Свети владика Николај: "Касијана" - увод
Пред Ускрс једног благог пролећа јездила су три ландау фијакера из Сарајева ка манастиру Милешеву. Путници су били угледни Срби из Сарајева, који су за време Првог светског рата дали завет Богу, да ће у случају српске победе над Аустријом поћи у овај манастир, и над гробом Светога Саве принети благодарност Господару. То су били људи познати и уважени, који су са уласком српске војске у Сарајево ослобођени из тамница, надживевши многе хиљаде своје православне браће из Босне, која кончише свој живот страдањем и мучеништвом за своју веру, име и слободу.
Било их је свега дванаест, међу којима и четири госпође. Ми их нећемо све именовати, изузев тројице најпознатијих. Један је био Павле Сарајлија, од знаменитог оца Јове Сарајлије, трговца тканина и свиле; други др Петар Сумрак, стари лекар сарајевски, а трећи Марко Кнежев, национални радник и добротвор.
Пут је био дуг и заморан, те су они морали провести две ноћи успут на конаку, а тек трећег дана увече стићи у манастир Милешево.
Другог дана увече дојездили су у варошицу Прибој и пошли у оближњи манастир Бању на конак. У непосредној близини тога манастира, задужбини краља српског Уроша из XIII столећа налази се топла лековита вода. Пошто су се помолили Богу у храму и окупали у чудесном извору, у добром расположењу отпочели су – или управо продужили – свој разговор.
За једним столом седели су споменута тројица. Рећи ће Павле Сарајлија:
– Господо, ја вам морам сада открити једну тајну, пре него сутра стигнемо у Милешево. Ми сви имамо један заједнички циљ на овом путовању, а то је да испунимо свој завет у време преживљених ратних ужаса и принесемо благодарност Господу Богу за даровану нам слободу. Али ја имам и један посебан задатак, који ми је завештао мој покојни отац. Вама свима, као и целом Сарајеву, познато је име монахиње Касијане, иначе зване грбаве Јуле. Отац мој, који је био близак пријатељ са оцем њеним, оставио ми је овај рукопис о грбавој Јули, и пред смрт наредио, да га, кад будем могао однесем у манастир Милешево и тамо придружим неком писанију оца Калистрата, нашег домаћег духовника. Рано је још поћи у постељу, па ако желите, ја ћу вам тај рукопис мога оца прочитати.
– Желимо, желимо! Рекоше друга двојица.
Тада Павле извуче из своје торбе необични рукопис на хартији пожутелој од времена, и поче читати.
На насловном листу писало је:
Забелешка о кћери мога друга из детињства сада покојног Нићифора Милића, бившег велепоседника сарајевског и моме великом духовнику и пријатељу оцу Калистрату, игуману манастира Милешева. Забрањујем да се ово објављује пре моје смрти и свршетка аустријске владавине над Босном, што ће обоје, с Божијом помоћи, ускоро једно за другим следити. То је мој завет моме сину Павлу или његовим потомцима.
Прочитавши овај наслов Павле објасни:
– Треба да знате, господо, да је мој отац имао књижевног дара, и објавио многе чланке и песме у “Босанској вили”. Нићифор Милић био је његов нераздвојни друг. А игуман Калистрат одседавао је у нашој кући кад би долазио у Сарајево. Ја га се једва сећам. Као дете ја сам му целивао руку и он ме је миловао и благосиљао. Грбаве Јуле као такве ја се не сећам док је била у Сарајеву, али је се добро сећам као манахиње Касијане. Два или три пута она је долазила у Сарајево и нас посећивала. А сада чујмо шта мој отац пише о њој.
