На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Висарион; Преподобни Иларион нови; Свете преподобномучение Архелаја, Текла и Сузана; Преподобни Атал; и Свети мученик Геласије.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА
Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима, који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.
Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту. Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.
Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! – Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. – А ученику томе беше име Дула.
Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце, тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. – И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.
Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.
Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.
Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? – А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.
Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. – Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. – И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.
На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.
Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. – Такво беше смирење светог оца Висариона.
Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.
Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот, и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА НОВОГ
Блажени Иларион бејаше син Петра Кападокијанина, који је прислуживао хлеб за царском трпезом, и матере Теодосије, људи благочестивих и богобојажљивих. У младости Иларион добро изучи Свето Писмо. А кад наврши двадесет година Иларион, по еванђелској речи, остави оца и матер и кућу и богатсво, и постаде монах у обитељи Исихијевој, близу Цариграда. Затим он дође у обитељ Далматску; ту прими велики анђелски образ, тојест постаде великосхимник, и би ученик светог Григорија Декаполита, који у то време живљаше ту. Свети Иларион се подвизаваше у послушању, ћутању и великом смирењу. Његово послушање беше работа у манастирској градини. На том послушању он проведе десет година. Често прочитавајући повест о врлинском и богоугодном животу свога имењака, преподобног Илариона Великог, он се, колико могаше, труђаше да га подражава у пошћењима, у свуноћним молитвама и у свима монашким подвизима. Стога и би назван Иларионом Новим. Пошто он очисти душу своју од свих страсти, те она као сунце сијаше врлинама, он доби од Бога власт над духовима нечистим да их изгони.
Игуман обитељи постави Илариона, и против његове воље, за свештеника. У то време свети Григорије беше отишао одатле у друга места. После пак неколико година, када игуман умре, преподобни Иларион, дознавши да братија хоће да га поставе за игумана, тајно ноћу напусти манастир и оде у Византију, у нади да ће тамо наћи свога учитеља, светог Григорија. Али, овај већ беше отпутовао у Рим, и по повратку отуда настанио се на гори Олимпу. Стога Иларион у Византији настани се у једном манастиру, а монаси Далматске обитељи, дознавши за то, послаше свјатјејшем патријарху Никифору молбу, да им за игумана постави Илариона, иако он не жели. Патријарх извести о томе цара; и они, позвавши Илариона, саветоваху му да се прими за игумана Далматског манастира. Не могући се противити царевој и патријарховој вољи, он се прими игуманства, и поверене му духовне овце добро пасијаше у току осам година.
Потом се зацари звероподобни тиранин Лав Јерменин, и стаде стварати пометњу у Цркви Христовој иконоборачком јересју. Он многе примораваше на ову јерес: оне пак који се нису хтели покорити њему, стављаше на муке, а многе протериваше у најудаљеније покрајине. У то време по царевом наређењу и преподобни Иларион би из Далматске обитељи приведен цару. Цар га примораваше да усвоји јеретичко учење, али добар војник Христов не само не послуша цара – јеретика, већ га смело изобличи, назвавши га безбожником и новим одступником, и тиме изазва велики гнев код цара. И злочестиви цар му нанесе много рана и стави га на неподношљиве муке, па га онда затвори у тамницу.
После неког времена цар опет изведе преда се светог Илариона и стави га на страшне муке. Али пошто тиме не постиже ништа, он га предаде своме једномишљенику, патријарху Теодоту, званом Каситер, који заузе престо пошто свјатјејши патријарх Никифор би прогнан за веру. Овај лажни патријарх учиин са преподобним Иларионом исто што и цар: затвори светитеља у мрачну тамницу, и много дана мучаше га глађу и жеђу, наредивши да му се не даје ни хлеба ни воде. А монаси из манастира преподобног Илариона дођоше к цару с молбом, говорећи: Царе, врати нам пастира нашег, а ми ти обећавамо да ћемо се повињавати твојој вољи. – Цар се обрадова њиховом обећању, и одмах им пусти оца њиног.
Дошавши у обитељ своју, свети Иларион проживе ту једну годину. И једва успе да се мало одмори од претрпљених страдања и глади, он опет крену на нова страдања. Јер цар, очекујући да монаси испуне обећање, увиде да је обманут. Стога посла своје војнике у манастир. Војници избише монахе, а преподобног Илариона одведоше и у тамницу посадише. Потом цар посла преподобног у Фанејеву обитељ, и нареди да га тамо затворе у најтескобнијој тамници. У тој тамници светитељ се злопатио шест месеци, подносећи сваковрсне непријатности и увреде од суровог игумана те обитељи. Затим, по царевом наређењу, он би понова доведен у Цариград. Ту га цар и ласкама и претњама наговараше да пристане на иконоборачку јерес. Но пошто Христов страдалник не пристаде на то, цар га посла у другу обитељ, звану Кикловјејева. Ту он проведе две године и шест месеци, држан и злостављан у одвратној тамници. Отуда би светитељ опет доведен к цару. И пошто би силно бијен, посла га цар на заточење у град Протиљски.
Затим, злочестиви цар који погуби многе, и сам љуто погибе: његови сопствени војници га мачевима исекоше у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тако бедник зло изврже своју душу.
Михаило Травлос, ступивши после њега на престо, нареди да се сви правоверни пусте на слободу из окова и заточења. Тада и преподобни Иларион заједно са осталима би пуштен из тамнице, али не оде у своју обитељ, пошто иконоборачка јерес још не беше престала и на архијерејским престолима налажаху се лажни учитељи и лажни пастири, већ се збрину код једне правоверне и побожне жене, која му на своме имању даде усамљено место, устроји му келију са градином и снабде свима осталим потребама Бога ради.
У то време врати се из заточења и отиде ка Господу преподобни Теодор Студит, који такође претрпе за православље многа зла од јеретика. Његову свету душу, узношену Анђелима к небу, виде преподобни Иларион, као што се о томе казује и у житију светог Теодора. Онога дана у који се свети Теодор Студит престави, блажени Иларион, радећи у својој градини и појући псалме, чу неке чудесне гласове и осети неки неисказано диван мирис. Зачудивши се, он се стаде освртати откуда долази то, па погледавши увис, угледа мноштво Анђела у белим хаљинама, којима светла лица сијаху, и који с песмама силажаху с неба у сусрет некоме. Видевши све то, блажени Иларион од силног страха паде на земљу, и чу где му неко говори: То је душа Теодора, игумана Студитског манастира, који до крви пострада за свете иконе и до краја јуначки издржа муке, а сада усну, и ликујући узлази на небо, сусретан од Небеских Сила.
Удостојивши се таквог чудесног виђења, преподобни Иларион се испуни велике утехе и сладости духовне; и много дана радоваше се душом, и лице његово сијаше од радости као лице анђела.
Преподобни Иларион остаде код те жене нешто више од седам година. А када после Михаила Травла ступи на престо његов син Теофил, и сабра све исповеднике, па их стаде, као и пређашњи злочестиви цареви, приморавати на иконоборство, и непокорне мучити, тада и преподобни Иларион би узет и приведен к цару. Примораван на иконоборство, он се не покори царском наређењу, већ и овог цара изобличи као безбожника и законопреступника који руши праве догмате вере. Због тога светитељ доби сто и седамдесет батина по леђима, и би заточен на острво Афусију. Тамо имађаше ту олакшицу што га нису држали у тамници ни у оковима; и он начини себи врло малу келију, у којој живљаше све до смрти Теофилове. А када овај зловерни цар умре, царица Теодора сабра све исповеднике из прогонства у престоницу, утврди правоверје, и нареди да се свете иконе унесу у храмове Божје. Тада и преподобни Иларион би пуштен на слободу, и поново прими игуманску дужност у својој Далматској обитељи, и блисташе чудесима. Поживевши ту три године, и богоугодно руководивши своје ученике, он отиде ка Господу, 845. год. Његова чесна и света душа би, као и њиме виђена душа светог Теодора, од Анђела однесена на небо, где у лику светих Исповедника предстоји престолу славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА ДЕВИЦА АРХЕЛАЈЕ, ТЕКЛЕ И СУЗАНЕ
Девство побеђује свет и укроћује телесне страсти. Оно не беше познато праматери Еви, јер њој би речено од Бога: У мукама ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога (1. Мојс. 3, 16). А девство је слободно од тога; оно не вене од много година, већ свагда цвета и краси живот девујућих; девственица постаје невестом Христовом, и улази у небеске дворе Женика свог.
Украшена чистим девством, тим скупоценим и божанственим даром, блажена Архелаја се уневести Христу и показа победитељком света. Она живљаше у једном месту близу Рима, у малом и непознатом манастиру, какав се могаше имати у та, тешка за хришћане, идолопоклоничка времена.
Када безбожни цар Диоклецијан диже у Риму велико гоњење на хришћане, света девица Архелаја, са двема у Христу сестрама и саподвижницама својим, Теклом и Сузаном, из страха од гоњења напустише Рим и побегоше у Кампанију, преобукавши се у мушко одело, како их не би познали да су девице. Тамо се, недалеко од града Ноле, свете девице настанише у забаченом и пустом месту, дане и ноћи проводећи у усрдним молитвама, упражњавајући се у разним богоугодним делима, и исцељујући болести болесника, пошто тамо због чистоте и светости свога живота добише од Бога благодат чудесног исцељивања од болести. Лица њихова беху смерна, кротка и уједно с тим светла, јер се срцем својим свагда радоваху о Господу Богу свом Исусу Христу; и сам поглед њихов показиваше њихову целомудреност и светост. Хаљине њихове беху грубе, просте, подеране; и сав изглед њихов беше пустињачки и подвижнички. Косе им беху ошишане, као и код мушкараца, те их многи држаху за мушкарце, а не за жене. Мало по мало к њима се стадоше стицати људи из околине, једни ради исцељивања, други ради духовних поука, пошто оне, сем дара исцељивања, имађаху и дар богонадахнутог учења; и оне лечаху не само тела него и душе људске, те многе паганце од многобожачког незнабожја привођаху к вери Христовој; и слава о њима шираше се по целом крају оном.
Глас о светим девственицама допре и до игемона Кампаније, Леонтија, јер војници његови беху распоређени на многим местима, да мотре на хришћане. Сазнавши за ове свете девице, војници известише игемона. Игемон нареди да их ухвате и доведу к њему у град Салерно, где су тада судили хришћанима и мучили их. Свете девице бише ухваћене, и одведене у Салерно пред игемона на ислеђење. А оне схватише то, да их њихов бесмртни и нетљени Женик, Господ Исус Христос, призива к венцу мучеништва, да би их у своје небеске дворе примио украшене не само девством него и крвљу мученичком, као неком царском порфиром. Испуњене великом смелошћу и надом у Бога, оне неустрашиво предстадоше мучитељу, па му слободним гласом казаше сву истину о себи, – ко су, и откуда су; не затајише да су по вери и животу хришћанке, и да су девственице, заручене Христу, коме су обећале очувати себе у чистоти до саме смрти. А игемон Леонтије, посматрајући их, и видећи да је блажена девица Архелаја најстарија по годинама, смелија у разговору, и да лице њено има неку нарочиту чесност, обрати се њој и рече: Слушај, Архелаја! С каквим правом ти призиваш к себи људе добре и рђаве, и учиш их да се клањају Исусу Назарећанину, који ни себе сама не могаде спасти када га мучаху, нити сада може коме помоћи? Како се усуђујеш бавити се враџбинама и обмањивати људе? Како смеш, покривајући се одећом мушком, показивати се као мушкарац, док си у ствари погана и пагубна врачара? Вероватно, ти си и ове две девице научила тим враџбинама. И ако те ја не погубим сада, ти ћеш све неискусне људе и жене привући својој обмани.
На то света девица одговори: Христовом силом ја потирем силу и дејства ђавола, а паметне људе учим да познаду јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. Именом пак Господа мог Исуса Христа даје се здравље болеснима преко мене, слушкиње Његове. Ја се не претварам да сам мушкарац, јер сам одмах и овде изјавила да сам девица и слушкиња Христова. А ове две су моје сестре у Господу, од младости са мном васпитане у вери Христовој.
Игемон онда рече: Сваки који се не покори царевом наређењу биће предан љутој смрти. Светитељка одговори: Ми имамо Цара – Господа нашег Исуса Христа; ради Њега презресмо свет и све што је у свету; Његовом се наређењу покоравамо, и очекујемо милост од Њега који влада небом и земљом и свим осталим. Игемон на то рече: Богови наши све обдржавају и свим владају; имена су њихова многа: Кронос, Трисмегист, Хермес, Афродита, Хера, Атина, Диј који је већи од свих. Ето, то су силе Божје које обдржавају васељену и управљају њоме.
Девица одговори: Ти твоји богови су слепи, и слепци им се клањају и верују у њих. Игемон на то рече: Ваш је Бог један, и није у стању да заштити себе сама, јер Он би и на крсту распет, и оцтом напојен, и трновим венцем окићен, и копљем прободен. Светитељка одговори: Све то Бог наш претрпе ради спасења нашег, да ниједан који верује у Њега не погине, него да сви који верују у Њега имају живот вечни; а богови твоји нити виде, нити чују, нити говоре, нити могу себи и другима помагати.
Разгневивши се, игемон нареди да свету девицу даду гладним лавовима да је поједу, очекујући да је они одмах растргну; но зверови постадоше кротки као јагњад, и лежаху крај ногу светитељкиних. А она се мољаше Богу, говорећи: Господе Боже, Оче и Сине и Свети Душе, Ти си досада сачувао тело моје чистим од сваке прљавштине! Као што си сада укротио зверове, и дао ми да победим свирепијег од зверова игемона, тако и свагда буди неодступни помоћник мени, слушкињи Твојој.
Видећи да зверови неће ни да такну светитељку, игемон се још више разјари, и нареди војницима да истуку зверове, а да светитељку и њене другарице оковане баце у тамницу. Но у тамници њима се јави Анђео Господњи, обасјавајући их неисказаном светлошћу, и говорећи: Не бојте се, девице Христове! јер молитве ваше изиђоше пред Бога, и вама су већ припремљеии венци на небу. – Ову необичну светлост у тамници видеше и стражари, и у страху и ужасу говораху: Заиста је једини истинити Бог онај кога ове девице проповедају.
Сутрадан игемон рече слугама: Доведите ми ону врачару која јуче разним погрдама наружи мене и моје богове. – И одмах света мученица Архелаја би доведена на суд пред игемона, и рече му: Не ја, него зла дела твоја, о игемоне! руже те и срамоте, па ти још и огањ неугасиви спремај у, да у њему гориш вечито мучен заједно са боговима твојим. Желиш ли пак да избегнеш вечне муке, онда послушај моје душекорисне речи и прими мој добри савет: поверуј у Бога Оца који те је створио, и у Јединородног Сина Његовог Господа Исуса Христа, и у Духа Светог који од Оца исходи, јер је то Један у Тројици Бог, слављен и на земљи и на небу.
А игемон, сматрајући ове речи за смешне и бесмислене, узврати мученици, говорећи: Ако ти послушаш мене и поверујеш у моје богове, бићеш награђена богатствима и чашћу, и међу угледним женама римским заузећеш не последње место; а ако ме не послушаш, ја ћу те најпре дати блудницима да те осрамоте, затим ћу те жестоко мучити, па љутој смрти предати, и најзад ћу тело твоје бацити псима, зверовима и птицама да га поједу.
Светитељка му одговори на то: Мени је помоћник Господ мој Исус Христос; Он је чувар и душе моје и тела мог; Он ће ме сачувати од скврнављења које ми ти припремаш, као што је и пре мене сачувао од скврнављења многе свете девице које пострадаше; смрти пак не бојим се, јер се надам добити живот вечни у Господа мог, који ће ме удостојити бесконачне радости и уврстити међу свете Анђеле Своје.
После тога игемон нареди да свету мученицу обнаже, стружу јој железним гребенима чисто девичанско тело, и жестоко бију, а ране јој врелим уљем и смолом заливају. И би свето тело њено остругано и сагорено све до самих костију. И сви присутни, посматрајући страдање свете мученице, дивљаху се веома како девица, слабе женске природе, могаде тако љуте муке поднети и жива остати. А света мученица, подигнувши очи своје к небу и раширивши руке крстолико, говораше: Господе, погледај с неба са небеског престола Свог на верну слушкињу Твоју! Росом благодати Своје угаси горећ огањ и олакшај патње телу мом од рана које ми мучитељ задаје.
Тек што света мученица изговори ове речи, над њеном главом засија необична светлост и чу се глас који говори: Не бој се, ја сам с тобом. – А мучитељ игемон, видећи да се светитељки не може наудити, шкргуташе зубима од беса. И како у близини тога места бејаше веома велики камен, који су многи људи једва могли покренути, игемон нареди да се тај камен подигне и под њега метне мученица, еда би је камен смрвио. И кад слуге са великом муком то учинише, Анђео Господњи који је невидљиво стајао поред свете девице, брзо одгурну камен на другу страну, те овај згњечи неке мучитељеве слуге, а света мученица обрете се жива и хваљаше Бога певајући: Благословен си Господе Боже отаца наших, који спасаваш оне што се у Тебе уздају!
Посматрајући то, народ викаше: Истинит је хришћански Бог кога ова девица проповеда! А игемон упита своје: Шта да радимо са овом врачаром? Ето, она сва мучења надвлађује. Узмите је и водите изван града; са њом поведите и те две девице што је прате, па их све три мачем погубите.
Војници одмах дохватише свете мученице, везаше им руке наопако, па их ван града одведоше. Када дођоше на губилиште, и војници хтедоше да их посеку, они угледаше Анђеле, и препадоше се: јер свети Анђели, гледајући страдање светих мученица, приђоше да са славом узму мученичке душе. Угледавши у најмањој мери присуство тих Анђела, војници се ужаснуше, и стајаху дрхћући као да су ван себе. Но света Архелаја завршивши своју молитву, рече војницима: Извршите што вам је наређено! Војници јој на то одговорише: Не смемо, госпођо, јер нас је спопао страх. – Тада им све три свете девице заједно рекоше: Ако не извршите што вам је наређено, нећете имати удела с нама. – Чувши то, војници извукоше мачеве и одсекоше им главе. То би 293. године.
Тако три свете преподобне мученице: Архелаја, Текла и Сузана, чисте девице, завршивши подвиг свој, уђоше у дворе небеске и са Анђелима предстадоше Оцу и Сину и Светоме Духу, Једном у Тројици Богу, коме слава вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАЛА
Одрекавши се света и свега у свету, преподобни Атал постаде монах и одаде се свима подвизима: посту, бдењу и сваком другом самомучењу, јер је у два, три, па често и у пет дана, само једанпут јео. Он никада није легао да спава, већ се седећи или стојећи предавао кратком сну, тек да унеколико утеши немоћ природе. Због таквих подвига својих он доби од Господа велику благодат и би обдарен огромном силом чудотворства. И он показиваше безмерну самилост не само према људима већ и према бесловесним животињама.
У таквим подвизима и чудесима проведе блажени Атал свој живот. А када хтеде да се престави Господу, он присутнима, који се тада налажаху поред њега, даде последњи у Христу целив, и тако предаде душу своју у руке Божје.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕЛАСИЈА
Када идолопоклоници дигоше гоњење на хришћане, онда блажени Геласије, понесен божанском ревношћу, раздаде сиромасима сву своју имовину, обуче бело одело, и оде к мученицима Христовим. Гледајући како их стављају на разне муке за Христа, он целиваше ране њихове, тражаше да се моле Богу за њега, и сокољаше их да буду храбри у мукама. Због тога га идолопоклоници ухватише и изведоше на суд пред игемона. Испитиван од овога, мученик исповеди да је Христос истинити Бог, и изјави да су идоли глуви и безосећајни. Игемон га најпре презриво удаљи као бедника и ништака; затим га подвргну осредњим мукама; па најзад нареди да му отсеку главу. И тако блажени Геласије прими од Господа неувенљиви венац мучеништва.
