Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.
Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије.
Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.
Историјат
Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.
У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.
Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.
Манастир, град и држава
Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава.
Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.
Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.
При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.
Три велике светиње
Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука.
Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице.
Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју.
Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру.
Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.
Ризница
Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године.
Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима.
Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека.
Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека.
Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке.
Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496).
Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других.
Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека.
Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године.
Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.
Архив
Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори.
Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора.
Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.
Једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста
У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему.
Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје.
Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста.
Јован Маркуш
