Type Here to Get Search Results !

БОЖИЋНИ ПОСТ

О црквеним звонима


Неизоставни део богослужбеног живота Цркве јесте употреба звонâ. Да бисмо читаоцима предочили богослужбену улогу звонâ, поставили смо следеће питање презвитеру Вељку Васиљеву: Можете ли нам образложити улогу звонâ у богослужбеном животу наше свете Цркве?


„Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале са поклицима. Све што дише нека хвали Господаˮ(Пс. 150, 6 – 10). Овим надахнутим речима завршава се последњи псалам, позивајући народ Божји да и кроз своје рукотворине прославља свога Творца (ср. IV Мојс. 10, 1 – 11).

У Старом Завету читамо о сребрним трубама које су обавештавале народ о почетку богослужења, док у почетку историје хришћанске Цркве, у време гоњења хришћана, звона нису постојала, али је епископ, преко својих гласника, обавештавао све вернике понаособ о времену почетка богослужења. По престанку гоњења хришћана, почетком четвртога века, настало је погодно време за настанак и употребу звонâ. Ипак, она нису одмах и свуда прихваћена, а начин њихове употребе се до данас мењао и развијао.

Када читамо црквени Типик (богослужбени Устав), можемо приметити да једна од првих свештенорадњи за коју се дају упутства јесте звоњење. То уопште не чуди будући да је реч о јединој свештенорадњи које су свесни како они који су присутни у храму на молитви тако и они који су, будући у својим домовима или на другим местима, удаљени. И једнима и другима звоно даје неки знак. Указује верницима да се храм припрема за богослужење, које ће ускоро почети, и позива их на њега, а оне који су одсутни – услед болести, послушања или неког другог оправданог разлога – обавештава да у храму почиње богослужење, те да за тренутак застану, прекрсте се и започну своје лично молитвено правило.

Најсажетији одговор на питање која је намена звона и чему она служе налазимо у молитвама чина њиховог освећења. У прозбама мирне јектеније ђакон нас позива да се помолимо да сви који чују звоњење буду покренути „на прослављање Имена Господњег и вршење заповести Његових; да [звоно] одгони нападе невидљивих непријатеља, да се брујањем звонâ умирују и утишују сви опаки ветрови, олује, громови и муњеˮ. Даљи поредак чина освећења звонâ нас, кроз освећујућу молитву, подсећа најпре на трубе у Старом Завету, које је свети пророк Мојсије, по заповести Божјој, начинио за синове Аронове како би они позивали народ израиљски да се поклонe Творцу и да се саберу на молитву (ср. IV Мојс. 10, 1 – 11). Потом се, према поретку чина освећења звонâ, архијереј или свештенослужитељ моли да звона добију „благодат одозго, како би се верни, слушајући њихов звук, утврђивали у побожности и хитали у цркву на молитву и слављење Имена Божјег и дању и ноћу… Јер Он Сâм, ради спасења и користи верних (…), чудотвори не само преко разумних и душеносних створења Својих него и преко бездушних, као што је жезал Мојсијев и бакарна змија у пустињи…ˮ

У првој глави Типика проте Василија Николајевића упознајемо следеће називе за звона, који се срећу у богослужбеним књигама: било, клепало, кампан, тјажкаја и звона. Реч је o различитим врстама звонâ каква и данас постоје у светогорским манастирима, са прописима када се која врста употребљава. Најчешће се данас у манастирима најпре клепа, а потом се, пред почетак богослужења, звони у једно звоно, и то уколико се не служи недељно или празнично богослужење, или се звони у више звона ако је недељни или празнични дан. Често и у самом храму постоји неко било, којим се монаху на звонику даје знак да почне да звони у звоно, јер не може увек разговетно да се чује читање и појање из цркве. У парохијама се клепало користи само у Страсној седмици, поготову на Велики петак, дан када се, према нашем богослужбеном предању, звона не оглашавају.

У току богослужења звона обавештавају о најзначајнијим деловима службе. На Светој Гори и у другим манастирима звона опомињу монахе који су на послушању у кухињи или другде (па су због тога ван храма) да се ближи део службе на којем би сви желели да узму учешћа, те да се припреме и пођу у храм. Тако у Светогорском богослужбеном Уставу читамо: „Црквењак пред почетак читања Синаксара твори поклон испред игумана и одлази у припрату да током читања Синаксара звони у железно било ван храма. Овим позива све оце који су на неком од послушања да дођу у храм на девету песму.ˮ Из овог кратког одељка сазнајемо на који начин звоно позива све монахе да дођу у храм и буду присутни када се пева Честњејшују, када се кади цео храм.

Свети апостол Павле у својој Посланици Солуњанима казује да хришћани треба непрестано да се моле Богу (I Сол. 5, 17). У манастирским заједницама је овај идеал нарочито заступљен, те монаси, шта год да чине, раде то уз молитвени вапај Господу. Самим тим, јасно је да се све свештенорадње које се односе на богослужење врше са израженијом молитвеном дисциплином. Због тога, у појединим типицима, примера ради у Типику преподобног Саве Освећеног из Палестине, постоји упутство о томе како монах који има ову дужност треба да се моли Сведржитељу: „Ударати у велико звоно, не сувише споро, појући Непорочан или дванаест пута појући педесети псалам. Затим отиди у храм и упали сва кандила и спреми кадионицу, а затим отиди у храм и звони у сва звона.ˮ По процени појединих литургичара, ово прво звоњење – уз изговарање сто седамдесет и шест стихова 118. псалма (или изговарање дванаест пута 50. псалма) пред свеноћно бденије суботом увече (свеноћно бденије по овом Типику предвиђено је сваке суботе увече) – трајало би око пола сата. Такође, ово сведочи о великој ревности монаха, јер су многи знали Непорочан, односно 118. псалам напамет.

У нашој помесној Цркви усталила се следећа пракса: за свакодневна богослужења се звони у једно, мање звоно; за недељна богослужења и за спомене већих светих – дакле, и суботом за вечерње и за вечерње уочи светих на чији спомен се служи света Литургија – звони се три пута: први пут – у велико звоно пола сата пред почетак Литургије; други пут – два или три звона петнаест минута пре почетка Литургије; трећи пут – сва звона пред сам почетак Литургије. Када је реч о највећим празницима – Господњим и  Богородичиним – сва три пута се звони у сва звона. Свако звоњење је у трајању од једног до три минута. Међу другим православним народима постоје сличне традиције. 

У појединим храмовима и манастирима, поготову у Русији и на Светој Гори, постоји много мањих звона разних величина, те вешти звонари стварају различите мелодије за различите празнике. Постоји још један обичај на Светој Гори Атонској, који се односи на период Светле седмице, а то је да ко год у току те седмице дође у посету манастиру у било које доба дана, може да звони у звона. Тиме се истиче оно што је симбол звоњења: после ћутања звона на Велики петак, радост Васкрсења Христовог желимо да саопштимо васцелом свету.


Виноград Господњи, о Педесетници 2022. године, стр. 18 – 19.


Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Рубрика