако обузети очајањем, долази сатана и дави их. Решење је у томе да му се човек одлучно супротстави и да потражи светлост, а не да се предаје свом стању и да допусти да га понесе бујица.
Пошто сам био нагнут над њим, Старац ме ухвати за браду и рече ми:
– Приђи ближе. Врло сам исцрпљен и не могу да говорим. Видим у чему је твој проблем; но, реци ми и шта ти о томе мислиш.
– Ја то доживљавам – рекох му – као некакав круг који има три дела, те се непрекидно крећем од једног до другог. Док седим у својој келији и зурим у зидове, чини ми се да ћу сваког трена полудети и да ће ме повести у душевну болницу – и тако ћу доживети неславан крај свог монашког пута.
– Други чин? – упита Старац мирно.
– Други чин је у томе – наставих ја – да узимајући нож ради сечења хлеба, бивам толико привучен да више не смем ни да се приближим ножу. То би, наиме, за мене било најслађе решење.
– А трећи? – настави Старац истим мирним тоном.
– Као треће – продужих – помишљам да потражим неку девојку, па да забављајући се са њом, заборавим Бога.
Старац се насмеши са бескрајном добротом; оно што ме је највише зачудило беше његов спокој – ни трепнуо није слушајући све ово што му причам. Но, његов одговор ме још више запањи.
– Добро! – заврши он. – Дакле, оче мој Михаило, све је како ваља; све је како ваља.
То ме врло ожалости. Помислих да ме, у својој болести, Старац није добро разумео.
– Старче – рекох му – ниси добро схватио то што сам ти говорио.
– Разумео сам ја – одговори ми он озбиљно. Но, јеси ли ти схватио да ти се овога трена не обраћа Порфирије?
– Па ко ми се обраћа? – упитах зачуђено.
– Свети Дух – рече он, па настави: – Дошао си к мени да ти кажем истину, је л’ тако? Зар не тражиш то од мене?
Да.
– Па онда – рече Старац – ако ја сматрам да је све како ваља, како другачије да ти то саопштим? Објаснићу ти да би боље разумео – јер тешко то прихваташ. Прво: нико није полудео борећи се против Бога. Неће ни теби ништа бити. Друго: чак и да заријеш нож себи у срце, он ће се савити. И то је узалуд. И треће: Михаило мој, касно је теби за девојку. Било, па прошло.
Дуго ме је гледао право у очи оним својим нарочитим плавим и пречистим очима – очима које су, у ствари, биле прозори раја.
– Рећи ћу ти – започе поново Старац – у чему је решење. Одговор је у томе да заволиш Христа и да се у потпуности предаш у руке Божије.
Стегао сам усне.
– И Ви сад кажете једном монаху, који за собом има једанаест година монашког живота, да би могао, односно да је већ време, да заволи Христа! Зар то није трагично?
– Не – одговори Старац мирно. – За то није довољно једанаест година.
Осетио сам слабост пред тим одговором.
– Да сте ми, Старче – рекох – саветовали да пешке пођем на Свету Гору, знате да бих то учинио не само лако, него уз велику радост.
Он се “лукаво” насмеши и одговори:
– То што ти кажеш јесте лако. Ово, међутим, што ја тражим, много је теже и то треба да оствариш.
Биле би ми, свакако, потребне читаве деценије монашког живота да схватим то што ми је говорио. И као што ми је рекао старац Пајсије: “То чувај као драгоцено знање о себи и као непроцењиво духовно искуство”.
Једног трена Старац застаде, потпуно исцрпљен. Тада ја осетих грижу савести. Начиних метанију пред њим целивајући му руку.
– Куда ћеш? – упита ме изненађено.
– Одлазим – одговорих. – Већ сам Вас заморио. Старац набра обрве.
– Дођи овамо – позва ме. Држећи ме за браду, повуче ме к себи и из велике близине упре своје очи у моје. Па ми прошапута:
– Понови шта сам ти рекао. Био сам ганут.
– Пажљиво сам слушао, Старче – уверавао сам га. – Ниједна реч ми није промакла.
– Ма, кажи и мени – рече он преклињући. Бре, Михаило, зар не схваташ?
Гледао сам га пренеражено, не схватајући шта је од мене тражио. Тада ми он јасно рече:
– Малочас ти нисам ја говорио. Реци и мени, да и ја чујем.
Почех да му понављам његове речи. Старац је био задивљен.
– Шта велиш? Значи, тако сам рекао? Видиш ли, дакле, како сам то лепо рекао?
Заиста је запањујуће да, користећи се различитим путевима, све истинске духовне личности и служитељи Божији доспевају до истоветног закључка. Због тога мати Гаврила закључује: “Постоји само једно образовање и васпитање у нашем животу: како да заволимо Бога”.
