Постоји међу хришћанима једна веома раширена али веома лоша појава – да критикујемо људе због њихових злих дела, а не сама та дела. И све то вођени једним себичним ставом да смо само ми достојни љубави Христове убеђујући себе да је наша љубав према Христу сразмерна нашој искључивости и немању љубави према грешним људима.
Ми често поистовећујемо грех било ког човека са њим самим и са његовим назначењем. Ми треба да га будимо, а не да му претимо. У том контексту, ми заклањамо љубав Божију. Најстрашније стање у које један верник може да дође је да заклони Христову љубав другом човеку. Да просто сам себе убеди да Христа више воли тиме што не воли неког човека који богохули, делима, речима. Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И, зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И, зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека.
Ми понекад делујемо својим савременицима као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње. Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. Ми, просто, не дамо једни другима. “Знаш ти какав је он био! Знаш ти каква је његова прошлост!” Погледајте у својој свакодневици: скоро свака снајка која долази у кућу носи тај терет, сваки зет тај терет носи, сваки нов човек који дође на неко радно место, увек носи тај терет: “Знаш ти каква је његова прошлост!”
Па, дај да видимо каква нам је будућност заједничка! Тај терет греха другога стално товаримо јер нећемо да волимо другога. Ми се изговарамо: он нас мрзи, а у ствари: ми њега мрзимо. Погледајте каква нам је свакодневица, како смо под једним теретом, несносним теретом, који свакога дана постаје све већи, у свакој кући, на радном месту, у фирмама, свуда терет. И, свугде је решење само: дај, хватај кривца, да га казнимо! И, онда кажемо ми хришћани, имамо једно још боље решење: он ће горети у паклу! Као да је Христос дошао да отвори пакао и да све људе пошаље тамо, а не да отвори Царство небеско. И, гле апсурда: први у њега улази разбојник на крсту! Сети ме се, Господе, у Царству Твоме.
Сви негде калкулишемо. Као да нисмо довољно сигурни да нас Бог воли, него ће Бог ту сад нешто, ко зна шта ће да се деси. Па смо нагомилали ту свашта, па се појављују разни “видовњаци” - никако да дођемо до себе. Е, кад би човек одлучио да каже: нећу више тако, одлучио сам да сада живим једним животом који је пун љубави, нећу да мрзим никог.
Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био..., него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу уопште да се бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Докле год човек у себи има тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, то значи: тражи разлоге да своју мржњу утемељи, а то није добро.
Треба тражити разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: Оче, опрости им, не знају шта чине, даје нам пут како да се опходимо према злу других и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље. Јер, највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене.
Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо измислили, па нам онда дође нека “видовита” жена и каже: “Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку”, па ми кажемо: “А, да, то је та...” И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу. И, пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: “ништа нисам урадио...” А, да ли мрзиш? “Па, то је људски”. Па, није! Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација, и осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, и - у исто време - и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, него стварност.
Шта значи волети? Волети значи праштати, не осуђивати. Имати најнепосреднију заједницу са ближњим, тако што ћемо говорити истину, сходно речима Христовим: бити со земљи и светлост свету, и ширити ту Благовест Јеванђеља, ту радост живљења по целој васељени. Не смемо заборавити колика је моћ молитве, колика је моћ праштања. И ону основну чињеницу да љубав увек остаје, како би рекао апостол Павле у Химни љубави. Јер, гарант те љубави је Бог и она је неистрошива.
Немојмо да сумњамо да ћемо, тиме што волимо и оне који нас не воле, бити наивни, истрошени, испражњени, да ћемо бити неки слабићи. Да би човек могао да воли и оне који њега не воле, он треба да буде много храбар, сигуран и остварен. Само остварен човек, који је сигуран и спреман да се до краја несебично да, може да воли безусловно, безрезервно и неизмерно. То није оно слепило, како кажу људи: љубав је слепа; та љубав није слепа. Она је свевидећа: она види и зло, и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло.
Дакле, та љубав није слепа, она је свевидећа. Потрудимо се да се управо у том контексту, такве љубави, на прави начин суочимо са свим својим савременицима, са свим проблемима, знајући једно: у мени је највећи проблем. Кад решим проблем мене, онда сам покушао да решим проблем овога света. Бекством од себе, непрестаним јурењем за другим, не стижем нигде, а изгубио сам себе. Зато је врло важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? где сам ја? шта се догађа са мном? зашто се трошим у осуђивању другога? зашто сам себичан? зашто ми је интерес важан, а не човек као такав?
Зашто мало верујемо у своје капацитете? Нећемо се истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: Ко чува свој живот, изгубиће га; а ко га да - а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе, то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом.
Само онда када ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А решење је у несебичној љубави. То није обезличење, него је то охристоличење, то је управо оно што у крштењу добијамо као почетак, узрастамо и непрестано понављамо у радости причешћивања. И, баш као што је Христос дао Себе за нас, и ми дајемо себе једни за друге, и не питамо се: колико мене неко други воли, него се питамо: колико ја могу да волим? Не: колико сам вољен, него: колико могу да волим. Онда, човек који може много да воли, и када је мало вољен, он то доживљава као љубав, и умножава је и додаје, баш као што је и Христос учинио. Он је дошао, Он је Љубав, Он је Себе дао за свет, није питао колико Њега свет воли, него је Он показао љубав.
И, управо ми, који смо хришћани, треба да будемо неко ко продужава ту љубав, а не ко се сукобљава са овим светом. Ничије зло се не може победити насиљем и мржњом. Али, љубав, савршена љубав, како каже апостол Павле, изгони страх напоље. Не треба да имамо страх од било чега у овоме свету, од зла, од ма чега, морамо да имамо ту савршену љубав која изгони страх напоље, и ту веру, којом побеђујемо, а не поражавамо.
Зато смо ми, хришћани трећег миленијума, управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, кад сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да је управо човек који безрезервно и безусловно воли - побожан, управо је он боголик и слободан.
Протопрезвитер-ставрофор Љубивоје Стојановић
Приредила редакција портала "Ризница"
