О блаженој и незаборавној послушности
Сада је на реду излагање о борцима и атлетама Христовим: свакоме плоду претходи цвет, а свакој послушности – туђиновање, без обзира да ли се послушност изражава само телом или вољом. Овим двема врлинама, као на златним крилима, света [душа] брзо узлеће на небо. Можда је о њој онај духоносац певао: Ко ће ми дати крила као у голуба, да полетим кроз делање, и да починем (Пс.54,7) у сагледавању и смирености?
Нећемо пропустити, ако је по вољи, да откријемо и сам начин борбе ових храбрих ратника, тј. како држе штит вере у Бога и свог духовног руководитеља, и како њиме одбијају, да тако кажемо, сваку помисао на неверство духовном оцу и одсељење на друго место. Открићемо и то, како ти духовни ратници убијају сваку личну жељу која им се приближава, машући стално духовним мачем, и како, одевени у гвоздени оклоп кротости и послушности, одбијају сваку погрду и увреду, и уопште сваку стрелу. Молитвени покров духовног оца служи им као спасоносни шлем. Они стоје не сасвим састављених ногу: једна им је увек спремна за служење, а друга је непомично на молитви.
Послушност је потпуно одрицање од своје душе, које се испољава у телесним дејствима; или обратно: послушност је умртвљење удова при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. То је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге за опасности, неприпремљена одбрана пред Богом, одсуство страха од смрти, безопасна пловидба, ходање у сну. Послушност је гроб воље, а ускрснуће смирења. Као да је мртав, послушник не одговара нити размишља, било да се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу. Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања.
Почетак умртвљавања, било да се ради о вољи или о нашим удима, јесте мучан; средина је понекад тешка, а понекад није; а крај је потпуна неосетљивост за бол и одсуство сваког мучног осећања. Овај блажени живи мртвац осети тугу и бол у срцу само кад види себе да врши своју вољу, јер он се и плаши једино одговорности за сопствени суд.
Ви који се спремате за поприште духовног исповедништва; ви који хоћете да на свој врат ставите јарам Христов; ви који од сада настојите да сопствено бреме пребаците на туђа плећа; ви који се журите да драговољно, сами себе продате у ропство, да бисте у замену добили праву слободу; ви који пливате подржавани рукама других, како бисте прешли преко ове бескрајне пучине – знајте да сте крочили на пут кратак и каменит, на коме вреба само једна заблуда која се зове самовоља. Онај који се самовоље потпуно одрекао, чак и у стварима које му изгледају добре, духовне, богоугодне, стигао је на циљ пре него што је и коракнуо. Јер, послушност је неверовање себи у свакоме добру, до краја живота.
Пре него што, покренути смиреноумљем, усхтемо да сагнемо главу и да своје спасење у Господу потпуно поверимо другоме, те пре него што ступимо на подвиг, уколико поседујемо иоле проницљивости и разборитости, ми треба да просудимо, испитамо и (да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо допали у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини, те – претрпели бродолом. Но, када већ уђемо на то поприште благочашћа и покорности, не смемо ни за што више судити нашем добром наставнику, макар у њему, као човеку, можда и видели извесне мале погрешке. Иначе, судећи, никакву корист од потчињавања нећемо имати.
Ко год хоће да остане непоколебљив у своме поверењу према духовном оцу, обавезно треба да у сталној успомени неизбрисиво у срцу свом чува његове врлине, како би (том успоменом) запушио уста демонима кад у њега стане сејати неповерење према њему. Сразмерно повећању поверења у срцу, и само тело постаје марљивије у вршењу своје службе. А кад се спотакне о камен неповерења, паде! Јер, свакако, све што није од вере – грех је (Рим. 14,23).
Од помисли која ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од блуда. Тој змији уопште не дај ни најмање слободе, ни места, ни приступа, ни почетка. Викни на гују: „Варалице једна! Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења. Нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију“.
Оци појање Псалама одређују као оружје, молитву као бедем, а непорочне сузе као умиваоник. Блажену послушност, пак, схватају као исповедање, без којег нико од страсника неће видети Господа .
Послушник самоме себи изриче пресуду: ако се савршено покорава ради Господа, ослобађа се од сопствене кривице чак и када не мисли да је савршено послушан; но ако у било чему изврши своју вољу, сам сноси одговорност чак и кад мисли да је послушан. Уосталом, било би корисно да духовник не престане да га кори. Ако би и он заћутао, ја не бих знао шта још о томе да кажем.
Они који се у својој простодушности покоравају ради Господа срећно стижу на циљ свог пута, јер не навлаче на себе лукавство демона тиме што би критиковали духовника.
Пре свега, исповедимо се нашем добром судији, не само насамо него и пред свима, ако заповеди. Ране које се откривају, не само што се не погоршавају него се лакше и лече.
По доласку у општежиће доброг судије и пастира, присуствовао сам једном страшном суђењу.
Догодило се, наиме, док сам се тамо налазио, да је неки разбојник дошао да се посвети монашком животу. Онај одлични пастир и лекар заповеди да разбојник седам дана ужива потпуни одмор, те да само гледа како се у тој обитељи живи. Када је тих седам дана прошло, пастир га позва насамо и упита, да ли му се свиђа да живи с њима. И пошто виде да се он сасвим искрено сложио с тим, поново га упита, шта је грешно починио у свету. Разбојник одмах, до танчина, исповеди све. Видећи то, пастир му, желећи да га искуша, рече: „Хоћу да то исповедиш јавно, пред читавим братством“. А овај, истински омрзнувши свој грех и презрев сваки стид, обећа не колебајући се, и рече: „Ако хоћеш, и посред града Александрије!“.
Тад пастир сабра у цркву све своје овце, њих три стотине тридесет, и за време божанствене литургије (беше недеља), а после читања Јеванђеља, нареди да се уведе тај непорочни осуђеник, којег су, са рукама везаним позади, одевена у врећу од длаке и посута по глави пепелом, нека браћа вукла и с времена на време ударала. Пред тим призором, сви су устукнули и сместа бризнули у плач, јер нико није знао шта се у ствари дешава. И кад се разбојник приближи црквеним дверима, повика к њему она свештена и човекољубива глава громким гласом: „Стој! Недостојан си да уђеш овамо!“ Уплашен гласом пастира који му је долазио из олтара (јер му се учинило, како нас после под заклетвом увераваше, да чује гром, а не глас људски), разбојник у тај мах паде ничице, тресући се од страха сав сметен. Док је лежао тако на земљи и кропио тле сузама, поново му нареди чудесни лекар (који то све чињаше за његово спасење, показујући свима како се спасава и шта је то делатна смиреност), да пред свима подробно каже све шта је починио. И он с трепетом исповеди, један по један, све своје грехе, саблажњиве и за ухо: не само природне и противприродне телесне грехе, са људским бићима и са животињама, него чак и врачања, убиства и друге злочине о којима није ред ни слушати ни писати. Одмах после те исповести, нареди пастир да се разбојник постриже и прими у братство.
Дивећи се мудрости овог преподобног, ја га насамо упитах, ради чега је употребио један тако необичан начин лечења. А прави лекар рече: „Из два разлога: прво, да самог покајника путем садашње срамоте избавим од будуће. То се и збило, јер он не устаде са пода, брате Јоване, док није добио опроштај свих грехова. Не сумњај у то. Један брат, који се ту налазио, уверавао ме, говорећи: „Видех неког страшног човека где држи исписану хартију и перо. И како би који грех покајник изговорио, он би га пером одмах прецртао“. А и право је: Рекох, исповедићу безакоње моје Господу, и Ти си опростио неваљалство срца мога (Пс.31,5). А друго, хтео сам тиме да побудим на исповедање оне који у манастиру не исповедају све грехе, будући да без исповедања нико неће добити опроштај“.
Видео сам код тог незаборавног пастира и у његовој пастви и много других ствари достојних дивљења и вечите успомене, од којих ћу већину покушати да вам прикажем. Остао сам код њих не мало времена, пажљиво пратећи њихов начин живота, ван себе од дивљења томе како земни људи подражавају небеским бићима!
Љубав је међу њима била одиста неразрешива свеза. Што је још лепше, она је била лишена сваке непристојности у изражавању и сваког наклапања. А пре свега тога, учили су се да ничим не повреде савест свог брата. Ако би се гдегод појавио неки који би мрзео другога, пастир би га као преступника истерао у одвојен манастир. Једном приликом, неки брат оклевета пред њим ближњега. Преподобни сместа нареди да се клеветник истера, говорећи да у манастиру не могу заједно опстати и видљиви и невидљиви ђаво.
Видео сам код ових преподобних заиста корисне и дивљења достојне ствари: братство које је Господ сабрао и повезао, богато у чудесним делањима и сагледавањима. Јер, они су сами тако упражњавали и увежбавали божанске врлине, да им скоро нису биле ни потребне опомене настојатеља. Они су по својој сопственој побуди подстицали један другога на божанствену будност.
Бејаху, наиме, код њих одређени, уобичајени и утврђени извесни свештени и божанствени обичаји. На пример, ако се догодило да неко од њих, у одсуству настојатеља почне да клевета, или да осуђује, или уопште да празнослови, неки други брат би га неприметним мигом опомињао и умиривао. Ако овај то можда не би приметио, брат који га је опоменуо би, учинивши метаније, одлазио. Кад би се показало да треба нешто говорити, сећање на смрт и помисао на Вечни суд бејаху им непрестани и вечити предмет разговора.
Нећу пропустити да вам опишем изванредну врлину тамошњег кувара. Приметивши да он за време своје службе непрестано размишља и плаче, замолих га да ми открије како се удостојио такве благодати. Присиљен мојом молбом, одговорио ми је: „Никад нисам помислио да служим људима, већ Богу. Уз то сам дошао до закључка да нисам достојан подвига безмолвија, те ми је довољно да само погледам у ватру па да замислим будући, вечни огањ“.
Да чујемо нешто и о другој реткој врлини њиховој. Они ни за време самог обеда нису престајали да се баве умном делатношћу. На известан утврђени начин и једва приметним знацима, ови блажени оци су подсећали један другога на умну молитву. И чинили су то не само за време обеда него и при сваком сусрету и скупу. Ако би неко од њих кадгод учинио неки преступ, браћа су га преклињала да њима препусти бригу о одговорности пред пастирем и о казни. Отуда је велики пастир, знајући за обичај својих ученика, одређивао и лакше епитимије, сигуран да кажњеник није кривац. Штавише, он није ни вршио истрагу о томе ко је у ствари начинио преступ.
Међу њима никада није могло бити ни помена о празнословљу или шали. Ако би неко и започињао распру са ближњим, други присутни би, метанишући, стишавао гнев. А кад би приметио да су злопамтљиви, он је извештавао настојатеља, да би их убедио да се помире пре него што сунце зађе. Ако су, пак, остајали упорни у својој тврдоглавости, онда би им било забрањено да узимају храну док се не помире, или би били избачени из манастира. Ова похвална строгост код њих није била примењивана узалуд, већ је доносила и показивала обилан плод: многи су се, наиме, од ових преподобних монаха прославили као делатељи и сагледатељи, као расудљиви и смиреноумни.
Код њих се могла видети и страшна, но анђелолика појава: часни седи и свети старци који трче на послушање као да су деца, старине којима је највећа похвала у смирењу. Видех тамо и људе који се налазе у послушности око педесет година. Молио сам их да ме поуче, какав су успех постигли толиким трудом. Једни су на то говорили да су се спустили у бездан смиреноумља, којим је свака борба за свагда прекинута; други су причали да су стекли савршену неосетљивост и безболност за грдње и увреде.
Видех и друге међу овим незаборавним оцима, украшене белином као да су анђели, који доспеше до стања најдубље незлобивости и премудре простоте, остварене свесно, уз Божију помоћ. Јер, док је рђав човек двострук – један споља а други изнутра, једноставан човек није двојствен, већ представља нешто јединствено. Та њихова простота није била безумна и бесмислена као код оних старих људи у свету што их често називају излапелим. По спољашности су били сасвим пријатни, привлачни, ведри. У говору и понашању били су природни, неизвештачени, непатворени (ствар која се не среће код многих). А унутра, у души, они су као безазлена деца били свим својим бићем одани своме Богу и настојатељу, мотрећи смелим и чврстим духовним оком на демоне и на страсти.
Ни читав живот неће ми бити довољан, часни оче и богољубиви зборе, да опишем врлину и небочежњиво живљење тих блажених људи. Но, ипак је боље да овај наш спис украсимо описом њихових напорних подвига, и да тиме у вама подстакнемо богољубиву ревност, него да га испунимо сопственим саветима. Ван сваког је спора да се оно што је горе улепшава једино оним што је боље. Но, замолио бих вас још нешто: немојте мислити да је било шта од онога што је овде написано измишљено. Јер, неповерењем се обично упропашћује свака корист.
Но, вратимо се свом приповедању.
Неки човек, по имену Исидор, који је припадао племићком сталежу града Александрије, пре извесног времена се повукао у споменути општежитељни манастир. Тамо сам га још и ја затекао. Примивши га, преподобни пастир примети да се ради о скроз поквареном, грубом, опаком и обесном човеку. Премудри онда реши да људским лукавством надмудри лукавог демона, па рече Исидору: „Ако си стварно решио да понесеш јарам Христов, хоћу да се пре свега извежбаш у послушности“. А овај рече: „Као гвожђе ковачу, тако се и ја, свети оче, предајем теби на послушање“. А велики отац, умирен овим поређењем, одмах одреди подвиг гвозденом Исидору, и рече: „Хоћу да ти, рођени мој, стојиш крај капије манастирске, и да се сваком ко улази или излази поклониш до земље, говорећи: „Моли се за мене, оче, јер сам падавичар““. А овај га послуша као анђео Господа.
Пошто је он тако провео седам година и дошао до најдубљег смирења и умилења, славни отац одлучи да га, после беспримерно храбро поднете прописане седмогодишње пробе, као више него достојна, прими у братство и удостоји рукоположења. Али је Исидор, како преко других, тако и преко мене немоћног, преклињао пастира да му дозволи да на истом месту свој подвиг заврши, некако загонетно наговештавајући свој крај и позив на онај свет. Тако се и збило. Јер, када га учитељ остави на истом месту, он после десет дана оде Господу, кроз понижење у славу, узевши са собом недељу дана касније и вратара манастирског. Јер, блажени беше рекао вратару: „Ако стекнем слободу код Господа, бићеш убрзо и тамо са мном нераздвојан“. То се и десило, као највећи доказ његове непостидне послушности и богоподражавајућег смирења.
Упитах тога великог Исидора, док још беше међу живима, чиме се његов ум бавио за време стајања испред капије. И незаборавни подвижник не сакри то од мене, желећи да ми пружи корист. „У почетку сам замишљао да сам продат као роб за грехе своје, те сам са много горчине, напора и снаге метанисао. После годину дана, срце ми више није осећало бол, очекујући од самог Бога награду за трпљење. Када је прошло још годину дана, осетио сам свим срцем да нисам достојан да живим у манастиру, да виђам оце и разговарам с њима и да их у лице гледам, нити да се причешћујем Светим Тајнама. И од стида оборивши очи к земљи, а мисли још ниже, ја сам већ искрено преклињао оне који су улазили и излазили да се помоле за мене Богу“.
Једном приликом, када сам седео за трпезом са великим настојатељем, наслони он своја света уста на моје ухо, и рече ми: „Хоћеш да ти покажем божанску мудрост у најдубљој старости?“ И кад сам га за то замолио, дозове он са друге трпезе једног монаха, по имену Лаврентија, који је у манастиру дотле провео око четрдесет осам година и био други по чину свештенослужитељ. Он дође, и поклонивши се игуману до земље, узе од њега благослов. Но, кад је устао, игуман му ништа не рече, него га остави да стоји крај трпезе, без јела. Ручак тек што је био почео. Тако је он стајао добар сат, или чак и два, да ме је већ било стид и погледати у лице тог подвижника: беше то старац осамдесетих година, сав сед. Остао је тако, без одговора од стране игумана, све до завршетка обеда. А кад смо устали, преподобни га посла к поменутоме великом Исидору, да му изрецитује почетак тридесет деветог Псалма.
А ја, најлукавији, не пропустих прилику да испитам старца. И кад сам га упитао, на шта је мислио док је стајао крај трпезе, он ми је одговорио: „Замишљајући да уместо пастира гледам лик Христов, ја ни за тренутак нисам помислио да добијам наређење од њега као човека, него од Бога. Стога сам и стајао, оче Јоване, не као пред људском трпезом, него као пред жртвеником Божијим, молећи се Богу без икакве рђаве мисли о пастиру, с поверењем и пун љубави према њему. Јер, неко рече да љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Уосталом, знај и то, оче: нечастиви више ни на тренутак нема места у човеку који се преда простоти и драговољном незнању зла“.
Какав је био, уз помоћ Божију, тај пастир духовних оваца, таквога му и манастирског економа посла праведни Господ. Тај човек беше честит као нико други и кротак као ретко ко. Једном приликом, ради користи осталих, велики старац се као наљути на њега, очевидно без икаквог разлога, и нареди да се истера из цркве пре завршетка богослужења. А ја, знајући да човек није крив за оно за што га пастир беше оптужио, кад остадох насамо с великим, узедох економа у заштиту. Но, мудрац ми рече: „И ја знам, оче! Али, као што би било неправедно и жалосно отети хлеб из уста гладноме детету, тако и васпитач душа чини неправду и себи и подвижнику када му не пружа прилику да задобије ловоров венац, а зна да га он подношењем увреда, презира, ниподаштавања и подсмеха у сваком трену он може заслужити. То доводи до троструке и веома значајне штете: прво, сам настојатељ се лишава награде за изрицање епитимије; друго, настојатељ није врлину једнога употребио на корист осталих, иако је могао; треће, и најтеже, чак и они који изгледају чврсти и стрпљиви, занемарени извесно време тобож као добродетељни, без опомена и без укора од стране настојатеља, често остају без стечене користи и трпљења. Јер, ма колико земља била добра, плодна и масна, недостатак воде понижења чини да подивља и да из ње никне трње надутости, блуда и незнања за страх Божији. Знајући за то, онај велики апостол је и писао Тимотеју: Настој, укори, запрети и у време и у невреме (уп. 2.Тим.4,2).
А кад сам се ја томе успротивио, указујући на слабост нашег нараштаја, као и на то, да се због безразложног каогод и оправданог прекоревања од стране пастира, можда многи могу одбити од стада, истинском путовођа ми, као човек пун мудрости, рече: „Душа која се Христа ради љубављу и поверењем везала за пастира, не одступа од њега до последње капи крви, нарочито ако је његовом помоћу излечила ране, сећајући се онога који рече: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе… нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39). А ако се душа није на такав начин везала, учврстила и привила уз пастира, онда се ја чудим да такав човек на томе месту не проводи време узалуд, везан за пастира лажном и привидном покорношћу“.
И стварно, велики се није преварио. Напротив, задржао је овце у своме стаду, васпитао их и усавршио, и принео Христу као жртву без мане. Да чујемо, и да се дивимо премудрости Божијој која се налази у земљаним сасудима!
Налазећи се тамо, дивио сам се вери и трпљењу неких почетника, и несавладивој чврстини с којом су подносили строгост не само настојатеља него и извесних монаха много нижих од њега. Да бих се нечему научио, обратих се једноме од те браће, који је провео у манастиру већ петнаест година, по имену Авакиру. Њега су највише, приметио сам, скоро сви злостављали: трапезари су га готово сваки дан истеравали из трапезарије, будући да по природи беше на језику мало неуздржљив. И рекох му: „Брате Авакире, зашто видим да те сваког дана избацују из трапезарије, па често и на спавање одеш без вечере?“ А он ми одговори: „Веруј ми, оче, кушају ме оци, да виде јесам ли прави монах. Они то не чине одистински. Те тако и ја подносим све лако, пошто ми је познат циљ великога оца и свих осталих. И ево, петнаест година живим с том мишљу. Уосталом, и они сами су ми рекли приликом ступања у обитељ, да оне који су се одрекли од света испитују све док се не наврши тридесет година. И право је, оче Јоване: злато не може бити чисто докле год се не претопи у огњу“. Поживевши још две године после мог доласка у тај манастир, овај честити Авакир отпутова ка Господу, рекавши оцима на смрти, пре него што је испустио душу: „Хвала, хвала Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога спасења, кушали ви, ево већ седамнаест година како ме не куша демон!“ Пастир, као праведни судија, с правом нареди да се Авакир сахрани као исповедник, са светима који тамо почивају.
Учинио бих неправду свима који теже ка добру, када бих у гроб ћутања закопао врлину и подвиг Македонија, првог међу тамошњим ђаконима. Једном, на два дана пред празник светог Богојављења, овај свети подвижник, потпуно предан Господу, испроси од пастира одобрење да оде неким својим послом у град Александрију. Уз то, наравно, обећа да ће се најбрже вратити из града, због близине празника и потребних припрема. Добромрзац, пак, ђаво омете архиђакона, којег с благословом беше отпустио игуман, да стигне у манастир за свети празник о року који му настојатељ беше одредио. Пошто је стигао дан касније, забрани му пастир да служи и одреди му место међу последњим почетницима. Добри је ђакон трпљења и архиђакон постојаности примио заповест очеву, и то тако мирно као да је кажњен неко други, а не он. Пошто је у таквом положају провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у пређашњи његов чин. Но, тек што је прошао један дан, архиђакон га стане понизно молити да остане под епитимијом и првобитном казном губитка части, говорећи му да је „у граду починио један неопростив грех“. Преподобни је знао да он не говори истину, али учини по праведној жељи подвижника, будући да је то тражио ради смирења. Имало је шта и да се види: часна старина стоји у реду почетника и сваког искрено преклиње да се моли за њега. „Пао сам“, вели, „у блуд непослушности“. А мени, бедноме, овај велики Македоније повери разлог, због чега се добровољно вратио на последње место: „Никада нисам у себи осетио такво олакшање од сваке борбе и такву сладост божанствене светлости, као сад“. Анђелима је својствено да не падају (неки чак мисле да уопште не могу ни пасти); људско је – пасти, и што је брже могуће устати, ма колико пута да се падне; а демонима, и само њима, својствено је да када падну више никада не устану.
Манастирски економ ми је поверио следеће: „Кад сам био млад и чувао стоку, догодило се да сам пао најтежим падом душе. Међутим, пошто сам био навикнуо да змију никада не кријем на дну срца свога, и ову змију ухватих за реп и показах је лекару. (Под репом подразумевам крај злодела). А он ме, с осмехом на лицу, лако потапша по образу, и рече: „Буди спокојан, чедо моје! Врши своју службу као и до сада и ничега се не плаши!“ А ја примих то с ватреном вером, и кроз свега неколико дана уверих се да сам излечен, те наставих пут свој с радошћу и страхом“.
Сва створена бића, како неки сматрају, створена су тако да се разликују једно од другога. Тако су и у томе братству постојале разлике у ступњу оствареног напретка и сазнања. Када би приметио да нека браћа воле да се праве важни приликом посете светских људи манастиру, онај лекар би их баш у присуству гостију обасипао најтежим погрдама и одређивао им најниже послове, тако да су после хитро бежали када би само видели да неко из света долази у госте. Беше занимљиво видети како таштина прогони саму себе и од људи се крије!
Недељу дана пре мог одласка из тога светог места, Господ узе к себи једног преподобног оца, не желећи да ме лиши његове молитве. То је био један диван човек, по имену Мина, други по чину иза настојатеља, који је педесет девет година живео у томе општежићу и прошао кроз све дужности. Трећег дана после његове смрти, док сам вршио уобичајено правило поводом упокојења преподобног, одједном се читаво место где је био положен испуни дивним мирисом. Велики нареди да отворимо ковчег у коме је лежало тело преподобнога. И када то учинисмо, угледасмо сви како из његових часних стопала, као из два извора, истиче миомирисно миро. Тада учитељ рече свима: „Видите? Гле, зној његових мука и напора принет је Богу као миро!“ Да, управо тако!
Оци из тога места причали су нам и о многим другим врлинама овог преподобног Мине. Између осталог, причаху и ово: једном науми настојатељ да испроба његово богодаровано трпљење. Мина је дошао у игуманску келију и направио вечерње метаније пред игуманом, молећи га, по обичају, за правило. Међутим, игуман га остави да лежи на земљи све до јутарњег богослужења. Тада га благослови и подиже, пошто га претходно изгрди као уображена и нетрпељива човека. Преподобни је знао да ће он то храбро поднети, па је због тога то и извео, на поуку свима. Ученик преподобног Мине уверљиво нам је испричао и ову појединост о своме учитељу: „Радознало сам га испитивао, није ли га спопадао сан док је лежао ничице пред игуманом. А он ми откри да је цео Псалтир напамет прочитао док је на земљи лежао“.
Нећу пропустити да венац поуке украсим и једним правим смарагдом.
Са неким од тих најчеститијих стараца повео сам једном приликом разговор о безмолвију. Љубазно и са осмехом на лицу, они ми духовито рекоше: „Оче Јоване, ми смо од тела, па водимо и живот који одговара телу, јер смо унапред оценили да према мери наше слабости треба и врсту борбе изабрати. Рачунамо, тако, да је боље борити се с људима (који се покаткад наљуте, али се и умеју покајати због тога) него с демонима, који су свагда бесни и спремни да нас нападну“.
А један други старац, гајећи према мени велику љубав божанску и присан у опхођењу са мном, рече ми љубазно: „Ако ти, мудрији од свих људи, поседујеш у дубини своје душе енергију онога који је казао: Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,13); ако те је Дух Свети окропио росом чистоте као што је окропио Дјеву; ако те је сила Вишњега, сила трпљења, осенила – опаши се као Христос Богочовек, опаши бедра своја убрусом послушности, и уставши са вечере безмолвија, са скрушеним духом опери ноге браћи. Боље речено, баци се са понизним духом пред ноге братства. На врата свог срца постави строге и недремљиве стражаре. Нека ти у непостојаном телу ум буде постојан. Вежбај умно безмолвије и поред тога што осећаш кретање и немир у удовима. Што је најтеже од свега, остани спокојан у души и посред највећег метежа. Завежи брзи језик, који помамно хоће да противречи; бори се са овим деспотом седамдесет пута по седам на дан. Ум прикуј на крст душе као што се наковањ причвршћује на пањ, да би се тучен честим ударцем чекића поруге, грдње, исмевања и увреде, одржао нимало сломљен или клонуо него потпуно гладак и нетакнут. Свуци са себе своју вољу као срамну одећу, и тако обнажен уђи у борбу. Учини оно што се ретко чини и што се не среће лако: обуци се у оклоп вере који се не може разбити нити пробити неповерењем према духовнику; уздом целомудрености укроћуј чуло пипања, које се бестидно пропиње; размишљањем о смрти обуздавај очи, које би да се сваки час загледају у лепоту и величину земаљску; љубопитљиви ум, који би да радо осуђује брата као немарног, умири бригом о самоме себи, искрено волећи ближње и потпуно саосећајући с њима. Сви ће, драги оче, по том збиља познати да си Христов ученик, ако у заједници влада међусобна љубав. Хајде, хајде (поново рече мој добри пријатељ), хајде настани се код нас! Сваког тренутка пиј од воде понижења као да је вода жива, пошто и Давид, окусивши од сваке сласти под небом, после свега, као у некој недоумици рече: Гле, шта је добро, и шта је најбоље! Ништа друго до када браћа живе заједно (Пс. 123,1). Па, ако се још и не удостојисмо блага таквог трпљења и послушности, добро је и то ако, познавши своју немоћ и живећи у самоћи далеко од подвижничког попришта, славимо подвижнике и молимо се да им Бог подари трпљење“.
Речи тога доброг оца и одличног учитеља, који је на јеванђелски и пророчки, или још тачније – на пријатељски начин расправљао с нама, потпуно су ме победиле, те смо се сложили да без икакве сумње првенство припада послушности.
Подсетивши се још једне корисне врлине ових блажених отаца, ја као да из раја изађох, те ћу вам опет предложити свој нелепи и некорисни трновити говор.
Блажени пастир је често примећивао, док смо стајали на молитви, да неки разговарају. Такве је он кажњавао да стоје пред црквом по недељу дана, наредивши им да метанишу свима који улазе и излазе из цркве. Што је још необичније, он је тако кажњавао чак и клирике, тј. презвитере!
Приметио сам да један брат за време богослужења стоји са много више осећања у срцу него многи други, и да се нарочито у почетку појања по извесним особитим кретњама и изразу лица могло приметити као да разговара с неким. Запитах га за разлог његова блаженог обичаја. А он разумеде да ће бити корисно ако не сакрије своју тајну, и рече: „Навикао сам, оче Јоване, да од самог почетка сабирем своје помисли и ум са душом, и да их, прикупљајући, позивам: Хајде да се поклонимо и паднемо пред Христа, Цара и Бога нашег!“
Мотрећи на трапезара видео сам да му за појасом виси мала свешчица. Ухватио сам га да сваки дан записује своје помисли, и све то онда исповеда пастиру. И не само њега, него и многе друге видех да поступају на исти начин. Чуо сам да је то установљено по заповести самог великог пастира.
Једном је тај пастир истерао из манастира некога брата који је пред њим оклеветао свог ближњег, назвавши га (704) зановеталом и брбљивцем. Истерани је издржао седам дана стојећи пред манастирском капијом, молећи понизно да му се опрости и одобри поновни улазак. Када је човекољубиви игуман за то сазнао и известио се да истерани није ништа окусио читавих шест дана, саопштио му је: „Ако баш хоћеш да живиш у манастиру, одредићу ти место међу онима што се кају“. И пошто покајник то врло радо прими, пастир нареди да га одведу у посебан манастир за оне што оплакују своје грехе, што је одмах било и извршено.
А пошто смо се сетили поменутог манастира, рећи ћемо укратко нешто и о њему.
На један стадиј од великог манастира беше место, звано Тамница, начињено без икакве удобности. Тамо никада ниси могао видети ватре, ни вина, ни уља за јело, нити било чега другог осим хлеба и нешто поврћа. Тамо је игуман затварао оне који су се после ступања у монаштво поново заплели у страсти – без права на излазак, и то не заједно, већ свакога засебно и одвојено, или највише по двојицу, све док од Бога не би о свакоме био извештен. Поставио им је и намесника великог, по имену Исаака, који је од свих што су му предати захтевао скоро непрестану молитву. За растеривање унинија имали су велику количину зелених гранчица за плетење корпи.
Такав је био начин живота, такво уређење, такав подвиг оних који стварно ишту лице Бога Јаковљева (уп. Пс.23,6). Добра је ствар дивити се мукама ових светаца; још боље је следити њихов пут спасења; но, хтети одједанпут достићи њихов свети живот, ствар је безумна и немогућа.
Подстицани грижом савести, дођимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо и отимамо к Њему, не избрише грехове наше и бол који нам раздире срце не претвори у радост.
Јер, по мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје развеселише душу моју (Пс.93,19). У одговарајуће време, не заборавимо ни онога који говори Господу: Колико год велике и страшне биле муке моје, Ти си ми се вратио и оживео ме, и из понора земаљског, по моме паду, поново ме подигао (Пс.70,20). Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће разговарати с анђелима. Благо монаху који у сваком тренутку сматра да је заслужио сваки презир и поругу! Благо ономе ко је своју вољу до краја умртвио и сву бригу о себи пренео на свог учитеља у Господу, јер ће стати с десне стране Распетога!
Ко од себе одбацује праведан или неправедан укор, одбија своје спасење; а онај који га прима, с болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.
Веру и љубав према свом духовном оцу показуј Богу духовно, а Бог ће [твоју наклоност] тајанственим путем открити твоме оцу. Тада ће ти он, осетивши твоју приврженост, одати признање и постати пријатељ.
Ко сваку змију открива свом духовном оцу, показује да стварно има поверење у њега; а ко скрива било шта, још лута по беспућу.
Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек када себе затекне да плаче због пораза брата и да се искрено весели његовим успесима и благодатним даровима.
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га још може излечити казна старијих; међутим, његову болест људи неће моћи излечити уколико се на исти начин понаша и пред старијим и паметнијим од себе.
Ко није послушан на речима, сигурно није послушан ни на делу. Јер, онај који је неверан у маломе (тј. на речима), тај је и на делу непоправљив. Он се узалуд труди, јер од светог потчињавања не добија ништа осим сопствене осуде.
Ко је своју савест кроз потчињавање духовном оцу до највеће мере смирио, из дана у дан ишчекује смрт као сан, или боље – као живот, и не плаши се, јер сигурно зна да се у часу његовог одласка из овог света неће од њега, већ од његовог духовника, тражити да положи рачун.
Ко је у Господу добровољно примио на себе какву дужност од свог оца, па се неочекивано спотакне, нека не приписује кривицу ономе ко је дао оружје, већ ономе који је оружје примио јер оно му је дато да се бори с непријатељем, а не да га окрене против самога себе. А ко се присилио ради Господа, и скренуо пажњу свом духовном оцу на своју неспособност, нека буде без бриге – јер ако и падне неће погинути.
Пријатељи моји, пропустио сам да изнесем пред вас још једну посластицу врлине: видео сам, наиме, и такве послушнике у Господу који су сами еебе вређали и понижавали Бога ради, да би били спремни да приме увреде са стране, навикнути да се не плаше понижења.
Душа која стално мисли на исповест, као уздом бива спречавана да греши, јер грехове које не исповедамо већ чинимо без икакве бојазни.
Шта је права послушност, схватили смо заиста тек онда, када у одсуству духовника, замишљајући лик његов, мислимо да је пред нама и клонимо се сваког разговора, или речи, или јела, или сна, или било чега другог што би му, по нашем мишљењу, могло бити непријатно. Јер, неправи ученици се радују одсуству учитеља, а прави га сматрају губитком.
Затражих једном од једнога од најискуснијих подвижника да ми објасни на који се начин у послушности стиче смиреност. А он рече: „Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и ослобођење од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписује учинку молитве духовног оца, те му је сујетна уображеност туђа и далека. Како би се и могао уобразити због онога што је, како и сам мисли, учинио уз помоћ другога а не својим сопственим снагама? Безмолвник, међутим, нема на располагању такву смирену мисао. Уображеност налази пред њим оправдање, уливајући му у главу да је све ове успехе постигао својом сопственом заслугом“.
Када избегне две заблуде, онај који се налази у послушности остаје вечито послушним слугом Христовим.
Демон се труди да послушнике понекад испрља нечистотама тела и да их начини хладним и преко обичаја узнемирљивим. Понекад их начини некако сухим и јаловим, немарним према молитви, сањивим и натмуреним, како би их навео да дигну руке од подвига, јер тобож никакву корист нису видели од послушности, него чак иду уназад. Он им не допушта да схвате да промислитељско одузимање од нас онога што нам изгледа као добро често бива повод за најдубље смиреноумље. Неки су, често, трпљењем одбијали поменутог варалицу. Но, овај још није ни престао да говори, а други гласник убрзо за тим стаје пред нас и покушава да нас на други начин превари. Знао сам послушнике који су захваљујући бризи духовног оца постали пуни умилења, тако мили, уздржљиви, марљиви, мирни, ватрени. Демони, међутим приступише к њима и посејаше у њихову душу мисао – као да су већ зрели за безмолвије и способни да у томе подвигу достигну највиши ступањ савршенства и бестрашћа. И они се, прелашћени, отиснуше из луке на пучину. И када их изненади бура, они се, без крманоша, кукавно изложише бедној пропасти у томе прљавом и сланом мору.
Неопходно је да се море узбурка и да подивља, да би поново на земљу био избачен сав муљ, травуљина и свака трулеж коју су реке страсти нанеле у њега. Погледајмо добро: наћи ћемо да после буре настаје на мору велика тишина.
Ко некад слуша а некад не слуша оца, личи на човека који на своје око приставља – час лековиту маст, час – негашени креч. Јер, један је који зида, а други који руши; каква је од тога корист осим самога рада (Сир.34,23)?
О, послушни сине Господњи, нека те не прелести дух гордости: немој казивати своје грехове учитељу као у трећем лицу. Јер, без срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своју озледу лекару. Не стиди се, реци: „Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Није га нико други направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив – ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго – већ једино мој немар“.
На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини душе као осуђеник: ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове. Демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге.
[Тврдњу] да све зависи од навике и за њом се поводи (уколико је само тачна) најпре [можемо применити] на врлине, које Бога имају за свог великог сарадника. Ако се од самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижењима, нећеш се, сине, дуго времена трудити да у себи осетиш блажени мир. Не устручавај се да грехе своје исповедаш оцу који ти помаже да се спасеш, као Богу, са најдубљом понизношћу. Видео сам како осуђеници држањем које изазива сажаљење, одрешитим признањем и молбом на коленима ублажавају строгост судије, и његов гнев преображавају у милосрђе. И Јован Претеча је од оних што су му долазили тражио да се пре крштења исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5) не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења. Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама него са гордошћу.
Не заноси се и не поводи се за причама о оцима безмолвницима и отшелницима, јер ти корачаш у војсци првомученика. Чак и кад паднеш, не бежи с попришта: баш тада нам је лекар највише и потребан. Онај који се и поред помоћи путовође саплете о камен, без његове помоћи би се, свакако, не само саплео него и погинуо.
Када нас искушење савлада, одмах приступају демони. Ухвативши се за то као за згодан (у ствари потпуно неприкладан) повод, саветују нам да се одамо безмолвију. Циљ је наших непријатеља да нашем паду додају још једну рану.
Када се лекар изговори неспособношћу да нас излечи, треба отићи другоме. Јер, без лекара се ретко ко излечио. Коме ће онда пасти на ум да нам противречи кад тврдимо да би брод који је и са искусним крманошем претрпео бродолом, без крманоша у сваком случају морао пропасти?
Од послушности – смирење, од смирења – бестрашће. Ако нас се баш у смирењу нашем опоменуо Господ и избавио нас од непријатеља наших (Пс.135,23-24), ништа нас не спречава да кажемо да се кроз послушност долази до бестрашћа, у коме смирење постиже своју сврху. Јер, са смирењем почиње бестрашће, као год што са Мојсијем почиње Закон. И кћер усавршава мајку као Марија синагогу.
Сваку казну од Бога заслужују болесници који, пре коначног исцељења, остављају првога лекара, иако су код њега били на лечењу и осетили побољшање, те почињу да више цене другога. Немој бежати из руку онога који те је привео Господу. Јер, у току целог живота свог, никога другог не треба толико да поштујеш као њега.
За неискусног војника није безопасно да се одваја од масе бораца и упушта у појединачну борбу. Није без опасности ни за монаха да одлази на подвиг безмолвија пре него што прође темељну обуку и стекне велико искуство у борби против душевних страсти. Први се излаже телесним, а други душевним опасностима. Боље су двојица, каже Писмо, него један (Екл.4,9); тј. добро је за сина да се заједно са својим оцем бори против својих страсти, уз садејство Духа Божанског. Ко слепцу ускрати водича, и стаду пастира, и залуталоме спроводника, и детету оца, и болеснику лекара, и броду крманоша – излаже га опасности. А ко се без помоћи упушта у борбу са злим дусима, постаје њихова жртва.
Они који први пут долазе у лечилиште, нека кажу шта их боли. А они који су се посветили послушности, нека испоље одговарајуће смирење. Поуздан знак оздрављења јесте, код првих, стишавање болова, а код других, као ништа друго – повећање самоосуђивања. Нека ти савест буде огледало послушности. То ће ти бити довољно.
Они који подвиг безмолвија проводе у послушности духовном оцу, имају за противнике демоне, и само демоне. А они који се налазе у заједници, морају се борити не само са демонима него и са људима. С обзиром на то да су стално пред учитељевим очима, први брижљивије извршавају његове заповести; а други, често, у одсуству учитеља помало и нарушавају његове заповести. Међутим, ако су неки од њих марљиви и трудољубиви, трпљењем злостављања више него довољно надокнађују недостатак и добијају двоструки венац.
Живећи у братству, обратимо на своје спасење сву могућу пажњу. У пристаништу које је пуно бродова може лако доћи до судара, а на првом месту оних које гнев, као неки црв, потајно нагриза.
Треба настојати да се у присуству духовника понашамо тако као да ништа не знамо, и да будемо крајње ћутљиви. Јер, ћутљив је човек син философије, који на сваком кораку, куд год се окрене, стиче велико знање. Видео сам послушника који прекида приповедање свог духовника, те [почех] да очајавам над његовом послушношћу, гледајући како од ње постаје надмен а не смирен.
С највећим трезвоумљем и будношћу треба да проценимо када и како дужност да претпоставимо молитви. Свакако, човек се не може растргнути на све стране.
Пази на себе када се налазиш с браћом, и никако немој настојати да било по чему изгледаш праведнији од њих. Иначе ћеш направити два зла: њих ћеш озледити својом извештаченом и лажном ревношћу, а самоме себи ћеш на сваки начин пружити повод за гордост.
Имај ревност у души својој, никако је не испољавајући телом, нити изгледом, нити речју, нити каквим загонетним понашањем. Па и то чини тек пошто си престао да потцењујеш ближњега. Ако си, пак, у том погледу неуздржљив, буди у свему сличан браћи својој, и не издвајај се ни у чему својом уображеношћу.
Видео сам неискусног ученика како се пред неким људима хвали врлинама свога учитеља. Мислећи да туђом славом постане и сам славан, изложио се срамоти када му сви рекоше: „Па, како да једно тако плодно дрво има на себи једну тако јалову грану?!“
Трпељивима се можемо сматрати не када храбро подносимо грдњу само од оца, већ када од сваког човека трпимо понижење и увреду. Јер, од оца ми све подносимо из поштовања, и зато што се осећамо његовим дужницима.
Жудно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.
Ко би видео да се братство смирује захваљујући њему, нека се не хвали у својој души, будући да су лопови свуда око нас. Урежи дубоко у сећање Онога који рече: И ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Суд о нашим делима сазнаћемо у часу смрти.
Општежиће је небо на земљи. Господу служе анђели. Тако и ми своје срце треба да настројимо. Они који се налазе на овом небу покаткад имају срце као од камена; понекад их, опет, теши умилење, тако да и гордост избегну и сузама ублаже своје муке.
Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједанпут омекша, заслади и сасвим искорени.
Видео сам једном два човека где, сакривени, мотре на муке и ослушкују уздахе подвижника. Но, један је то чинио да би се угледао на подвижнике, а други – да их у згодном тренутку с прекором обелодани и тако Божијег делатеља одбије од његове врлине. Немој бити неразборито ћутљив и тиме доводити друге у пометњу и огорчење. Не буди ни млитав у понашању и ходу када ти је наређено да пожуриш. Иначе, бићеш гори од лудих и поремећених. Видео сам једанпут душе које су боловале од такве млитавости по природи, а неке намештено. И зачудих се, рече Јов, како је разноврсна људска поквареност (уп. Јов 22,5).
Онај који живи у заједници неће моћи да има толико користи од појања Псалама колико од молитве: јер, настане ли нека забуна – готово је са Псалмом.
Непрекидно се бори са мислима: кад почну да лутају прибери их к себи. Јер, Бог и не захтева од послушника потпуно прибрану молитву. Не буди стога нерасположен када се осетиш покраденим, али се плаши ако вечито мораш призивати ум к себи.
Ко је у дубини душе решио да борбу не напушта до последњег даха, и да макар по цену хиљада смрти тела и душе не узмакне, неће лако пасти ни у једно ни у друго. Јер, двоумица у срцу и неповерење према одређеном месту подвига увек доводе до саплитања и несрећа. Онима који су склони да се селе из једног манастира у други, ни у једноме не може бити добро, јер ништа толико душу не чини бесплодном као нестрпљивост.
Ако си дошао непознатом лекару и у непознату болницу, буди као пролазник, а тајно посматрај искуство свих који се тамо налазе. Па кад осетиш да за твоје болести имаш користи од ових мајстора и њихових помоћника, а нарочито оно што је потребно за сузбијање разметљивости, ти им већ и приступи и продај се за злато смирења, на хартији послушности и задужници служења, те у присуству анђела као сведока исцепај пред њима хартију своје воље, Јер, ако прелазиш из манастира у манастир може ти се десити да ти пропадне цена којом те је Христос искупио. Нека ти манастир у који си ступио буде гробница пре гроба: из гроба нико не излази пре свеопштег васкрсења. Уколико су неки и изашли – размисли: они су пре тога ипак били умрли. Помолимо се Господу од свег срца да се и у то зло не увалимо.
Када се немарнијим монасима учини да су дужности послушања тешке, изговарају се да је боље молити се. Ако су, пак, те дужности лакше, беже од молитве као од ватре.
Догађа се да неко препусти посао којим је задужен другоме, који га моли, да би га умирио. Догађа се, пак, да неко уступи своју дужност другоме и из лености, или, пак, из славољубља, или из ревности.
Ако си обећао да ћеш живети у извесној обитељи, па видиш да немаш баш никаква напретка, не устручавај се да је напустиш. Уосталом, искусни је монах свуда искусан, и обратно.
Погрде су у свету проузроковале многа раздвајања и несугласице, а угађање стомаку је у манастирима узрок сваког пада и гажења монашких завета. Ако ову господарицу савладаш, свако ће ти место бити погодно да постигнеш бестрашће. А када она влада, на сваком месту, осим у гробу, бићеш изложен сваковрсним опасностима.
Господ отвара очи послушницима да виде врлине учитеља, а затвара их за њихове мане. Добромрзац [тј. ђаво] чини супротно.
Образац савршене послушности, драги пријатељу, нека нам буде жива: ако је и мешамо са другим тварима, она остаје увек чиста од било какве нечистоте.
Ревносни највише треба да пазе на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао.
Увек, а највише за време појања на богослужењу, треба сачувати мир и тишину. Циљ је демона да изазивањем нереда упропасте молитву. Онима који служе приличи да у молитви умом својим досежу небеса док телом стоје пред људима.
Увреде, потцењивања и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са горчином пелена. Похвале, почасти и разне друге љубазности, попут меда, код сладострасних рађају сваку сласт. Размотримо, стога, природу и једног и другог: пелен чисти у нама сваку нечистоћу, а мед обично изазива поремећај жучи.
Треба имати пуно поверење у оне који су у Господу на себе преузели старање о нама, макар и заповедали понешто што је супротно нашем мишљењу и што се наизглед противи нашем спасењу. Тада се, као у ватри смирења, куша наше поверње у њих. Знак потпуног и правог поверења састоји се у томе да се без двоумљења покоравамо својим претпостављеним и онда када видимо да су њихове наредбе супротне нашим очекивањима.
Од послушности – смирење, као што смо већ у претходном излагању рекли; од смирења – расуђивање, као што то велики Касијан у својој књизи „О расуђивању“ тако лепо и узвишено учи; од расуђивања – прозорљивост, а од њега – предвиђање.
Ко, дакле, неће хтети да крене дивним путем послушности, кад види каквим све добрима води! О тој великој врлини рече онај дивни псалмопевац: По својој доброти си припремио своје присуство у срцу сиротог послушника, Боже (Пс.67,11).
Читавог живота се сећај оног великог подвижника, који од духовника у току целих осамнаест година није чуо телесним ушима „Спасавај се!“, док је унутрашњим слухом сваки дан слушао од Господа – не „Спасавај се!“ (што изражава само жељу чије остварење није извесно), него „Спасен си“ (што је одређено и несумњиво).
Нису свесни послушници који, приметивши попустљивост и снисходљивост духовника, траже да им одреди дужности по њиховим сопственим жељама. Када их добију, нека знају да су се потпуно лишили исповедничког венца. Јер, послушност је туђа сваком лицемерству и личним жељама.
Има и таквих који одбију да изврше наредбу коју су примили јер схватају да њено извршење наредбодавцу у ствари не би било пријатно. А има и таквих који то осете, па ипак послушају без двоумљења. Треба испитати ко је од њих поступио благочастивије.
Немогућа је ствар да се ђаво супротставља својој сопственој вољи. Нека ти као доказ послуже они који живе немарно, без обзира на то што су стално у једној те истој испосници или у једном те истом општежићу. Нека ти борба при преласку с једног места на друго буде знак да смо на првобитном месту могли најбоље угађати Богу. Јер, таква је борба знак да смо је сами изазвали.
Не бих желео да будем неправедни скривач и нечовечни лихвар, ћутећи о ономе што није право задржати за себе. Славни Јован Саваит ми је испричао занимљиве ствари. А да је то бестрасан човек, чист од сваке лажи и злог дела и речи, знаш из сопственог искуства, преподобни оче. Он ми је испричао следеће:
„У моме манастиру у Азији (јер оданде дође овај праведник) беше неки старац, скроз немаран и распусан. Говорим то не да бих га осудио, већ за љубав истине. Како – не знам, тек он доби једнога млађег ученика, по имену Акакија, младића простодушне нарави али обдарена природном памећу. Он толико поднесе од овог старца, да ће се то можда многима учинити невероватно. Старац га је сваког дана кињио не само вређањем и погрдама него и батинама. Али, његово трпљење не беше неразумно.
Гледајући га, дакле, како се сваки дан страшно мучи као да је купљени роб, ја сам му често, када бисмо се срели, говорио: „Шта је, брате Акакије? Како је данас?“ А он би ми на то показивао: сад помодрело око, сад модрице по врату, а понекад и озлеђену главу. Знајући га као подвижника, говорио сам му: „Одлично! Тако и треба! Трпи, и то ће ти користити!“ И пошто се намучи код тог немилостивог старца око девет година, Акакије оде Господу. Пет дана након што Акакије би сахрањен у гробљу отаца, његов старац оде једном од великих стараца који тамо живе, и рече: „Оче, брат Акакије умре!“ Кад то чу, тај старац рече: „Веруј ми, старче, сумњам у то!“ А овај му рече: „Дођи и види!“ Тад ти се старац хитро подиже, и стиже на гробље са учитељем блаженог борца. И позвавши као живога онога који је стварно и у смрти жив, рече: „Брате Акакије, јеси ли умро?!“ А благоразумни послушник, и после смрти показујући пример послушности, одговори великоме: „Оче, како би могао да умре човек – трудбеник послушности?“ Тад старац, његов бивши учитељ, паде на земљу са сузама, обузет страхом, и испросивши од игумана Лавре келију близу гроба, проживе остатак свог живота честито, увек говорећи оцима: „Извршио сам убиство!““
Мени се чини, оче Јоване, да је онај старац који је с мртвацем разговарао био сам велики Јован Саваит. Јер, његова блажена душа ми је још нешто испричала као о некоме другом лицу – премда је то био он сам, како сам после могао тачно дознати.
„У истоме азијском манастиру, – прича он, – неки други човек постаде ученик једног кротког, благог и тихог монаха. Видећи да га старац поштује и не дира, правилно закључи да може претрпети штету, као и многи други, те га замоли да га отпусти. Старац имађаше и другог ученика па му то не паде одвећ тешко. Отишавши од њега, уз помоћ његове препоруке, смести се у једном од општежића што се налазе у Понту. Прве ноћи по ступању у општежиће, он виде у сну како неки траже од њега да положи рачун, те као да, после тог ужасног мучења, остаде дужан сто фунти злата. Пробудивши се, он размисли о сну и рече: „Кукавни Антиоше (то му беше име), заиста си још много дужан!““
„Остадох у том општежићу, – причао је даље Антиох, – три године у беспоговорној послушности, понижаван и угњетаван од свих као туђинац. Јер, тамо нису ни имали некога другог монаха странца. И видим опет у сну једнога како ми даје признаницу о исплати десет фунти мога дуга. Пробудивши се, разумедох виђење, и рекох: „Тек десет! Па, колико ће ми бити потребно да исплатим све?!“ Тада рекох у себи: „Сироти Антиоше, потребан је још већи труд и још дубље понижење!“… Од тада започех да се правим сулуд, премда нисам сасвим занемарио своје дужности. Када ме немилостиви оци видеше у таквом стању, али ипак усрдна на послу, налагаху на мене све тешке манастирске послове. Пошто сам у таквом подвигу провео тринаест година, видех како ми опет дођоше они што су ми се раније јављали, те ми писмено потврдише да сам у потпуности исплатио свој дуг. Када би ме, дакле, у било чему злостављали оци тог манастира, сећао бих се свог дуга и храбро подносио све“.
То ми је свемудри Јован, оче Јоване, испричао у трећем лицу. Зато и себе назва Антиохом. А у ствари, он беше тај подвижник који трпљењем исцепа списак својих дугова.
Но, да чујемо како је мудар постао преподобни [тј. Јован Саваит] захваљајући својој крајњој послушности.
Док се налазио у манастиру Светог Саве, дођоше три млада монаха са жељом да му буду ученици. Примивши их, он (724) их одмах угости, старајући се из свег срца да се одморе од напорна пута. После три дана, старац им рече: „Браћо, ја сам по природи блудник, и не могу да примим ниједнога од вас“. А они се не саблазнише, јер им је било познато старчево подвижништво. Када га, пак, никаквим, молбама не могадоше убедити, бацише му се пред ноге и замолише да им бар да правило како и где треба да живе. Старац пристаде. Видевши да ће његову поуку примити смирено и послушно, он једноме рече: „Господ хоће, сине, да живиш повучено са духовним оцем у подвигу послушности“. А другоме рече: „Иди, продај жеље своје и дај их Богу, па узми крст свој и трпи у манастиру заједно са браћом: свакако ћеш имати благо на небесима“. А онда рече и трећем: „Са сваким дахом својим сећај се речи Христове: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22). Иди, и ако је могуће пронађи за себе по природи што суровијег и строжег човека. Остани непоколебљив и пиј сваки дан исмевање и поругу као мед и млеко“. А брат рече великоме Јовану: „А шта да радим, оче, ако он живи немарно?“ А старац ће на то: „Када би га видео чак и да блудничи, немој га напустити, већ реци себи: „Друже, ради чега си овде?“ Тада ћеш видети како из тебе ишчезава надутост и како се пламен похоте гаси“.
Сви ми који желимо да стекнемо страх Божији, треба да се свим силама боримо како не бисмо у овој школи врлине постали рђави и зли људи, пуни лукавства и злобе, препредености и гнева. То се дешава, а није ни чудо: све док је човек прост, на пример лађар или земљорадник, непријатељи цара се толико и не спремају за борбу против њега; а када га виде да је узео царски стег и штит, бодеж, и мач, и лук, и да је навукао војничку униформу, и они зашкргућу на њега зубима, и свим средствима покушавају да га униште. Не дремајмо, стога! Видео сам безазлену и најбољу децу која су дошла у школу да се науче мудрости, да буду васпитана и уопште да виде неку корист од школе. И ничему се тамо нису научили осим лукавству и злу, захваљујући дружењу са осталима. Ко има памети, разумеће!
Немогуће је да они који прижељно уче неку вештину не напредују сваког дана [помало]. Међутим, једни препознају напредовање, а други га, по промислу Божијем, нису свесни. Добар банкар сваке вечери неизоставно прави обрачун дневне зараде или губитка. Ипак, он не може имати јасну слику о кретању свог новца ако на нарочиту плочицу сваког часа не убележава одређене податке. Свакочасовно полагање рачуна омогућава да се састави свакодневни обрачун.
Неразборит монах се, кад га грде и осуђују, осећа увређен и покушава да одговара, или, пак, одмах метанише пред оним што га грди, и то не из смирења, него у жељи да прекрати грдњу. А ти, пак, ћути када те туку, и примај бол као најбоље средство да ти душа постане светла и чиста. Так када лекар престане да те грди ти затражи опроштај. Јер, он, можда, у љутини не би ни примио твоје кајање.
Ми који живимо у манастирима, треба да се у сваком тренутку боримо против свих страсти, али нарочито против две: против облапорности и против гневљивости. Јер, где је велики број браће, увек има доста повода за избијање тих страсти.
Код послушника ђаво изазива жељу да стекну врлине које не могу достићи, као што и онима који живе у безмолвију саветују да теже за оним што није за њих. Завири у душу неискусних послушника, па ћеш наћи погрешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по промислу Божијем нису дате у почетку њихова подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да их траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда када би иначе био погодан тренутак. Пред безмолвницима, међутим, тај обмањивач хвали гостољубље послушника, њихово служење, братољубље, заједнички живот, неговање болесника. И њих, као и прве, та варалица хоће да начини непостојанима.
Ретки су они који живе истинско безмолвије. То могу само они којима Бог помаже у борби и који су примили божанску утеху. Јер, само та утеха може да им олакша муке.
Према својствима наших страсти треба да проценимо коме би облику послушности требало да се посветимо, те да изаберемо одговарајући начин. Ако видиш да си неуздржљив и веома склон похоти, нека ти учитељ буде подвижник, неумољив по питању хране, а не чудотворац, нити неко ко је спреман да сваког прими и угости. Ако си охол, нека ти духовни отац буде суров и непопустљив подвижник, а не кротак и човекољубив. Не треба да тражимо пророке нити прозорљивце, већ пре свега сасвим смиреноумне подвижнике, чији би начин и место подвига одговарали нашој болести.
Нека ти за послушност, по угледу на горе споменутог праведника Авакира, послужи и овај добри обичај: вечито мисли да те духовник куша. У том случају, никада нећеш погрешити. Када и поред непрестаног злостављања од стране свог духовног оца осетиш да су твоје поверење и љубав према њему све већи, знај да се Дух Свети невидљиво уселио у твоју душу, и сила Вишњега те осенила! Ипак, не хвали се нити се радуј кад храбро подносиш грдњу и понижење. Напротив, плачи због тога што си уопште урадио нешто што заслужује прекор, и што си душу свог оца узрујао против себе. Немој се чудити када ти кажем (јер се Мојсије слаже са мном): боље је огрешити се о Бога, него о свог духовног оца! Јер, када Бога наљутимо, наш вођа га може помирити с нама. Но, када свог духовног оца огорчимо против нас, немамо више никога ко би се за нас пред Богом заузео. Мислим, уосталом, да оба греха у крајњој линији имају исту тежину.
Размислимо, просудимо и пазимо: када смо дужни да захвално и ћутке трпимо укор пастира, а када да се објашњавамо с њим. Мени се чини да треба ћутати у свим оним случајевима када се грдња односи на нас, будући да се ради о тренутку за награду. А када се она односи на друго лице, ми треба да се бранимо, ради свезе љубави и непомућеног мира.
Они који су отпали од послушности могу да те обавесте о томе каква је корист од ње: тек тада су управо и сазнали на каквом су небу стајали.
Онај који стреми бестрашћу и Богу, сматра потпуно изгубљеним сваки онај дан у који га нико не би грдио.
Као што дрвеће које тресе ветар пушта свој корен дубоко у земљу, тако и они који се налазе у послушности стичу јаку и непоколебљиву душу.
Ко год је, живећи у безмолвију, осетио своју немоћ, па, дошавши у манастир, продао себе на послушност, прогледао је за Христа без муке, мада је био слеп.
Држ’те се, држ’те се, и опет кажем: држ’те се, тркачи, браћо подвижници, слушајући онога премудрог човека који о вама говори: Као злато у топионици – или боље, у општежићу – испробао их је Господ, и као жртву паљеницу их је примио у недра своја (Прем.Сол.3,6). [Њему слава и власт вечна са беспочетним Оцем и Духом Светим и обожаваним. Амин.]
Степен по реду једнак броју јеванђелиста. Држи се, подвижниче и трчи без страха! Једном је Јован стигао пре Петра (уп. Јн. 20,4), а овде је послушност стављена испред покајања. Апостол који први стиже до гроба Христова представља послушност, а други – покајање.
