О плачу који доноси радост
Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.
Умилење је непрестано мучење савести, које унутрашњим (804) исповедањем расхлаћује ватру срца. Исповест је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој (уп. Пс.101, 5). Покајање је лако одрицање од сваког телесног задовољства.
Својство оних који у блаженом плачу још напредују јесте уздржање и ћутање уста; оних који су већ напредовали – безгневље и непамћење зла; а савршених – смиреноумље, жеђ за понижавањем, добровољна глад за невољним мукама, неосуђивање оних који греше, натприродна самилост. Док се првима мора дати одобрење, други су за сваку похвалу. Они, пак, који су гладни мука и жедни понижења јесу блажени, јер ће се наситити храном које никада није доста.
Ако си достигао плач, потруди се свом снагом да га сачуваш. Он се врло лако губи пре него што се у потпуности не усвоји. Као што се восак топи на пламену, тако и њега лако упропашћују немир, телесне бриге и разузданост, а нарочито многоговорљивост и смехотворство.
Извор суза после крштења већи је и од крштења, ма колико ове речи, донекле, изгледале и дрске. Крштење нас чисти од оних грехова који су се догодили пре крштења, а сузе нас чисте од онога што смо после крштења учинили. Оно смо примили као деца, и сви смо га оскрнавили. А сузама и само крштење поново чистимо. И да човекољубље Божије није људима даровало сузе, стварно би били ретки, и тешко да би се и могли наћи, они који се спасавају.
Уздаси и туга вапију пред Богом. Сузе које произлазе из страха заузимају се за нас. А оне сузе које проистичу из пресвете љубави, јављају нам да је молитва наша примљена.
Ако смиреноумљу ништа не одговара тако као плач, онда му без сумње ништа није тако супротно као смех.
Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умилења. И немој престати да је негујеш у себи, доклегод те не подигне одавде и чистога не приведе Христу.
Немој престати да замишљаш и да истражујеш бездан тамнога огња, и нежалостиве слуге, неосетљивог и неумољивог Судију, бескрајни хаос подземне ватре, и страшно место под земљом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотљивост која се у нашој души налази била потиснута великим страхом, и да би се душа сјединила са непролазном чистотом и примила у себе сјај невештаствене светлости која блиста јаче од било каквог пламена.
На молитви стој са трепетом, као окривљеник пред судијом, да и спољашњим изгледом и унутрашњим настројењем угасиш гнев праведнога Судије. Он неће презрети душуудовицу, која стоји пред њим у дубокој тузи и својим молбама замара Онога који се заморити не може.
За онога који је стекао душевне сузе, свако је место згодно за плач. А ко плаче само телесним сузама, никада неће престати да прави разлику између места и места. Скривена ризница је много мање изложена опасности да буде опљачкана, него она која лежи на сред трга. Слично треба разумети и ово што је напред речено.
Не буди као они што сахрањују мртваце – који час плачу за њима, а час се опијају због њих. Буди као они који су осуђени да раде у рудницима, које њихови чувари сваки час туку. Онај који понекад плаче, а понекад збија шале и живи (805) разуздано, личи на човека који пса сластољубља гађа хлебом уместо каменом, пошто га само на изглед гони а у ствари га привлачи к себи. Буди дубоко забринут у своме срцу, али [своју забринутост] немој испољавати. Демони се плаше од такве забринутости као лопови од пса.
Драги моји, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Онај који нас је овамо позвао, призвао нас је, заиста, да плачемо над самима собом.
Понеки, кад плачу, без потребе себе присиљавају да у тим блаженим тренуцима уопште ни на шта мисле, не схватајући да је проливање суза без икакве мисли својствено бесловесним, а не словесним бићима. Суза је пород мисли. А отац мисли је словесни ум.
Нека ти лежање твоје у постељи дочарава полагање у гроб, па ћеш мање спавати. Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу.
Када смо подвргнути драгоценом понижавању, злостављању и казнама, замислимо страшну пресуду вечног Судије, па ћемо зацело, кротошћу и трпљењем, као мачем са две оштрице, одсећи бесмислену тугу и горчину, који су посејани у нас.
С временом пресушује и море, вели Јов (Јов 14,11). Током времена, и уз помоћ трпљења, мало по мало силазе у нас и усавршавају се у нама и све споменуте врлине.
Помисао на вечни огањ нека те свако вече прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па леност никад неће овладати тобом за време опште молитве.
Нека те на подвиг плача побуђује и сама одећа твоја: сви који оплакују мртве облаче се у црно.
Ако не плачеш, плачи због тога [што не може да плачеш]. А ако плачеш, плачи још више, због тога што си самог себе, гресима својим, свргнуо са таквога високог положаја у такву беду.
Добри и праведни наш Судија, као и код свих осталих ствари, води и код суза рачуна о нашим природним могућностима. Видео сам како неко са муком истерује мале капљице, као капљице крви. Видео сам и друге, који без муке проливају читaве потоке суза. Чак сам и ја ценио ове трудбенике више по труду него ли по сузама, па мислим да поготову Бог тако чини.
Онима који плачу не приличи бављење теологијом, јер се тиме упропашћује њихов плач. Онај који се бави теологијом изгледа као човек који седи за учитељском катедром, а онај који плаче – као неко ко живи на ђубришту, одевен у врећу (уп. Јов 2, 8). Мислим да је то разлог због чега је и Давид, иако учен и мудар човек, одговорио онима који су га испитивали када је једном приликом плакао: Како да запевам песму Господњу у земљи туђој (Пс.136,4), тј. обузет страшћу.
Како у стварној природи, тако и умилењу, постоји нешто што се покреће неким другим, спољним узроком. Када је душа, и без нашег старања и настојања, склона сузама и нежна – пожуримо! То значи, наиме, да је Господ и без нашег (808) позива дошао и дао нам сунђер богољубиве туге и свежу воду благочестивих суза за брисање хартије наших грехова. Чувај тај плач као зеницу ока, докле год те он сам неосетно не напусти, јер је велика његова моћ, већа од моћи онога плача који је плод наше сопствене бриге и жеље.
Савршенство плача није достигао онај који плаче кад хоће, него онај који плаче о чему хоће. Па чак ни тај који плаче о чему хоће, него онај који плаче о чему Бог хоће.
С плачем по Богу често се меша најгнуснија суза, суза сујете. А то ћемо опитно и побожно осетити кад видимо себе где плачемо, а у исто време чинимо зло.
Право је умилење душевни јад без икакве гордости, бол душе која ни у чему не угађа себи, него у сваком тренутку замишља своју смрт, и од Бога, који теши смирене монахе, очекује утеху као жедан хладну воду.
Они који плачу из дубине душе, омрзнули су и сам живот свој, а од тела се свога окрећу као од непријатеља.
Када код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, њихове сузе треба сматрати неправилним. Јер, какву заједницу има светлост са тамом (2.Кор.6,14)? Плод лажног умилења је уображеност, а плод правога – утеха.
Као што ватра прождире сламу, тако и чиста суза сагорева сваку прљавштину, видљиву и невидљиву.
Многи оци сматрају да је порекло суза нејасно и неразумљиво, нарочито код почетника, јер сузе могу бити последица многих и различитих узрока: природе, Бога, неправилне туге као год и туге похвалне, таштине, блуда, љубави, сећања на смрт и многог другог.
Испитавши уз помоћ страха Божијег све ове побуде плача, постарајмо се да добијемо чисте и необмањиве сузе које се рађају у размишљању о нашем одвајању од тела, будући да у њима нема ни крађе, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишћења и напретка у љубави према Богу, до окајања грехова и ослобођења од страсти.
Није необично да се плач почне са добрим а заврши са лошим сузама, али је похвално када се од неправилних или од природних пређе на сузе духовне. То питање разумеју они који су склони славољубљу.
Не веруј сузама пре него што се потпуно очистиш, јер не треба имати поверења у вино које се сипа у чашу непосредно из каце у којој се правило.
Нико не пориче да су све наше сузе по Богу корисне. Но, у чему се заправо састоји та корист, видећемо у часу своје смрти.
Ко стално плаче по Богу, сваки дан има духовни празник, а онога ко не престаје да празнује телесно очекује плач вечни.
Нема радости за осуђенике у тамници. Нема празника на земљи ни за праве монахе. Због тога можда и рече са уздахом онај који је толико волео да плаче: Изведи из тамнице душу моју (Пс.141,8), да се обрадује на неизрецивој светлости Твојој.
Буди као цар у срцу свом, посађен на узвишени престо (809) смирења, који заповеда смеху: „Иди“, и иде – и плачу слаткоме: „Дођи“, и долази – и телу, робу и тиранину нашем: „Уради то“, и ради (уп. Мт.8,9).
Човек који се обукао у блажени и благодатни плач као у свадбену хаљину, стиче познање духовног смеха душе.
Постоји ли монах који би цело своје време у монаштву провео тако побожно, да ни дана, ни часа, ни једног јединог тренутка никад не изгуби, него да све своје време посвети Господу, имајући на уму да се у овом животу не може доживети два пута један те исти дан?
Блажен је монах који је у стању да очима душе јасно гледа умне силе [тј. анђеле]. Али, од пада је заиста сачуван само онај монах који, размишљајући о смрти и гресима, стално роси своје образе живим сузама својих телесних очију.
Тешко бих могао поверовати да први ступањ може наступити без другог. Виђао сам молиоце и дрске просјаке, како извесним духовитим речима одмах освајају срце и самих царева, изазивајући њихову самилост. А виђао сам и људе убоге и сироте у врлинама, како неким, не духовитим, већ напротив смиреним, нејасним и сметеним речима из дубине очајнога срца без срама, упорно вапију ка небеском Цару, и тиме као да присиљавају на милост Онога чија се природа не може присилити.
Ко се у души поноси својим сузама и у себи осуђује људе који не плачу, личи на човека који од цара измоли оружје за борбу против непријатеља свог, а употреби га против самога себе.
Богу није потребно, нити Он жели, браћо, да човек плаче од бола свога срца. Напротив, Он жели да се од љубави према Њему радујемо душевним весељем. Одузми грех, па ће очима твојим бити сувишне сузе бола: када нема ране, није ни завој потребан. У Адама, пре пада, није било суза, као што их више неће бити ни после васкрсења, кад грех нестане. Јер, тада ће побећи и бол, и туга и уздах.
Видео сам код неких људи плач, и видео сам код других да плачу због тога што немају плача: мада га у ствари имају, мисле да га немају, и у добром незнању остају безбедни од преваре. То су управо они за које је речено: Господ води слепе(Пс.145,8).
Често се дешава да површне људе чак и сузе њихове понесу. Зато се некима оне и не дају. Такви људи, старајући се да их заслуже, самима себи задају бол, сами себе осуђују и муче уздасима, патњом и јадом душевним, дубоком сетом и жалошћу. И то им на један безопасан начин замењује сузе, премда они сматрају да од тога уопште немају користи.
Ако добро погледамо, видећемо да демони често терају шегу с нама: кад се наједемо, изазивају у нама умилење; када постимо, чине нас окорелим. Они то чине да бисмо се, (812) преварени лажним сузама, предали мајци свих страсти – обилној храни. Њима се зато не треба покоравати, него чинити управо оно што је супротно томе.
Размишљајући, пак, о самоме својству умилења, ја се чудим томе да плач и такозвана туга у себи, као и саће мед – садрже радост и весеље! Чему нас то учи? Томе, да је такво умилење заиста дар Господњи. Нема тад у души варљивих сласти, пошто Бог на тајанствени начин теши скрушене у срцу [правом, а не привидном утехом].
Да бисмо показали шта је прави плач и каква је корист од такве патње, чујмо једну за душу веома корисну и дирљиву повест.
Беше овде неки Стефан, који је волео пустињачки и безмолвни живот, и провео много година у монашким подвизима, богато украшен многим добрим одликама, а нарочито постом и сузама. Он је раније имао келију на једном обронку оне свете планине на којој је некада био и свети боговидац Илија. У намери да се посвети најделатнијем, најсуровијем и најстрожем подвигу покајања, овај славни човек се пресели на једно место где су се обично настањивали отшелници, звано Сидин, и тамо у најстрожем и најсуровијем подвигу проведе неколико година (пошто то место беше без икакве удобности, сасвим неприступачно, удаљено око седамдесет миља од Кастра). Пред крај свог живота, старац се вратио у своју келију на светоме врху. Имађаше тамо и два ученика Палестинца, веома побожна, који су и чували келију старчеву за време његовог одсуства. Само неколико дана касније, старац се разболи и од те болести умре. Дан уочи своје смрти, он паде у екстазу, и осврташе се отворених очију час десно час лево од постеље. И као да га неко мучи, говораше он с времена на време, пред свима који су ту били окупљени: „Да, стварно, истина! Али сам зато због тога толико година постио!“ Онда опет: „Не, стварно лажете! То не учиних!“ И опет: „Да, заиста је тако, да! Али сам плакао због тога, и служио браћи“. И поново: „Не, све је то клевета!“ А понекад је одговарао: „Да, заиста, да! Не знам шта бих на то рекао!… Али, у Бога је милост!“
Беше то заиста грозан и страшан призор: то невидљиво суђење на коме нема милости. Што је још страшније, окривљавали су га и за оно што није учинио. Авај! један такав безмолвник и отшелник говораше о неким од својих грехова: „Не знам шта бих на то рекао!“ А провео је у монаштву око четрдест година и имао дар суза! Тешко мени! Тешко мени! Где беше тад глас Језекиљев, да им каже: Судићу ти за оно што нађем у теби, рече Бог (уп. Јез. 33,13)? Ништа слично томе он не могаде рећи. Због чега? Слава Јединоме који зна! А неки су ми као пред Господом причали да је Стефан и леопарда хранио из своје руке у пустињи. И умре у току овог суђења, и остаде непознато каква је била одлука, какав завршетак, каква пресуда и какав крај суда…
(813) Удовица која је изгубила мужа а има јединца сина, једину утеху, после Господа, има у своме јединцу. Тако и души која је згрешила нема друге утехе у часу изласка из тела, осим суровог поста и суза.
Такви покајници никада неће прибећи тужним песмама или нарицању над собом, будући да тужблице заустављају плач. Ако тим средствима покушаваш да га дозовеш, значи да је још далеко од тебе. Плач је навиком укорењени бол ватрене душе.
Код многих је плач претеча блаженог бестрашћа, који мете и украшава унапред душу и одстрањује из ње смеће греха.
Један искусан трудбеник ове врлине каже: „Често би ме, када бих осетио да ме нешто вуче у гордост, или у гнев, или у претоваривање стомака, помисао на плач изнутра опомињала и говорила: „Не буди сујетан, иначе ћу те напустити!“ Слично је чинила и у вези са другим страстима. А ја сам јој говорио: „Никада ти нећу бити непослушан, све док ме не доведеш пред Христа!““
У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарење. А озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво. Утеха је освежење болне душе, која, као неко малено дете, у исто време плаче и почиње ведро да се смеши. Подршка је обновљење душе која је утонула у тугу, које на чудесан начин претвара сузе бола у сузе радости.
Сузе настале при помисли на смрт, рађају страх. Када тај страх роди поуздање [у Бога], заблиста радост. А када радост која не престаје дође до врхунца, ниче цвет свете љубави.
Руком смирења одбијај од себе радост, као да си је недостојан, да не би, преварен, примио вука уместо пастира.
Немој тежити сагледавању у време које није за сагледавање. Боље нека ти оно само приђе, привучено лепотом твоје смирености, и нека те загрли и сједини се с тобом у пречистом браку занавек.
Од самог почетка, када упозна свог оца, мало детенце се читаво испуњује радошћу. А када овај на извесно време намерно оде, па се поново врати, дете се испуњава и радошћу и тугом: радошћу, што види оца за којим је чезнуло, а тугом, што толико времена није могло видети драги очински лик. Мати се такође крије понекад од детета, и весела је кад види како је оно тужно тражи: тако га навикава да буде стално уз њу, и развија његову љубав према мајци. Ко има уши да чује, нека чује, каже Господ (Лк.14,35; Мт.13,9).
Човек који је осуђен на смрт, више не мисли на уређење позоришта. Тако и онај који одиста плаче, више не обраћа пажњу нити на чулна уживања, нити на славу, нити на гнев и љутину.
Плач је бол, укорењен у души која се каје, у души која сваки дан додаје бол на бол као жена која у мукама рађа.
Праведан и свет је Господ: онима који разумно живе у безмолвију, Он дарује умилење; онима који разумно служе у (816) заједници, сваки дан дарује радост. А ко ни једним ни другим путем не иде како треба, опростио се од плача.
Отерај пса који долази у тренуцима најдубљег плача и који ти говори да је Бог немилосрдан и безосећајан. Јер, ако добро погледаш, видећеш да исти тај пас пре нашега греха говори да је Бог човекољубив, сажаљив и милостив.
Вежба рађа навику, а навика се претвара у осећање. Оно, пак, што се чини по осећању, тешко се може изгубити. Ако у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави, ма колико иначе велики били. Јер, они који су се после умивања, да тако кажем, поново испрљали, заиста треба да очисте своје руке јаким пламеном срца и уљем Божијим. Видео сам код неких људи крајњу границу плача, јер су на уста избацивали крв из болног и рањеног срца. Видећи то, подсетих се на онога који рече: Покошен бих као трава, и осуши се срце моје (Пс.101,5).
Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажњу, док сузе љубави пре савршене љубави код неких, изгледа, лако нестају, уколико само онај велики огањ, кога се увек треба сећати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно је то да оно што мање вреди испадне чвршће у своје време!
Има вештастава која пресушују изворе наших суза, а има и других вештастава која у њима производе муљ и гамад. Захваљујући првима, Лот је противзаконито општио са кћерима; захваљујући другима, ђаво је пао с неба.
Велика је злоба наших непријатеља, који од мајки врлина праве матере зла, и средства за достизање смирености претварају у извор гордости. Често и само место где живимо, и спољашњи изглед његов, позива ум наш на умилење. Можда нам као доказ може послужити пример Исуса, Илије и Јована, који су се молили насамо Но, видео сам да и онима који живе по градовима, у њиховом метежу често навиру сузе на очи, да бисмо помислили како нам градска врева не може наудити, те да бисмо се приближили свету. А то и јесте циљ лукавих демона.
Често је једна реч била довољна да заустави плач. Но, било би чудо, када би нас једна реч, исто тако, враћала плачу.
Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологијом, што нисмо постали сагледатељи – али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали.
(817) Седми ступањ: онај који се удостојио да га достигне, нека и мени помогне. Јер, њему је самом већ дата помоћ. На седмом ступњу, са њега су спране све прљавштине овога света.
