Беседа Епископа Григорија на донаторском скупу „Обновимо храм – обновимо Мостар“
Ваша Светости,
ваша Преосвештенства,
драга браћо и сестре,
даме и господо,
драги пријатељи,
У овој посебној прилици желио бих да вам говорим о једном за овај град, али и за мене лично важном симболу који ме подсјећа на један од најтемељнијих аспеката Христовог учења: на мир. Тај симбол је ријека. Вјерујем да се питате шта то ријека има заједничко с миром? У чему је њена симболика? Као што сви знате, ријека увијек тече између двије обале и узрок је њихове раздвојености и супротстављености, али истовремено је она и нераскидива веза између тих обала.
Када год размишљам о симболици ријеке, сјетим се нашег Мостара и Неретве. Сјетим се и чудесно лијепог моста, који повезује двије обале, јер да бисмо повезали двије обале, потребно је да направимо мост, да изградимо брод, или да направимо скелу, иначе ће обале остати заувијек раздвојене. Ове мостарске – на источну и западну. И колико год мост био моћан и снажан, постоји непрестана опасност да се та спона између двије обале прекине. Дакле, када посматрамо ријеку, ми, у ствари, полако схватамо колико је тешко градити мир.
Овај симбол увијек ће ме подсјећати на Мостар, прије свега на цркву и храм који је био изграђен да као нека лађа повезује десну и лијеву обалу. И као што с лађом у турбулентним временима бива, и Мостар је био потапан и уништаван.
Када сам деведесетих година прошлог вијека први пут дошао на потпуно разрушене темеље цркве, заједно с нашим тадашњим патријархом Павлом и владиком Атанасијем, за које можемо рећи да су заиста блаженог спомена, осјећао сам апсолутну немоћ да било шта промијеним. Убрзо након тога постао сам епископ захумско-херцеговачки, у својој 31. години, након рата, млад и недовољно искусан за све препреке које су ме чекале, у вријеме када новца за обнову разрушеног нису имали ни држава ни појединци. Осјећао сам се у том тренутку потпуно беспомоћно и нисам назирао начин да овај брод поново саградим.
Међутим, након кратког времена прихватио сам један мото који је почео да ме оснажује, а он је гласио: ,,Чему храм ако не доноси мир, чему лађа ако не повезује двије обале?”. Тада сам посјетио муфтију мостарског, Сеид ефендију Смајкића, и преузвишеног бискупа католичког, Ратка Перића, у Мостару, рекавши им том приликом отворено да ако нису спремни да ме подрже у том подухвату, ако нису спремни да подрже мир, ако сматрају да не треба да изградимо тај срушени храм, онда га нећемо ни градити тамо гдје није добродошао.
И гле, догодило се чудо. Њихов одговор је гласио: „Бићемо с тобом“. Од тог тренутка понављао сам у себи оне свима добро знане ријечи: ,,Сила Божија се у немоћи пројављује”. Почели смо да градимо храм, а истовремено да градимо мир с тадашњим такође веома важним и добрим човјеком, градоначелником Љубом Бешлићем и с незаборавним предсједником исламске заједнице, г. Рамизом Јеловцем, али и са свим добрим људима града Мостара. Укључили смо у то, наравно, и владе из Бањалуке и Сарајева, из Кантона, из Србије, али и других држава које су биле спремне да помогну. Данас, будући да долазим из Њемачке, подсјећам вас да никада не треба да заборавимо да је њемачка влада обновила стару цркву у Мостару, која је такође била срушена. Помагале су и Турска, Шпанија и друге земље, и то што се ми данас налазимо на овом мјесту треба да захвалимо свима њима.
Они недобронамјерни ће рећи: храм је изграђен, али мир није. На то им одговарам: Храм је изграђен управо зато да би служио миру, а служити миру значи непрестано се борити за мир. Данас се усуђујем поручити драгом епископу и брату Димитрију да никад, ама баш никада не заборави оне ријечи да храм није Божији храм уколико основна проповијед у њему није заснована на оној важној јеванђелској реченици: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, јер наша прва молтива на Литургији након ријечи „Благословено царство“ гласи у „У миру Господу се помолимо“ и „за мир свега свијета и за спасење свих људи.“
Драги пријатељи, драги донатори, поштоване даме и господо, чудесни Антоан де Сент Егзипери је, у својој књизи Тврђава, написао: „Ако хоћете да завадите народ, онда му баците бисере, а ако хоћете да помирите народ, онда му дајте да гради храм и да гради град“. Ви сте данас, дошавши овдје, показали своје опредјељење да градите мир, јер је управo таква опредијељеност неопходна да би се саградио храм. Можете свој новац, своје сребро, бацити на плочник да завадите народ, а можете га дати том истом народу да га угради у храм у којем ће се молити и који ће молитвом заједно градити.
Један свети отац још у петом вијеку записао је мудру ријеч упућену дародавцима, добротворима, свима који су спремни и који желе да чине милост. Поручио им је сљедеће: Нека се у вашој руци ваша драхма (то јест ваш динар, марка или евро) озноји, што је значило да добро пазе коме ће и како милостињу дати. Ово је велика мудрост и она не значи шкртост, него, према оној Аристотеловој, означава златни пут, средину између расипништва и тврдичлука. Ако је неко овдје данас дошао да буде тврдица или расипник, промашио је мјесто и адресу.
Драги пријатељи, ако вјерујете овим мојим ријечима и искуству које носи у себи свето предање на које се позивам, и ако вјерујете искуству које смо стекли заједно градећи мир, онда вам предлажем да своје бисере, свој новац, уложите у овај храм и да као донатори и инвеститори само једно из њега чујете – да се у њему проповиједа мир и да се у њему моли за мир.
Браћо и сестре, даме и господо, хвала вам много на привилегији да вам се данас обратим. Нарочито благодарим на указаном повјерењу теби, драги брате и оче Димитрије, али и свима вама који волите наш Мостар, град на чудесној ријеци, у којем је небо тако близу земље, град у којем је лијепо бити када је у њему мир и у којем је страшно постојати када је у њему рат. Зато ми који смо се трајно опредијелили за мир треба данас ту опредијељеност да покажемо својим дјелима.
Ваша Светости, много хвала и Вама што се дошли у Мостар и својим присуством пружили подршку овом догађају, али и самом миру. Дај Боже да се ово велико дјело заврши и да никада нико не каже „Ја сам ово изградио”, него да заувијек говоримо: ,,Ми смо градили овај храм, и градећи га, ми смо градили мир.“ Није лако градити храм, није лако градити мир, али тешко да има ишта узвишеније од ова два подухвата на Земљи.
