Архимандрит Рафаил (Карелин): Беседа на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова
Браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу говори се о проповеди Господа Исуса Христа на обалама Галилејског језера. Галилејско језеро или Тивериадско море је једно од најлепших места у Палестини, а можда и у целом свету. Стиснуто међу стрме обале оно личи на кристалну чашу. Његова прозирна вода, у којој се небо огледа, личи на плави топаз опточен смарагдом, односно околним шумама и цвећем. У Галилејско језеро на северу се улива света река Јордан. Њене снажне струје се, попут сребрних оштрица, дубоко заривају у мирну језерску воду. На југу се Јордан излива из Тивериадског мора и јури ка Мртвом мору. Та река се час уздиже међу литице, које га стискају у свом каменом загрљају, час се разлива по долинама, а час се њени брзаци обрушавају низ стрмине. Тада се хиљаде дијамантских капљица у зрацима сунца прелива у дугине боје и као некаква круна овенчава ту свету реку.
Јордан се улива у Мртво море у којем нема живота. Ех, како само то море личи на душу непокајаног грешника! Благодат Божија призива га на покајње, али он остаје глув и нем. Господ је проповедао на обали Галилејског мора. Народ се тискао се око Њега. Једне је привлачила и пленила небеска сладост речи које су излазиле из Исусових уста, други су били жељни исцелења и хтели су да се макар дотакну крајичка Његове одеће. Неки од њих били су срца разбијеног и препуног туге па су желели да их Господ погледа Својим блиставим очима и да се под топлином Његовог погледа залече крвоточиве ране њиховог срца.
Неки су у Исусу Христу видели Спаситеља света. То су уистину били најсрећнији људи! Они су заборавили на своје болести, на тугу и на цео свет јер су у Њему препознали Месију, Сина Божијег Који је дошао на земљу. Њихова срца немо су узвикивала: “Осана!”
Браћо и сестре, Господ је рекао да нико не зна одакле долази Дух Свети и куда иде (види, Јн. 3, 8). Но ако човеково срце осети благодат, то ће му се открити, а од тога не постоји већа и лепша радост на овом свету. За неколико таквих тренутака човек би радо дао цео свој живот.
Господ је сео у једну лађу и из ње проповедао народу који се налазио на обали. Кад је завршио проповед, рекао је Петру да баци мрежу у море, а кад су је извукли, била је пуна рибе (види, Лк. 5, 4).
Лађа на којој је Христос стајао символизује Цркву Божију, а море наш живот. Море је мирно и одише нежношћу све док се изненада небо не помрачи, док га не прекрију црни олујни облаци. Тада морски таласи појуре попут коњаникâ и спремни су да на свом путу све разоре. Кад смо у Цркви, онда је невидљиво поред нас Христос Спаситељ. И ма колико биле страшне буре, ма колико се високо, попут планина, уздизали таласи, и ма колико беснели и хучали, попут пробуђених дивљих звери, на том броду нису страшне ни олује, ни муње које небо парају, ни громови који, чини се, и саме планине потресају зато што је у том броду Онај Који је створио Небо и Земљу.
У црквеној символици риба је знак хришћана. И као што риба може да живи само у води тако и хришћанин вечни живот добија само у Светој Тајни крштења и живи у благодати Божијој. У стара времена, за време прогона риба је за хришћане била знак препознавања. Уколико би човек при сусрету с неким врхом свог штапа нацртао на земљи рибу, онај други би у њему препознао свог брата по вери, препознао би хришћанина.
Треба рећи да се на грчком риба каже ихтиос и да прва слова те речи значе Исус Христос Син Божији Спаситељ. Бродско сидро у црквеној символици означава наду. Неки људи често питају зашто је крст на куполи цркве понекад приказан у виду нечега што личи на полумесец. Ради се о томе да је у стара времена крст приказиван на сидру, као на некаквом подножју, што је символисало да је вера у Бога једино утврђење, једини могући мир и непоколебива нада наше душе. Као друго, месец символички означава Цркву. И као што се на Месецу види светлост сунчева тако и Црква духовну светлост, духовне силе и благодат добија од Христа Спаситеља.
Браћо и сестре, желео бих да вам сад одговорим на ваше питање зашто се на крсту приказује она коса попречна линија, а у подножју крста људска лобања. Доњи део те попречне линије символизује Христов пут у ад након Његове смрти као човека, где је проповедао Јеванђеље душама умрлих, а онај део попречне линије који је окренут нагоре означава пут од ада према рају, пут који нам је откривен смрћу и васкрсењем Христа Спаситеља.
Лобања означава Адамову главу. Постоји предање да је Ноје пре потопа унео у барку главу свог праоца као велику светињу и да је касније њоме благословио Сима, свог најстаријег сина. Кад је касније Сим основао Јерусалим, положио је Адамову главу поред самога града. Јерусалим иначе значи мир Божији, тојест означава место на којем човечанство треба да се помири са Богом, место распећа Христа Спаситеља. И заиста, по древном предању Христос је био распет управо изнад тог места на којем се налазила Адамова глава тако да је крв, која је текла из његових пречистих рана, кроз пукотине у земљи продрла дубоко у стену и обагрила Адамову лобању. То је означавало да су греси човечанства омивени крвљу Христа Спаситеља. То је, браћо и сестре, символика Крста.
Велика рибарска мрежа означава апостолску проповед. Апостоли су се целе ноћи трудили и ништа нису успели да улове. То значи да кад је човек препуштен својој снази, не може проповедати Реч Божију. Само благодат и сила Духа Светога могу извршити ту велику мисију – помоћи духовном просвеђењу народа.
Ми верници покушавамо да наше ближње и наше пријатеље обратимо ка Господу. Но ти покушаји веома често су неуспешни. Обично се испостави да је наша реч немоћна и она пре делује раздражујуће на човека и бива му одбојна но што га привуче вери. То се може објаснити тиме што наше речи нису прожете љубављу. Да бисмо с неким причали о вери, морамо се прво помолити Богу за спасење тог човека. Осим тога, браћо и сестре, никад се не смемо уздати у своју снагу. Треба да кажемо: “Господе, Ти Сâм живи у мени, говори кроз мене и Ти Сâм ме спасавај!” Након тога треба да проверимо своју душу, да видимо да ли је мирна. Уколико смо раздражени, у нашој речи ће се налазити отров гнева. Након тога треба да се преиспитамо да ли волимо тог човека. Уколико у нашем срцу нема љубави за њега, његово срце ће за нас бити затворено. Један богослов је рекао да се срце са срцем спаја само кроз љубав.
Након тога треба да се припремимо на то да се не наљутимо и не разгневимо уколико нас човек не саслуша. Треба да имамо на уму да је Господ свима проповедао, а да Га многи нису слушали. Колико Му је само људи одговорило мржњом, подсмевањем и страшном злобом. Зато кад одлучите да говорите о вери, припремите своје срце за невоље и искушења. Притом се трудите да мање говорите, а да више слушате и да покушате да разумете другог човека, да покушате да схватите његове потребе и да му помогнете, да схватите његову тугу и да га утешите. Може вам се догодити да вас он уопште не слуша зато што му се срце од туге у камен претворило. Али оно ће омекшати од љубави ваше отопити се као што се лед топи. Веома је битно да човека не поучавате само речима, него да му својим животом покажете пример, јер без тога ће наша реч бити само једна обична лаж.
Браћо и сестре, данас се Црква молитвено сећа светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, апостола љубави. Он је написао Јеванђеље, три саборне посланице и Откровење или Апокалипсу. За ту књигу свети Василије Велики је рекао: “Колико је у њој речи толико је и тајни!”
Све што је Јован Богослов написао има дубоки тајнствени смисао. Например, у једној од својих посланица пише: Старјешина изабраној Госпођи… Обрадовах се веома што сам нашао неке од дјеце твоје да ходе у истини, као што примисмо заповијест од Оца (2. Јн. 1, 1; 4). Шта значе те речи? Посланица је саборна што значи да не пише једној особи. Старешина или старац је у ствари он сâм, апостол Јован. На грчком је старац презвитер. Изабрана госпођа је Црква коју је Господ изабрао од свих народа света. Деца њена су хришћани, а ходе у истини значи да исповедају истинску веру и да је њихов живот у складу с јеванђељским учењем. Али, браћо и сестре, наш живот скоро никад није у складу с Јеванђељем. У томе се и крије страшна тајна јер кад не ходимо у истини, престајемо да будемо синови Цркве и ма колико се молили и у храмовима били, духовно и мистички смо јој туђи. На другом месту Јован Бослов каже: Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова. Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца (2. Јн. 2, 12-13). Овде се говори о различитом духовном узрасту хришћана. Деца су они који су се тек крстили и они су добили опроштај свих својих и прародитељских грехова. На следећем духовном ступњу су они који су тек ступили на пут хришћанског живота и ходе у благодати Божијој. Они су познали Бога као милостивог Оца. Зато је наш духовни пут увек пун радости и веома лак на самом почетку. Након тога апостол пише о младићима који су победили нечастивог. То је онај духовни узраст на којем смо дужни да се боримо против греха и својих страсти и на којем треба да ходимо путем подвига. Често су многи људи збуњени и питају се како то да су у почетку имали благодат и да су је касније на неки начин изгубили. То само значи да је тај човек прешао у следећи духовни узраст. Дете (у духовном смислу) није било способно за борбу и зато га је очито благодат чувала, као што мајка чува своје дете, а онда је стигло до узраста младића на којем треба да покаже да је Христов војник. Благодат је и даље с њим, само што је на неки начин од њега скривена. Овде апостол говори и о оцима који су познали Онога који је од почетка. То се односи на оне хришћане који су узнапредовали, на онај степен светости на којем хришћанин постаје наставник и отац. Он је познао Онога који је од почетка, тојест благодат Божија просвећује му ум и срце и даје му дарове мудрости, љубави и духовне спознаје.
Браћо и сестре, Јеванђеље Јована Богослова, за разлику од прва три Јеванђеља, названо је духовним Јеванђељем. У њему нам је апостол открио велику тајну, тајну да је Бог Љубав! Он је то и сâм сведочио током свог живота.
У житију Јована Богослова испричано је и то како је јеванђелиста за време проповеди обратио пажњу на једног младића, дивног лица и дивне душе, који се није одмицао од њега, као да је његов најоданији ученик. Кад је ради проповеди кренуо у друго место, поверио је тог младића надлежном епископу, а кад се вратио, упитао га је: “Где је благо које сам ти поверио?” Епископ није схватио питање па му је рекао да му никакво благо није поверио на чување. Тада је Јован рекао име младића. Епископ му је тужно одговорио: “Он је умро. Постао је разбојник тако да је његова душа умрла!”
Испоставило се да је младић постао вођа разбојникâ и да је био страх и трепет за околна места. Јован је тада кренуо на место где су се тада налазили разбојници. Они су, наравно, ухватили апостола и довели га његовом бившем ученику, који је стајао с ножем у рукама. Кад је видео свог наставника, бацио је нож. Савест му се пробудила па није могао да гледа старцу у очи и зато је почео да бежи. Јован је пожурио за њим довикујући му: “Сине мој, зашто мучиш свог оца?! Стани и покај се, а ја ћу умолити Бога да ти опрости све твоје грехе.” Младић је пао пред ноге апостолове и од тада је постао хришћанин и велики подвижник.
Браћо и сестре, Јован Богослов је пред крај живота био тако слаб да су га у храм носили на рукама. Више није могао као некад да проповеда јеванђељско учење, него је само понављао: “Дечице, волите једни друге!” Питали су га зашто стално понавља једне те исте речи, а он им је одговорио: “Зато што се у тој заповести налази цело Јеванђеље. Онај ко је испуни, биће спашен!” Амин.
