И данас има и честитих жена које ходе жртвеним стазама Марте и Марије. То нимало није лако, нарочито у овом времену, када све има своју цену. Све је изложено продаји па, на жалост, и људско тело. Знамо да жени никада није било лако, а поготову данас, носити и проносити људско достојанство.
С великим дивљењем прихватамо да је преко женског јестаства људском роду указана највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе и да од жене прими људско тијело и природу.
Жена се и данас, као и увек, налази на ветрометрини жеља и похота, с једне стране, и призива на жртву одрицања, с друге стране. На једну страну жену маме Иродијаде и Језавеље, а на другу страну жену призива Пресвета Мајка, и друге жене, мученице, подвижнице и страдалнице. Својом одлуком на коју ће страну, жена одређује не само своју судбину него и судбине многих, на њу упућених. Жену са свију страна обасипају позивима и искушењима; нуде јој разне слободе само да би је заробили. Устремило их се много који настоје – и успевају – да жену изведу из куће, да је раздвоје од деце, супруга, нормалног живота.
Никада, чини ми се, није било веће потребе за жртвом од стране жене. Својом жртвом жена осмишљава животе оних који је окружују. Где уморни, оптерећени, нервозни мужеви да нађу тихо пристаниште у повратку са напорног и разорног посла ако не у окриљу топлог породичног гнезда. Жена својом топлином отопљава кућу. Куда да пођу деца; коме да се обрате; на кога да се ослоне; коме да се потуже; на чијим грудима да се заплачу ако не на грудима својих мајки. Да ли да иду и базају по улицама, моловима; да се пребијају по диско-клубовима и баровима; да се обрате сектама и секташима?
Жена има право да упита и да пита: где она да нађе љубав и снагу за све оно што се од ње тражи. Има право да је нађе у своме мужу, код своје деце, родбине; ако љубави игде има. А ако нема, не остаје јој друго него да стисне срце, склупча се, ћути и – трпи. И то је женски; рекао бих, и витешки.
Честита је жена благослов кући, у мери у којој је нечестита проклетство кући и укућанима. Цар Давид благосиља онога који се боји Господа и који ходи путевима Божијим, речима: „Благо теби, и добро ти је. Жена је твоја као родна лоза усред дома твојега“. (Пс. 128, 2-3) Ту Цар Давид мисли на скромну, богобојажљиву, вредну жену. Јер, „вредна је жена венац мужу својему; а која га срамоти, она је као трулеж у костима.“ (ПрС.12, 4) Отуда, „ко је нашао добру жену – како вели Премудри Соломон – нашао је добро и добио љубав од Господа.“ (ПрС.18, 22) Добра жена је дар од Бога. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19,14) Исти цар, Соломон, на неколико места понавља мисао да је боље „седети у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 21, 9)
Премного је компанија које се баве стварањем и лансирањем којекаквих улепшавајућих средстава; пуно је стручних часописа, радио и ТВ емисија усредсређених на спољашњу лепоту жене. Многи од тога посла живе. На жени, хришћанки, је да укаже и сама прихвата друге вредности, у овом преварном времену запостављене. Врсна жена “вреди више него бисер“, (ПрС. 31, 10) узвикује Премудри Соломон. Али жена врсна – врлинама. „Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу.“
(ПрС. 31, 30) Апостол Павле позива хришћанке да се стидом и честитошћу украшавају и красе, „не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се – како Апостол каже – приволеше богопоштовању.“ (1. Тим. 2, 9-10) „Ваше украшавање – саветује свети апостол Петар – да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено. Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима.“ (1. Петр. 3, 3-5)
Знамо да је данас израз: покоравати се, постао политички неисправан, неприличан, грубост за уши многих. Кад свети апостол Павле жене позива да се покоравају “својим мужевима као Господу“, (Еф. 5, 22) он, истовремено, захтева од мужева да воле „своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“. (Еф. 5, 25) „Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тела; јер који воли своју жену, самога себе воли“. (Еф. 5, 28) Када се о овоме размисли, увиди се да Апостол на заједничку, обострану, љубав позива. Јер ко воли себе и некога поред себе – своју супругу – неће од ње тражити ропску послушност нити било шта што сам себи пожелио не би.
Протојереј Василије Томић
Приредила редакција портала "Ризница"
