Жетелачка
Оче, 'вала ти, шеница нам родила!
Златом се злате пољане равне,
крваре булке поносно, усправне,
благодат Твоја душе нам целива.
Не знамо сме ли данас да се пева,
тишина у пољу увек најављује олују,
тихо ,,Зажњеј, Ружо, твоја лака рука“
док се по црним рукама сунце разлева.
Оче наш, руке нам хладне и крваве
падоше још пре него златни снопи,
То Свето причешће земљица прима,
па крвцу нашу ко вино попи.
О, класци моји, ономад вам беше сетва,
радост и нада да своје убирате!
У зениту, пре рока, вам дође жетва,
ал‘ не напуни везилац своје нарамаке.
Оче наш, нек буде мир у тврђави Твојој,
од наших телеса зидан Јерусалим!
Сећање и помен спас су души мојој,
за земаљском правдом нећу да жалим.
Што син без оца оста, сестра још плаче,
Мајка црнину ни пред постељу не скида,
Што огњишта немам, због тог не хајте,
нег' ,,зажњевајте, мене не чекајте“!
Тутњи небо. Бог с нама и Анђели Божи!
Шеница још рађа и мој се род множи;
Од наших телеса зидине се сјаје,
навијај класове, јер жетва још траје!
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
