Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
На ово питање не може бити дефинитивног одговора. Божији путеви су недокучиви. Јер ко је спознао Господњи ум? (1. Кор. 2,16), пита свети апостол Павле.
Само Господ може дати одговор на ово питање. Веома је тешко објаснити Божански Промисао, Божју вољу и тишину. „Ко ће знати Божји ум?“, пита апостол Павле. Не можемо рећи да је „вера једне особе јача од вере друге особе“ или да „Господ воли ову особу више од друге“. Као што и сам Свемогући каже кроз светог пророка Исаију: "Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Ис. 55:9).
Овде наравно треба напоменути следеће: Господ често ћути из љубави према људима и допушта човеку да подлеже тешким искушењима ради свог спасења. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека.
Свети апостол Павле, који је сам лечио болеснике и чинио чуда, боловао је од тешке хроничне болести. Три пута је молио Господа да га излечи, али Господ му није дао оно што је тражио. Његов одговор је био следећи: "Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује сасвим." (2 Кор 12:9).
Односно, „Довољан ти је Мој дар“, јер се Његова снага у потпуности очитује у нашој слабости.
Многи светитељи, који су чинили чудеса над људима, патили су од разних болести и других искушења. Иако су могли да чине чуда над другима, нису тражили од Бога да их исцели, већ да им подари стрпљење. Наши савремени светитељи, старци Порфирије и Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да оболе од рака! И, док су патили од ове болести, обоје су се радовали и славили Господа. Старац Пајсије је говорио: „Колико сам научио од болести, толико нисам од година у испосништву“.
Па ипак, то не значи да не треба тражити Божју интервенцију. У супротном одбацујемо Његову заповест: "Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се." (Мт. 7:7). Тиме би смо доводили у питање дар и благодат коју је дао својим светитељима: који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити... (Јов. 14:12)
Наша одговорност односи се на нашу молитву и наше покајање. Другим речима, дозволимо Богу да уђе у наша срца и наше животе. Јер без нашег добровољног пристанка, Он не може тамо ући. Увек тихо чека, с поштовањем према нашој личности. Господ куца у наша срца, али не улази на силу у њих.
Зато морамо да му одговоримо. Поделимо своје жеље са Њим, али не као безобразна деца, већ једноставно и понизно. Када нешто тражимо, не треба да Га присиљавамо, већ увек треба да будемо спремни да извршимо Његову вољу. Не како ја хоћу, већ како Ти желиш ... Нека буде воља Твоја (Мт. 26:39,42).
Митрополит Нектарије (Антонопулос)
Приредила редакција портала "Ризница"
