Јеромонах Григорије светогорац: Видесмо Светлост истинску
После причешћа свештеник благосиља народ говорећи гласно: Спаси, Боже, народ твој и благослови наслеђе твоје (Пс. 27,9).
Народ: Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога; нађосмо веру истиниту, клањамо се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла. [само у грчком тексту:
Ђакон: Узнеси, владико]
Свештеник кади три пута говорећи тихо:
Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава твоја.
Подигавши свети путир, говори пред светом Трпезом: Благословен Бог наш.
и окренувши се према народу, продужује гласно: Свагда, сада и увек и у векове векова.
Народ: [само у грчком тексту: Амин, амин, амин. На отпуштење греховa и на живот вечни.] Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју.јер си нас удостојио да се причестимо светима твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој свешињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.
Кроз свето Причешће верник прима у себе Светлост истинску. Његова душе се сједињује са Христом, Сунцем правде. Ум његов “се сав несмешано меша са Богом и озарује божанском светлошћу” (Авва Филимон) Христос верноме причаснику постаје:
“Светлост и мир и радост, живот, храна и пиће,
рухо, покров, заклон и дом божански…
сунце истинско и незалазно, вечно сјајна звезда и
светиљка која осветљава унутрашњост куће његове душе.”
(Свети Симеон Нови Богослов)
У своју душу нисмо примили тек “понеку сунчеву зраку, већ сам диск” Сунчев. Постали смо по благодати многобројна сунца која прате једино Сунце. Јер Христос, “пошто све обухвати силом Своје светлости, достојнима дарива непрекидну и непрестану светлост и пројављује их као сунца” (Свети Григорије Палама).
Откривајући сопствене опите из свог светог живота, свети Григорије Палама говори о томе како човек улази у просторе истинске Светлости: Христос, не само што је сјединио Своју божанску ипостас са човечијом природом, него се непрестано “сједињује са човечијим ипостасима док самога Себе меша са сваким верником причасним Његовом светом Телу. Тако заједно са нама постаје једно тело и преображава нас у храм целе пуноте Божанства, јер у Телу Христовом обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9). Како, онда, да не озари божанским светлозарјем Свога Тела – које је у нама – душе оних који се достојно причешћују, као што је некад осветлио тела Својих Ученика на гори Тавору?”
Светлост Христова просветљава целог човека и води га до созерцања тајни Божијих: “Присуство божанске Светлости, будући да је она проста и јединствена, сабира причасне душе и обраћа их њој… Силе њиховог умног вида води у скривене дубине Божанства и даје им способност созерцања и познања великих тајни” (Преподобни Никита Стита)
Евхаристијска Тајна – тајна Сунца правде – осванула је у нашем свету од Светлости Оца, чинодејствује је Светлост света, Христос, а освећује Светлост Утешитељева. Пророк Давид пре Христовог доласка пророкује: у светлости Tвojoj видимо светлост (Пс. 35,10). И ми сада, након божанственог Причешћа, “видесмо и открисмо Сина Божијег као светлост, од светлости Оца, кроз светлост Светога Духа. И проповедамо као сажето и кратко богословље Свете Тројице… Светлост и Светлост и Светлост, али једна Светлост, један Бог” (Свети Григорије Богослов).
Када вештаственог човека осветли божанска Светлост, он напушта вештаство и сједињује се са Богом:
“Опет ми Светлост светли, опет се јасно вuдu,
опет се отвара небо, опет се разгрће ноћ,
опет прожима cвe, опет се вuдu само,
опет ме изводи изизван свег што оком се вuдu…
И тако сам унутар свега, но ипак ван васцеле твари.”
(Свети Симеон Нови Богослов)
Светлост света – Христос – разгони сву таму овога века. Отвара небеса и води нас у нови век. Онде се верни сусреће са Светлошћу, које је “красота будућег и овога света, беспочетно и вечно Царство Божије” (Свети Григорије Палама). А тамо, у Царству, ноћи више неће бити и неће требати светиљке, ни светлости сунчане (Отк. 22,5). Онде је све обасјано светлошћу лица Христовог.
* * *
Цела божанствена Литургија, као предизображење будућег Царства, обасјана је светлошћу Христовом. Свети преподобномученик Јаков Светогорац, својим чистим очима видео је невидљиво: “Када је свештеник почео да се одева у своју свештену одежду да би служио Литургију, засјала је пред њим светлост анђела, нешто слично светлости зоре. Када је почео чин Проскомидије, дошла су четири анђелска реда и поставила се на четири места у храму. Пошто је свештеник савршио Проскомидију и покрио часне Дарове светим покровцима, неизмерна светлост их је прекрила: чулни покровци су, наиме, откривали умну светлост која је прекрила Светиње. Када је дошло време великог Входа и када је свештеник изашао са Светињама, светлост је била пред њим и прекрила све верне. Када су затим Светиње положене на свету Трпезу, она светлост је кружила око њих као какав месец. Унутар те путање налазили су се свештеник и Светиње, а изван ње су побожно стајали Анђели, не усуђујући се да приђу. Од благочестивог свештеника светлост се не удаљава, него се с њим сједињује, а из његових уста избија огањ када чита Јеванђеље и изговара молитве. А када подигне руке, из врхова његових прстију излива се светлост.” Светитељ даље приповеда: “Видео сам Госиода после Освећења, седео је као Младенац усред светлости на светом дискосу… И када се савршила божанствена Литургија, поново сам видео пречистог божанског Младенца, како се, заједно са светим Анђелима, поново узноси на небо.”
Јеромонах Григорије светогорац
