Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је са свештенством, на празник Светих царских новомученика Романових, 17. јула 2023. године, свету архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
Уз краља Николу, краља Петра и друге значајне личности, Свети цар Николај Романов је, заједно са царском породицом, Руском православном Црквом и руским народом, ктитор никшићког Саборног храма, подигнутог у спомен на црногорске и херцеговачке јунаке, који су живот положили за слободу и крст часни у Вељем рату, кад је Никшић ослобођен од Турака.
Молитвеном сабрању и прослави ктиторске славе присуствовао је амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Владислав Маслеников, руководство Општине Никшић Марко Ковачевић и Немања Вуковић, као и други гости свечаности који су својим присуством допринјели торжествености празника.
Архипастирском бесједом братио се Преосвећени Епископ Методије, честитајући ктиторску славу никшићке Саборне цркве. Цитирао је ријечи из тестамента Светог Петра Цетињског: Проклет био сваки Црногорац, који се одрекао мајке Русије.
„Ријечи из тестамента нашег владара, Светог Петра Цетињског све нас данас опомињу. Замислимо се над собом, браћо и сестре. Ко нам то вели, кад нам вели и под којим личним искушењем и страдањем не одступа од Бога, Истине и Русије. Отац наш свети Петар I Петровић Његош, који је свом синовцу Раду, владики црногорском и пјеснику, говорио на умрли час: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“
„И владика Раде се са стрицем саглашава: „Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на великомогућега Створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени“. Морамо се сјетити ових ријечи наших светих отаца и највећих синова наших. Морамо их знати и као вјеру држати и уздати се“, рекао је Владика Методије, запитавши се да имамо кога другог ко нас је више освијетлио и просвијетлио, ко нас је толико волио. Имамо ли кога другог већег и бољег, светог, да нас учи и усмјерава, да нас спасава и онда и сада.
„Како онда, тако и данас, тако и у вјечности: Русија је нада за читав слободољубиви свијет. У светој Русији је нада за спасење не само православних народа, него читаве Европе и свијета. И зашто онда, браћо и сестре, тражимо воде у пустињи, а на Живој води Светих отаца наших рађамо се и живимо? Зашто попут блудног сина једемо рошчиће, умјесто код Оца свога теле угојено? Док не дођемо себи, вели Свето Јеванђеље. Дођимо себи, браћо и сестре. Дођимо својима, Оцу своме, браћи својој, кући својој, народу своме, вјери својој православној, Христу своме“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Навео је да је непрестана фасцинација наше и руске елите западним хедонистичким моделом, окренутих против самих себе, донијела је много зла српском и руском народу.
„Они који то боље знају говоре да тај дефетизам духа у Русији траје већ 300 година, још од Петра Великог, а код нас од појаве елите или самопрозване елите. То је ксенофобан, мрачан и примитивни национализам који није својствен православној традицији и култури. Tужан је начин на који је елита издала цара Николаја. Посљедице су биле страшне. Са колико мржње и ликовања су интелектуалци и комунисти дочекали вијест о убиству цара. Радило се о некој врсти дивље мржње, коју је име цара Николаја изазивало код тадашње елите. Николају се не прашта, иако се радило о скромном и побожном владару, честитој породици, доброј дјеци. Узалуд, његово име и само постојање изазивало је бијес и агресију противника. Чувајмо се тог зла, браћо и сестре. Вратимо се себи“, поучавао је Преосвећени Епископ Методије.
Оцјенивши да се Русија враћа себи, Владика је констатовао да се читав 20. вијек свео се на борбу против православља, те да је данас јасно да су догађаји из 1917. били трагични не само за Русију, већ и за читав свијет, укључујући и нас.
„Физички рат је само посљедица дуготрајне метафизичке борбе и војевања сила добра и зла. Оклеветани рат Црњанског поново је на дјелу. Мржња према Русији, вјери и традицији Русије је нешто што траје вјековима. Ипак, увјерен сам да ће наша дјеца и унуци живјети у свијету који схвата важност Русије. Ако свијести о томе не буде, неће бити ни Русије, а бојим се неће бити ни свијета који волимо“.
„Револуција 1917. била је радикално и насилно наметање царства земљаског, које је имало катастрофалне посљедице по руског човјека. Све се то истовјетно прелило код нас православних на словенском југу. И тај Други рат, испочетка рат комуниста и совјета против фашиста, наједанпут се претворио у отаџбински рат. Кроз њега је проговорила дубинска зрела царска Русија, и то је била побједа небеског над земаљским, након голготе коју је прошао руски народ“, оцијенио је Епископ Методије, додајућин да је неоспорни православни идентитет изблиједио и отишао у други план, а ипак, сачувао се и кришом настављао да води Русе кроз историју.
„Он се сачувао и после краха монархије Романових, јављао се у совјетско вријеме. И нас је одржала та духовна православна крв, као ријека понорница избијала је из страдања, неправди, прогона, самозаборава, идеологија лажи, крвних њива...није јој било умира од Јекатеринбурга до Голог отока“.
„Док се голготски пут Срба открио на Косову, наша браћа Руси су у 20. вијеку више пута били на раскрсници, између царства земаљског и царства небеског. С једне стране, западни притисак и западњаштво као напредак у категорији иманентног човјека, а с друге стране узрастање у оној сфери које је безмјерно. Том узрастању нужна је голгота. А има ли другог пута до царства Божијег сем Голготе и жртвовање себе за другога?Тај народ који је издржао голготу је народ будућности. Он је носилац величине и спаса читавог свијета. Јер, само народ који се прикује за крст спозна себе и смисао живота. Данас је Света Русија постала, не само дио православног свијета, него и његова посљедња тврђава. У пуном смислу ријечи – Света Русија, једино упориште православља“.
„У благом и светом Лику Христовом нађимо свој пут и свој смисао, ослободимо блудног сина из добровољног ропства и гријеха, сјетимо га љубави Оца његовог и радости непролазне и загрљаја од ког и пјесма и срце игра. Будимо оно што јесмо. И сјетимо се ријечи Светог Петра Цетињског с почетка и преведимо то на ово вријеме и рецимо: Проклет био сваки Црногорац који се одрекне себе. А то значи Христа, Православља, Русије, српства и свог часног и свијетлог коријена светородне лозе Немањића и Петровића“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
По одслуженој Литургији преломљен је славски колач и освештано славко жито поводом ктиторске славе Саборног храма у Никшићу.
Након Литургије одслужен је парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, као и генералу Југословенске војске у Отаџбини Драгољубу Михаиловићу, који је пострадао на данашњи дан 1946. године.
