У једној од својих беседа, Свети Јован Златоусти каже да свако коме је поверена моћ може владати, али да само истински цар може умрети за свој народ. И ми видимо да је ово пројављено у тако дивној и тако трагичној чињеници да је Бог постао човек у Господу Исусу Христу.
Он Сам каже у Јеванђељу да владари земље потчињавају свој народ, да владају силом над њима, али нас Он позива да ми будемо владари друге врсте, да наше животе дарујемо људима да би и они постали способни да у слободи, Христом ослобођени од страха, зла и греха, следују нашем примеру.
Па опет и овде постоје извесни услови. Испуњени надом мислимо да већ тиме што смо по имену Христови можемо учествовати и у Његовој слави, међутим овде постоји један апсолутни услов. Сећате ли се како је Христос идући на Распеће својим ученицима говорио о долазећем страдању? Потанко им је изложио како ће страдање изгледати. Покушао је да апостолима укаже на ужасе што долазе, да ће Он, Син Човечији, умрети, али и да ће потом васкрснути из мртвих. А апостоли, а нама то делује несхватљиво, су чули само ове последње речи, речи у којима је обећана Његова победа и Његова слава, њихова слобода и њихова победа и њихова слава, јер су они Његови ученици и следбеници од самог почетка. Ово је постало толико очигледно онда кад су Јаков и Јован и њихова мајка дошли Христу и рекли му: „Када дођеш у Царство Своје, дај нам да седимо са Твоје десне и леве стране крај Твога Престола у Слави Твојој“. Заборавили су и нису чули и нису примили оно што је Христос рекао о томе колико ће Га коштати ова победа. Једино што су чули је била будућа слава.
Зар нисмо већину свога времена, не само с времена на време, већ већину свога времена, глуви попут апостола, и слепи и неко ко не схвата? Оно што су Јован и Јаков рекли је једнако као да су рекли: „Господе, Теби Крст, а нама победа“. Зар, превише често, ово није и наш менталитет? Зар не претпостављамо да сада када је Христос умро и васкрсао можемо заборавити на Његово Распеће и мислити само о нашој интронизацији са десној страни Његове славе? Али када су Јаков и Јован дошли Њему са овим речима наде, шта им је рекао? Рекао им је: „Јесте ли спремни да пијете из чаше из које ја пијем? Јесте ли спремни да будете крштени крштењем који ћу се ја крстити?“ – што би се са грчког могло превести: „Јесте ли спремни да се уроните у тешка искушења која ми предстоје“? Ове Христове речи се обраћају свакоме од нас.
Није довољно мислити да је Христос Својим Крстом и страдањима, ужасом незамисливе смрти и Својим силаском у пакао за нас изборио слободу, победу и наду славе. Уколико смо Христови морамо бити спремни да испијемо Његову чашу и да прођемо кроз Његове патње, другим речима, да живимо на овој земљи попут Њега, на Његов начин, а Његов начин је жртвена љубав због које је постао човек и умро на Крсту како би ми живели. То је изазов Његовог Царства за нас. Он је Цар зато што цар полаже свој живот за свој народ. Ми смо заиста Његов народ, али ако је истина оно што каже критичко издање посланица, да смо ми претходница (aвангарда) Царства (да употребимо израз који се налази у Мофатовом издању), онда ми морамо бити спремни да победимо овај свет за Христа на исти начин као и Он, плативши исту цену као и Он и никако другачије – не очекујући да је смрт била Његова, а победа наша.
Уколико је наше крштење истинско, не само формално, не само церемонијално, већ уколико је оно за нас централни догађај живота, онда смо ми, сви понаособ и сви заједно, продужетак оваплоћеног присуства Христовог и Тело Христово као што нас апостол Павле и Свето Писмо називају. А уколико смо Тело Христово и Црква, онда смо тело које се ломи зарад отпуштања грехова света, и онда смо јагње које се жртвује – послати смо у свет да умремо зарад његовог спасења. Пре свега, да умремо за себе, да се одрекнемо себе, да се отклонимо од себе и да усмеримо поглед на Бога и онда, зато што следујемо Његовом погледу и Његовим стопама, да се вратимо међу људе, међу оне који потребују Њега, међу оне који су изгубљени. Позвани смо да будемо попут Доброг Пастира који трага за изгубљеном овцом и после дуге потраге је, уколико је то потребно, носи на својим раменима па и по цену многих напора и умора, па чак и опасности. Црква као целина је на то позвана да попут Христа узмемо нашег ближњег на своја рамена и понесемо га као што је Христос носио свој Крст, а уколико је неопходно и да умремо испод овог Крста; да умремо за спасење нашег ближњег који је људским очима гледано чак и наш непријатељ и наш противник и наш прогонитељ; неко ко је индиферентан и према Богу и према нама и према своме вечном спасењу. Само онда када смо спремни да попут Христа узмемо свет, само онда смо Његов народ, а не онда када Га само исповедамо као Бога, Цара и Спаситеља.
Овим путем улазимо у заједницу са Њим. Сваки од нас мора испунити у оквиру ограничења свога живота и лимитираности својих способности оно што је Христос учинио – дати свој живот за другога како би он био ослобођен, обновљен и како би могао да започне нови живот. У том случају ћемо учинити оно што карактерише цара; даћемо своје животе за оне који су вољени од стране Бога до те мере да је се очовечио и умро на Крсту због њих. Ако нисмо спремни да одговоримо на речи Христове: „Јесте ли спремни да испијете моју чашу и јесте ли спремни да будете бачени у моје патње?“, онда не можемо испунити обећања нашег крштења јер Свети апостол Павле у својој посланици Римљанима каже да преко крштења умиремо Његовом смрћу и васкрсавамо Његовим Васкрсењем за живот вечни. Али наше умирање не сме бити само церемонијално или само символичко, док се надамо да ће живот бити стварност; наше умирање мора бити стварно, то мора бити наше пружање себе, то мора бити наше учење да волимо једни друге, наше ближње, изгубљене, прогонитеље, непријатеље; да их волимо као што је Христос рекао: „Нема веће љубави него да неко да живот за свог ближњег“. Ово је оно што нам поручује Христос Цар. Он је Цар зато што је дао Свој живот и уколико је у нама и ми у Њему, ово је наш позив – да дамо своје животе.
Митрополит Антоније (Блум)
