Преподобни Јован Дамаскин: О природним и непорочним страстима
Исповедамо још да је Христос узео на себе све човекове природне и непорочне страсти. Јер узео је на себе целокупног човека и све што је човечије, осим греха. Јер грех није природан човеку, нити je у нас усађен од стране Творца; него он добровољно бива, утицајем ђавољим на нашу слободну вољу, и не влада нама насилно. Међутим, природне и непорочне су оне страсти које нису у нашој власти, које су, наиме, кроз осуду за преступање заповести Божије ступиле у човечији живот, као што су: глад, жеђ, умор, бол, сузе, пропадивост, избегавање смрти, бојазан, агонија (од које долази зној, и капање крви), те помоћ од стране анђела због слабости природе, и друге такве непорочне страсти које природно постоје у свим људима.
Све је то, дакле, Христос узео на себе, да би све то осветио. Искушаван је био и победио је, да би нама остварио победу и даровао природи силу да побеђује противника, како би природа која је давнином била побеђена, оним нападима којима је била побеђена, сада тим истим нападима победила давнашњег победитеља.
Но, онај лукави је извана, а не кроз помисли, наваљивао на Христа, управо као и на Адама: јер ни на њега није кроз помисао нападао, него кроз змију. Господ је, међутим, одбацио напад и расуо га као дим, да би оне страсти које су Њега напале и биле побеђене, биле и нама лако победиве, и да тако нови Адам поново спасе старога Адама.
Наше природне страсти су, зацело, биле у Христу и по природи и изнад природе. Наиме, деловале су у њему по природи онда када је допуштао да тело трпи оно што му је сопствено; а изнад природе, онда када у Господу природне страсти нису претходиле вољи; јер ништа што je у Њему не сматрамо изнуђеним, него је све вољно: јер вољом је гладовао, вољом је жеднео, вољом је страховао, вољом је умро.
