Type Here to Get Search Results !

БОЖИЋНИ ПОСТ

Улазак у храм и излазак из храма


Обиље асоцијација нуди књига Поетика жртвеног обреда, која ми се представља као спектар боја добијен преламањем сунчевог зрака кроз белоусијану и густогасовиту призму интелектуалног, интуитивног, осећајног и перцептивног богатства песника и есејисте Миодрага Павловића. У који ред литературе ваља сместити Павловићеву књигу Поетика жртвеног обреда? У њој је, можда, највише речи о археологији и о митологији, али она дише и етнологијом, историјом религија и историјом уметности, огледима из књижевности…


Ова књига је ипак највише оно што јој наслов казује: песнички, што ће рећи, самосвојан и оригиналан приступ, вероватно најстаријем људском феномену: жртвеном обреду. Свеједно да ли Павловић пише о Лепенском виру, Мегалитима и Одисеју, апостолу Павлу, Едипу или Хелдерлину и Достојевском, моћна река поетског излагања главне теме и поред делтастих рачвања основног тока, поуздано и сигурно се ваља према своме утоку – епилогу: Излазак из храма.

Какав одговор може да пружи човек Сфинги и њеним питањима? Колико је уопште таквих питања која нам задаје Сфинга кроз векове? Чинило се на почетку историјског времена, или најкасније у периоду микенске културе, када је Сфинга први пут споменута, да питања нема много, можда чак само једно. Што је историјско време више одмицало, приближавајући се нашем веку и његовом крају, судећи бар по питањима и покушајима одговора које Павловић предузима у књизи Поетика жртвеног обреда, број Сфингиних (читај: човекових) питања порастао је до забрињавајућих размера. Али не повећава се само број питања, хитрих и мислених у нашег писца, већ и број истих таквих одговора.

Павловић није философ, али и он попут овог почиње да размишља „од почетка”: од елемената (ватра, вода, земља, ваздух), човековог искуства са њима и његовог односа према целини, од могућег значења првог обреда, преко разноврсних облика жртве и ослобађања ритуала у митској интерпретацији, до прелажења ритуалне жртвене страсти у језичко уметничко дело, у књижевност. Ова узбудљива шетња од раног палеолита до модерне поезије, која се опет враћа на митске теме, у ствари шетња кроз еоне, подстиче и шетача-читаоца, са пажњом која непрекидно расте у току читања, да поставља себи нова питања, као и да тражи од себе сагласност или одбијање сагласности са могућим, увек ненаметљивим и обазривим одговорима које нуди Миодраг Павловић.

На коју ме је сопствену „фигуру” подстакла вишезначна Павловићева пируета у књизи Поетика жртвеног обреда? То је био, најпре, опречан пар сећање–заборављање, као једна од две или три матичне нити које повезују Павловићеву књигу у једну чврсту целину, обухватајући обред и жртву као доследну, јер и прапочетну човекову потребу за континуитетом свесних и несвесних збивања. „Сећање је велики захтев” – пише Павловић – „и велика строгост, али није сигурно да се од њега живи, нити да се с њим добро живи”.

Човеку, као јединственом бићу на Земљи, а можда и у васиони, постављени су необични и несумњиво одговорни и тешки задаци, када је реч о сећању и заборављању. Једна стара психолошка теорија, која нам је дошла из Француске, хоће да у заборављању види чувара памћења. Ова мисао је несумњиво тачна. Човек би постао неко ново чудовиште света када би све памтио. Па ипак, он јесте једно такво чудовиште, јер заиста све памти, само што то памти материја или несвесни дух у њему, а не његова свест. Чудновато је колико је свести, наизглед, потребно мало сећања. У свакодневном животу у коме је човек заокупљен понављаним конвенционалним мислима и радњама, оно што му је потребно из магацина сећања није много, и то му је сасвим довољно да релативно успешно извршава мање амбициозне задатке које му друштво и које он самом себи поставља.

У иоле креативнијем послу, захтеви наше свести позамашној залихи сећања већи су, да би у оригиналном стваралаштву креативних људи ови захтеви били максимални. Постоје и друге изузетне ситуације у животу човека, као што су стање организма и свести под утицајем високе температуре, дроге, после трауме главе, затим су ту разни парапсихолошки феномени и свакако мистичка стања, али и психозе са халуцинацијама, када одједном, оживи наше памћење дозивајући и невољно непозната, у ствари потпуно заборављена сећања, често из најранијег детињства, или из оних периода протеклог живота у којима смо доживели нешто врло интензивно, али и врло кратко.

Већ смо чули да је сећање велика строгост и да оно обавезује. На шта нас обавезује сећање, тј. памћење? На моралност, ако под моралношћу разумемо и непрекинутост трајања нашег Ја, као и нашу бригу према истом таквом непрекинутом трајању Ти. Ото Вајнингер с правом сматра да нема генијалног човека који нема изванредно памћење. Памћење за Вајнингера није само логички и етички феномен, оно је морално „јер једино оно омогућује кајање. Свако заборављање по себи је неморално. Стога пијетет јесте и пропис морала: човеку је дужност да ништа не заборави.” Овакви Вајнингерови захтеви могу изгледати претерани и намењени неком другом човеку у неком другом времену земаљског постојања. Они су, међутим, и те како данас потребни када заборављање опет преузима злокобну функцију у животу појединца, народа и историјских догађаја који су се одигравали и у народима, нама блиским.

Довољно је распознатљив мучан и дуг процес који читав један народ успева да доведе до реалистичког и релативно истинитог сећања на неки непријатан или и стидан протекли период његове историје. Пошто није увек пожељно бити до краја одан, иначе привлачном телеолошком принципу збивања у историји, јер нека историјска збивања, никако безначајна и без последица, као да волшебно усахну заувек у атемпоралности преисторије (која прати као сенка темпоралност историје). Чини ми се да је оправдан Вајнингеров позив на моралност, пре упућен појединцу него историји, пре индивидуи него друштву, а највише личности, када је индивидуа израсла у личност. Све оно, наиме, што не разумемо у историји и њеним невероватним и противуречним збивањима, и поред веома оштроумних, па и привлачних тумача историје (Шпенглер, Берђајев, Тојнби), уверен сам да можемо и морамо да разумемо када је у питању лични историјски призор, код неког више, код неког мање драматичан, али увек, код сваког човека – друкчији, нов, непоновљив, оригиналан.

Оним што мит прича када се ритуал више не разуме, а што философска анализа (нарочито пресократоваца) преузима од мита и делимично предаје литератури, расплињавајући тако све више историјско и аисторијско сећање на обред и жртву, разламајући давни целовит мозаик у низ разбијених делова које више нико не зна да повеже и врати у првобитно јединство, у личном напору присећања, које некад достигне само дно бића, постиже се немогуће: Улазак у храм.

Искреним и поштеним, што значи и моралним актом силажења у сопствени лавиринт (силажење у себе није исто што и Орфејево освртање), у коме нам је једина сигурна светлост сећање, ми најпре постижемо обнављање непрекидности свести као услова, не само смисла збивања већ и задовољавања каузалности, односно логике збивања. Без оваквог претходног „чишћења вашара у индивидуалном несвесном” (Јунг), сваки приступ архетиповима колективно несвесног збуњује, плаши или дезоријентише. Било да је у питању артефицијелна телеологија, или изненадни и нетражени скок у акаузалност збивања, без претходног обнављања сећања, човек је угрожен неурозом, психозом или неком другом бизарном раздешеношћу своје психе.

Поћи, међутим, низ Аријаднин конац сећања, тегобан је па и опасан пут, јер он пре свега обавезује. Откривање увек нових дворана у пространом подземљу људске психе, не упоређује се случајно са археолошким ископавањима, нарочито оним неког храма. Скоро је правило да сваки значајни храм лежи на темељима бар два, три или више слојева неког пређашњег храма. Такав је случај, на пример, са црквом Светог Климента у Риму, или са црквом Светог Петра код Новог Пазара. Не бисмо се изненадили, као што се ни Павловић не изненађује, када бисмо на дну сваког значајнијег храма пронашли палеолитску пећину која је већ служила као храмовни простор, понекад још и пећину сликану задивљујућим сликама.

Као што археолозима помаже њихово историјско памћење приликом све дубљих копања, тако и ходочаснику у храм (свога бића-које-јесте, према слици и прилици Оног који је за себе рекао: Ја сам онај-који-јесам!) помаже сећање не само на протекли лични живот већ и сећање на освешћени космички принцип. Свако проширено сећање не води само уназад и унутра, оно је у ствари услов за Излазак из храма.

Свако истинско улажење у храм је морални чин. Како? Онако како је то Ото Вајнингер, Јеврејин који је преко протестантизма покушао да постане хришћанин, а у ствари на најбољи начин остао у правим јудеохришћанским традицијама, изрекао: преко кајања. Када сећање осветли нашу прошлост (индивидуалну, породичну, националну и општечовечанску – застоји су могући и чести на свакој од оних степеница којима се све дубље силази) и када је она стварно сагледана у њеним ужасима и ружноћама, остаје или кајање, или панично бекство из храма на површину свести, и што даље од Њега.

Колико је заборављање нормално, можемо сада боље да сагледамо. Као што смо рекли, човеку је дато, буквално од рођења (истраживачи пренаталне психологије тврде и раније) да ништа не заборавља, нарочито од свега доживљеног, али и наученог, стеченог. Тек у памћењу (пренаталном или преегзистентном?) човек постаје онај-који-јесте, и тек тада он може и треба да се манифестује, да изађе из себе-храма. Заборављање, као намеран или ненамеран акт, као потискивање (а онда са обавезним неуротичним повратком потиснутог), заборављање као болест хипохондрије, заборављање као склероза, неморалан је акт човека који одриче Биће, коме је пре до ахасферског путовања земљом без улажења у храм и излажења из храма. Сећање праћено кајањем, чишћење је себе микрокосмоса и тек тада давањем себе другима, делима милосрђа без икаквих других жртава – Излазак је то из храма.

Онај човек који је, даром Неба, од бачености у свет, стигао на Пут (Тао) више пута у току свога живота излази и поново улази у Храм. Ако достигне у неком тренутку „peak experience”, осећа се као да је свуда у храму, као да је све храм. Христове речи о разарању Храма и поновном његовом подизању после три дана, алегорија је блиска сваком мистичару. Осим врхунских мистичара, међутим, свим другим људима неопходан је и један видљив храм. Можда је у праву Павловић када мисли да су и хришћанство и будизам били на почетку нехрамовне религије. Павловић чак каже да је Христос имао одбојан однос према храмовима, јер је човек сам главна храмовна институција.

Очевидно је, ипак, да човек, слаб и немоћан какав је најчешће, не може без храма. Ово би могао, истина, да каже Мали, а не Велики Инквизитор. Није потцењивање човека, ипак, када се каже да је човек одувек имао потребу за храмом, сматрам, пре свега, зато што га је видљив храм подсећао на невидљив Храм. Храм је место обредног окупљања, саборне литургије, обредног чина жртвовања и прихватања жртве, једном речју, храм је место сећања у име Сећања, сећања ради кајања, односно поништавање заборављања које води у ништавило безимености и безобличности. Свако улажење у храм је шанса да се у Храм стварно и уђе, у Храм у коме се ништа не заборавља, јер све у њему има своје значење и смисао. Слично и Миодраг Павловић завршава своју надахнуту књигу Поетика жртвеног обреда, која је и мене загрејала за овакво писање, следећим речима:

„Чување обредности коју човек познаје од раних часова своје преисторије, као и обнављање сакралне форме, даје једну стабилност сакралном аспекту живота.”

Без сакралног вида у животу, профани вид (буквално онај „који се налази ван храма”) изгубио би сваки смисао свог постојања.


*Владета Јеротић, Одшкринута врата. Миодраг Павловић, Београд 2011, стр. 46–53.


Извор: Теологија.нет

Рубрика