Царство Небеско је лепше од свега и јаче од свега. Када озбиљно мислимо о Царству Небескоме – нисмо фантазери ни маштари, него разумни људи. Ми по сваку цену морамо да доспемо у Царство Небеско користећи све своје снаге, и ако прођемо кроз тесна врата, наш живот ће се већ овде, на земљи, променити тако да нећемо моћи саме себе да препознамо.
За нас је најважније да Царство Небеско не схватимо као неки апстрактан појам. Има људи који, иако верују у Бога, на Небеско Царство гледају као на апстракцију.
Такозвана научна достигнућа и такозвана земаљска блага научила су нас да гледамо скептички на оно што је у нашем животу најважније. Научили су нас да “рационално” размишљамо: “Ко зна када ће доћи Царство Небеско, а ми морамо да живимо сада, а не ко зна када!”. Мало ко је спреман да озбиљно размисли и увиди да земаљска блага, која наводно олакшавају наш земаљски живот, уствари уопште нису оно од чега се живи. Ми не решавамо оно најважније питање, питање које само што није показало своју оштрицу, само што се није болно зарило у наше срце: то је питање смрти. Када би земаљска блага могла да нас избаве од смрти, то још не би ни било тако страшно.
Сва ова земаљска блага и сва научна достигнућа крију у себи отров. Уз сва земаљска блага живот постаје несносан, и све тежи, упркос техници која се труди да нам га олакша. Одједном, без икаквог разлога, јавља се туга. Таква туга да напросто не знаш шта ћеш са собом.
Туга је стражар наше душе, она виче и упозорава нас на опасност: непријатељи нашега спасења угрожавају наш живот.
Треба пажљиво ослушкивати своју душу, она даје знаке за узбуну. Земаљска блага и научна и техничка достигнућа могу да нам донесу корист онда када је у нашој души све у реду. Када са нашом душом нешто није у реду, онда све те ствари постају паклено оружје, и тада се треба замислити над таквим животом. Што пре – то боље, да не буде касно, да човек не изабере лажни пут, покушавајући да се од узбуне – од туге избави тако што ће почети да је залива вином. Када се напије, чини му се да му је лакнуло, али када се отрезни – туга је још јача. Туга и досада.
Царство Божије није нека далека реалност. Оно је реалност нашега времена. Нема ничега реалнијег од Царства Божијега и од њега се на земљи може живети чак и онда када више ни од чега земаљскога не може: у случајевима када нема довољно средстава за живот, када немамо успеха у послу, или у учењу. Ништа нам није тако близу као Царство Небеско, а ми чак и не схватамо колико је оно близу, јер нам је ближе од свега што нас окружује. “Царство је Божије унутра у вама”, рекао је Христос. Унутра у нама! Шта може бити ближе од тога? Не морамо никуда да идемо, треба само да га отворимо и уђемо у њега. Кључ нам је – вера у Господа нашега Исуса Христа.
Ако у себи имамо Царство Небеско, тада за нас никаква жалост више није катастрофална: знамо да ће она проћи, да је она краткотрајна, а да је испред нас – вечита радост. Тада ни безизлазна ситуација за нас није више безизлазна. Уздај се у Господа и Он ће те из безизлаза извести. Још никада није било случаја да је остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи: па зар се и Хришћанима нису догађале несреће – сиромаштво, или болести? Али, зар је то посрамљеност? Не шаље нам Господ случајно сиромаштво и болести, јер оне крче пут према бољем. Ко се год у сиротињи и болести уздао у Бога, тај зна да му је то било од велике користи. Лишење слободе… Рекло би се да од тога нема ничега горег. Тамница, затвор, логор… Међутим, како каже јунак једнога савременога писца: затвор ослобађа време да бисмо на прави начин размислили о својој души. Затвор је, с те стране, добра ствар. Клевете и оговарања, такође, нису ништа страшно: ко може оклеветати онога чија је душа чиста? Када је човек чист, за њега ништа не може да прионе. Само они чија душа није чиста имају потребу да се правдају, а они чисте душе се не правдају: њих оправдава сама чистота њихове душе.
И најзад, смрт, које се сви толико боје. Човек који у себи носи Царство Небеско не боји се смрти. Као што каже Апостол, он зна да је смрт само – добитак. Ономе ко је умро смрт отвара врата у Царство Небеско, а они који су остали на земљи – у њему добијају молитвеника и помоћника. Онај ко у себи носи Царство Небеско, тај већ сада, већ данас, овога тренутка почиње да живи у блаженству. Онај човек који у себи има Царство Божије не може се ничим заплашити, нити му се може било шта одузети. Он је одважан, он је увек уједначено, добро и благодатно расположен. Покушајте да му нешто учините. Он је нерањив и све му служи на корист. Међутим, Царство Небеско није само у нама, оно обухвата собом и нас саме и све што нас окружује. Царство Божије обухвата све и одасвуда протерује пакао. Када Царство Небеско буде наступило у свој својој сили, тада ће наступити вечно блаженство. Ничега другога, осим блаженства, тада неће бити.
Ми сада имамо врло магловиту представу о блаженству Царства Небеског. Као што каже Апостол, ми на њега гледамо као кроз замагљено стакло. Некима се чак чини да је блаженство досадно. Кажу да би било досадно да се вечно ужива у блаженству и да је потребна нека разноврсност. Међутим, они нису у праву. Монотонија је у паклу, а у Царству Небескоме је управо разноврсност. Али не као на земљи. Овде и разноврсност може да нам дојади, а у Царству Небеском нема досаде. Стање блаженства у Царству Небескоме можемо да замислимо на основу таквих стања наше душе као што су љубав или надахнуће. Зар вам је досадно када волите, или када вас је обузело надахнуће? Наравно да не. Љубав никоме не може да досади, а надахнуће нас са земље уздиже у Небо.
Свему овоме треба додати још нешто. Ни један ум није замислио, нити је иједно ухо чуло, нити је иједно око назрело оно што је Господ припремио за оне који Га воле. Наш ум може да замисли много прекрасних ствари; наше очи су често уживале у, рецимо, лепотама природе; нашем срцу је понекад било довољно само да осети лепоту, па да закуца брже… Али ништа се од тога не може упоредити са оним што је Господ припремио за оне који Га воле.
Царство Небеско је реалност. Једина реалност, једини живот – и овде, на земљи, и тамо на Небу, у другоме свету. То треба схватити и прихватити и не дозвољавати да нас пакао заводи и застрашује. Царство Небеско је лепше од свега и јаче од свега. Када ми озбиљно мислимо о Царству Небескоме и када радимо на томе да га задобијемо – ми нисмо фантазери ни маштари, него разумни људи. Ми по сваку цену морамо да доспемо у Царство Небеско, морамо за то употребити све своје снаге, морамо да прођемо кроз тесна врата, па ће се наш живот већ овде, на земљи, променити тако да нећемо моћи саме себе да препознамо.
Погледајмо шта Свето Писмо каже о Царству Небескоме и о томе како се оно може задобити. “Царство је Божије унутра у вама”. Да бисмо у вечности живели у Царству Небескоме, оно већ сада треба да буде у нама. Ако у нама нема Царства Небескога, ми у њега нећемо ни поверовати, него ћемо, као и безбожници, мислити да је то бајка. Слично се сличним упознаје. Ако у себи имамо Царство Небеско, онда ћемо моћи да препознамо пут који води у Царство Небеско, које се налази изван нас. “Оно је као зрно горушичино које кад се и посеје у земљу мање је од свију семена на земљи; А кад се посеје, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу птице небеске живети.” (Мк. 4., 31-32).
Царство Небеско почиње од малога. Неочекивано вам се допала нека реч приликом слушања Јеванђеља, или чак за време духовног разговора, и ви осећате да се догодило нешто необично. После некога времена не може човек да вас препозна. Сазрело је дрво, које и другима пружа сенку да се сакрију од жеге безбожништва и од ужасног живота. Сав разврат савременог живота, пијанство, и све оно што нас је забављало и својим лажним сјајем привлачило – све пада у други план. Људи не могу да вас препознају. “Да ли је то он? – чуде се људи, – је ли то онај човек, што је још јуче био хулиган и пијаница?” И људи вас више не одбацују, већ вас истичу као пример. Таквога човека пакао више не може да намами, нити да га застраши. Царство Небеско је дало плодове. Зато што Царство Небеско, макар било и као зрно горушичино, садржи у себи живот, а пакао – тако огроман и застрашујући – нема у себи ничега и само носи уништење.
Успут ћемо се сетити и онога зрна које пада на земљу. Плод ће донети само оно зрно које падне на добру земљу. А добра је она земља коју ми сами обрађујемо својим добрим делима, или када нас снађу невоље, или када нас безбожници немилосрдно прогоне. Иако је наше садашње стање врло жалосно и на, први поглед, не представља добру подлогу за семе Царства Небескога, ипак је наше тле добро припремљено и може да прими семе. И зато су криви они који треба да сеју, а не сеју. Они сносе велику одговорност за то што окрећу главу од народа, бринући се само за своје.
Када већ говоримо о зрну горушичином, требало би да споменемо и квасац. “Царство је Небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне” (Мт. 13, 33).
Три посуде брашна су сва наша добра дела, сав наш живот са свим његовим невољама и патњама, све наше добре намере. Али без доброга квасца сав наш живот ништа не вреди. Зато је без Царства Небескога пут у пакао поплочан добрим намерама, без њега ни патње ничему човека не могу да науче, па чак ни његова добра дела немају никакву вредност. И кажу му људи: “Каква корист од твојих добрих дела? Ево, ти си добар, а твоја добра дела те ни од чега не спасавају. А онај тамо је зао, а ипак живи као цар”.
Тако бива када радимо без квасца – када немамо вере. Без вере је све – ништа. Уз сва наша добра дела и добре намере, ако немамо вере у Господа нашега Исуса Христа – ми смо ништа.
Ако нема квасца вере – зло и добро постају једнаки. А крај им је исти – покриће их смрт. Ако имамо квасац вере, све ће бити корисно и све ће постати потребно. Такав човек не може да умре, јер у њему надолази квасац Царства Небеског.
Хајде да сви ми посејемо зрно горушичино за Царство Небеско, хајде да унесемо квасац вере у Христа у целокупни наш живот и у све наше послове!
Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!
Све чешће катастрофе и необичне појаве у природи говоре нам да се приближило Царство Небеско…
Препоручио бих вам да размислите о овим јеванђелским речима: “Иштите најпре Царства Божијега, а остало ће вам се све додати”. Ми не тражимо Царства Небескога и зато се осећамо увређено, остављено, тужно. Ми јуримо за земаљским богатством и губимо оно што је најважније – Царство Небеско.
Нека Бог благослови све нас да пођемо на нови пут. Пут у Царство Небеско увек је нов и занимљив и њиме се хода са радошћу.
Следећи задатак за вас је овај: Када дођете кући, прекрстите се, отворите Јеванђеље и читајте пажљиво. Оно што вам се посебно допадне, што вам западне у душу – то ће бити зрно горушично из којега ће израсти Царство Небеско у вама.
Ако се то не деси данас, а ви прочитајте и сутра. Ако се ни сутра не деси, читајте поново. Читајте све док вам неко зрнце не западне у душу. Никако се не може десити да вам ништа не западне.
Размислите о своме животу. Имате доброте, имате и добрих дела. Али можда немате онога квасца, немате озбиљан однос према животу, однос са вером у Христа и са надом у Царство Небеско. Тај квасац ће тако испунити ваш живот да ће све бити спремно за тренутак када ћете пожелети да узвикнете: “Дођи, Господе!”
Из књиге "Царство Небеско и живот наш свакидашњи",
Светигора, 2000. лета Господњег
Приредила редакција портала "Ризница"
