На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети Тихон чудотворац, епископ аматунски; Свети мученици Тигрије и Евтропије; Преподобни Тихон чудотворац; и Преподобни Тихон медински.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТИХОНА ЧУДОТВОРЦА, Епископа аматунтског на Кипру
Свети Тихон родио се на острву Кипру у граду Аматунту од благочестивих и христољубивих родитеља. Од ране младости родитељи га васпиташе у хришћанској побожности и добро научише свештеним књигама, због чега би узет у клир црквени и удостојен дужности црквенога чтеца. Затим га због чистоте живота епископ аматунтски свети Мемноније произведе за ђакона. А када епископ Мемноније отиде ка Господу, свети Тихон би једногласно нзабран на његово место за епископа, и посвећен славним Епифанијем, архиепископом кипарским.
У то време још беше много незнабожаца на острву Кипру, који се држаху древног идолопоклонства. Светитељ Христов Тихон узе на себе велики труд, одвраћајући житеље Аматунта од незнабожачких заблуда и приводећи их ка познању Христа Бога. У овом великом труду помагаше му Господ, јер истргнувши велико словесно стадо из крвожедних чељусти демона, он га уведе у ограду васељенске Цркве, и јарце преобрати у овце Христове. Свети Тихон такође уништи све идоле у околини Аматунта, а идолишта њихова, та обиталишта демона, поруши и разори.
Пошто је повереном му црквом мудро управљао, свети Тихон отиде ка Господу у дубокој старости. А назван је Чудотворац због многих чудеса која учини за живота и по смрти. Но подробнија обавештења о животу и чудесима светог Тихона нису дошла до нас, због честих најезда агарјана, који су многе цркве опустошили и црквене књиге и записе уништили. Од многих чудеса светог Тихона до нашег времена сачувала се повест о два његова чуда. Прво чудо, које свети Тихон учини још као дечак док живљаше у кући својих родитеља, догоди се на следећи начин. Отац светог Тихона беше пекар и издржаваше своју породицу продавањем хлеба; и он стави у дужност Тихону да продаје хлеб. А блажени дечак Тихон раздаваше сиротињи хлеб бесплатно. Дознавши за то, отац његов стаде јадиковати, и љутити се на њега, и грдити га. Богонадахнути дечак рече на то оцу: Зашто јадикујеш, оче, као да си претрпео штету? Ја хлебове дадох Богу на зајам, а у светим књигама је речено: „ко даје Богу, примиће стоструко“. Ако овим речима не верујеш, онда хајдмо у житницу, па ћеш тамо видети како се Бог одужује Својим повериоцима. – Рекавши то, он оде са оцем у житницу; и када хтедоше да отворе врата, нађоше да је житница препуна чисте пшенице, иако је пре тога била празна. Видећи такво чудо, отац светога Тихона се са запрепашћењем удиви и, павши ничице, поклони се Богу узносећи му благодарност.
Друго чудо светог Тихона је ово: У једном винограду радници одсецаху са чокота суве лозе и избациваху их ван винограда. Свети Тихон покупи те лозе и посади их у својој градини. И онда се помоли Богу да његовом винограду подари ова четири дара: прво, да се суве лозе приме, пусте корен и порасту; друго, да његов виноград изобилује родом; треће, да грожђе буде слатко и корисно по здравље; четврто, да грожђе у његовом винограду сазрева раније него у другим виноградима. Када сутрадан свети Тихон изађе у градину, он виде да му је молитва услишена: суве лозе се беху примиле и пустиле пупољке. А када почеше расти, оне те исте године донеше изобилан род, што је противно обичају и неприродно. И поред тога, у време када у свима другим виноградима грожђе беше зелено, у вннограду светога Тихона оно беше потпуно зрело, необично пријатног укуса и веома корисно по здравље. Тај виноград не само за живота светога Тихона, него и по престављењу његовом, био је дуго година обрађиван и доносио обилан род; и сваке године његов је род сазревао раније него у свима другим виноградима, тако да шеснаестог јуна, на празник светог Тихона, доношаху к цркви зрело грожђе из тог винограда, цеђаху га и на том вину обављаше се Бескрвна Жртва на светој Литургији.
И сама ова два чуда јасно показују да је свети Тихон био чудотворац и велики угодник Божји. А у служби светоме Тихону казује се још и то, да је он време своје кончине пророчки предузнао и друге о томе унапред обавестио.
Због такве светости овога Чудотворца, нека је Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИГРИЈА ПРЕЗВИТЕРА И ЕВТРОПИЈА ЧТЕЦА
Свети Тигрије и Евтропије беху из клира светог Јована Златоуста, због кога и пострадаше, јер неправедно бацише на њих кривицу за пожар који се догоди у Цариграду. Онога дана када велико светило Цркве, свети Јован Златоуст, изгнан, као сунце на запад пође у заточење, букну пожар у саборној цркви, изазван не људима него гневом Божјим, и брзо захвати сву цркву, па досеже и до црквенога крова. И не само унутра, него пламен окружи цркву и споља, и попали све дрвене зграде што беху поред камених. А кад притом дуну јак ветар, пламен пође од цркве, и идући високо по ваздуху промину прагове и спусти се на палату, у којој се држаху седнице Сената, и сву је сагоре. И поражавајуће чудо збиваше се пред очима свију: огањ као разумно биће, змијасто вијугајући, прождираше удаљене куће, и то непријатеља Златоустових, а оне што беху близу цркве остадоше читаве, и огањ се не косну ни оних одаја у којима се налажаху свештени сасуди. То би тако, да би свима било јасно да се пожар догодио не случајно него по гневу Божјем, због прогонства светог Јована Златоуста. И за три сата у пепео бише претворене врло многе дивне и дугогодишње грађевине, и красоте неисказане, и богатства неизмерна. Но притом не погибе ниједна душа од тог страшног пожара, и сви говораху да је Бог казнио град због прогонства невиног угодника Божјег Јована.
Но покварени људи, непријатељи Јованови, искористише овај пожар против љубитеља Јованових, и говораху: Јованови једномишљеници запалише цркву. – И одмах дигоше љуто гоњење на невине слуге Божје: епископе, презвитере, клирике и монахе. Ухвативши многе, они једне у Цариграду мучаху, а друге оковане послаше у Халкидон, и тамо их подвргаваху тешким мукама по тамницама. Поред тога непријатељи светог Златоуста организоваше нарочито рђаве људе, да иду по престоници и прислушкују шта се у народу говори о Јовану Златоусту. И ови, чим би кога чули да добро говори о Златоусту или да жали што је прогнан, одмах би таквога ухватили, вукли у полицију и приморавали да прокуне светога мужа. А оне који то не би хтели учинити стављаху на љуте муке, а некима имање одузимаху, док њих саме слаху у разне крајеве на заточење. Јер је ваљало да се и овце разјуре, пошто им је пастир био поражен.
У то време управник града беше неки Оптат, по вери незнабожац, безбожни идолопоклоник, човек жестоке нарави и бездушан. Непријатељ хришћанству, он се радоваше у себи, гледајући пометњу међу хришћанима, како један другоме злочине. Помажући непријатеље прогнаног светог Златоуста и његових приврженика, он стаде вршити ислеђење о пожару, откуда дође и ко га изазва. И ухвативши многе, он их љуто мучаше тобож због пожара, а у самој ствари кињаше их као хришћане. Између осталих он ухвати чесног презвитера Тигрија, свуче га нага, веома истеже на мучилишту и сировим кајишима жестоко би по целом телу. А Тигрије беше пореклом странац, телом евнух, не од рођења него од ушкопљења; јер у младости заробљен, он би од неког богатог господина купљен и ушкопљен, и као роб служаше у дому свога господара. Но после доста година, по промислу Божјем, он доби слободу, прикључи се к службеницима црквеним, и ради свог врлинског живота би почаствован презвитерским чином. Заиста он беше човек пун сваке врлине и богоугодништва: кротак, смирен, милостив, гостољубив, речју и делом користан ближњима. Пошто га је дуго мучио, немилосрдни градоначелник посла га у Месопотамију на заточење, где мученички сконча у мрачној тамници.
Затим мучитељ ухвати и чтеца Евтропија, јер га оклеветаше код њега да је изазвао пожар. А Евтропије беше свети девственик, непорочан од рођења, млад, незлобив, беспрекоран и чист срцем. Њега обесивши нага на мучилишту, мучитељ га најпре би воловским жилама, затим штаповима и тешким оруђима, те му поломи кости. Онда му железним ноктима оструга не само ребра, него и лице и чело и цело тело све до самих костију; потом му свећама опали доњи део тела. За време свих тих мучења, он га испитиваше односно пожара, да ли је он запалио цркву. И пошто свети мученик тврђаше да је невин, мучитељ нареди да га скину са мучилишта и вргну у тамницу.
У то време епископ неки Сисиније имаде у сну овакво виђење: виде себе у цркви светог првомученика Стефана и угледа једног чесног мужа, лица ангеловидна, који је блистао небеском светлошћу као један од великих светитеља и стајао пред божанственим олтарем, и као да се нечему чудио и због нечега сетовао. И чу где овај светли муж говораше: Сав град намерно обиђох, тражећи врлинске људе, и међу толиким мноштвом људи не узмогох пронаћи ниједног доброг човека осим блаженог Евтропија.
Видевши то у сну и пробудивши се, епископ Сисиније одмах позва к себи свога презвитера и исприча му шта у сну виде и чу; и нареди му да иде по целом граду, тражећи и распитујући ко је Евтропије. Презвитер оде и при распитивању о Евтропију сазнаде да је недавно неки Евтропије био на судишту мучен као злочинац, па онда у тамницу вргнут. Презвитер оде у тамницу, нађе мученика, припаде к њему са сузама, и разговара с њим, и моли га као великог угодника Божјег и страдалца Христовог да се помоли Господу за њега. Затим се презвитер врати к епископу свом и исприча му ко је Евтропије и где се налази.
Док свети Евтропије лежаше у тамници тешко болестан од претрпљених љутих мучења, стадоше му трулити ране на телу и болови беху неподношљиви. И после неког времена он опет би изведен на мучење. И када би обешен на мучилишту, он предаде дух свој Господу, оставивши мучитељима своје мртво тело да га мрцваре. Дознавши да је умро, свирепи градоначелник нареди да тело Евтропијево баце псима за храну; и многонапаћено тело ту лежаше до ноћи. А ноћ би мрачна, са страшном олујом и провалом облака; и дођоше неки од богобојажљивих презвитера кришом, узеше свето тело мучениково, и те исте ноћи погребоше на чесном месту. А када свето тело то предаваху гробу, чуше у ваздуху слатко и неисказано ангелско појање. То их увери у светост блаженог Евтропија, и стадоше га почитовати као великог мученика Христовог. А ми, побожно поштујући мученичку успомену ове обојице светих мученика, Тигрија презвитера и Евтропија чтеца, и ослањајући се на свете молитве њихове, славимо Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога нашег, вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИХОНА, луховског чудотворца
Преподобни отац наш Тихон беше родом из Мале Русије, из Литовског краја, и служаше тамо у војсци. Не подносећи насиља од латина, он се пресели у царствени град Москву и стаде тамо водити побожан живот. Касније он раздаде сиротињи све своје имање, замонаши се и настани поред реке Лухе. Ту он основа скит, сабра ученике и стаде се богоугодно подвизавати у посту и молитви. Због велике смирености своје он не прими свештенички чин до саме кончине своје. Дознавши израније о своме одласку к Богу и упутивши ученике своје у свему што им је могло служити на корист душевну, преподобни Тихон престави се у вечне обитељи, 16. јуна 1503. године.
Много година после кончине преподобнога бише откривене мошти његове, и стадоше бивати од њих многа исцељења. Доцније, благодарећи ревности верних, на месту подвига преподобнога би устројена чесна обитељ, која благословом Божјим постоји и сада.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИХОНА МЕДИНСКОГ
Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15. врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна – трава, а пиће – вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
