Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. фебруара 2024. године на светој Литургији у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету у Београду
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, драги студенти, одслужили смо свету Литургију, сабрали се и помолили се Богу и онима које је Господ прославио и на њих нама указао, а који су учили или се учили на овом светом училишту, које је наша Црква препозанала као свете и који имају у Календару наше Цркве одређени дан у који се славе.
Ми знамо да само Господ зна душу сваког човека, и оно што је споља и оно што је изнутра, и сигурни смо да Он не само још боље него ми зна, него истински прославља и многе друге који нама нису знани, а који су се учили и који су учили на овом светом училишту, али и на свим другим факултетима данашњег универзитета кроз време, зато што је заповест Христова и подстицај Његов ученицима својим, али и свима нама и свим људима до краја света и века: Будите свети као што је свет Отац ваш небески. И та Христова реч није реч која пада само на њиву која је споља видљиво оивичена као њива непосредне бриге наше Цркве, а то је образовање и васпитање, него реч Христова, као што говори јеванђељска прича, пада на разне њиве, и на путеве, и на асфалт, и на каменито тло. Она пада на разна места и готово по правилу свугде хвата корена, али плодови које дају различите њиве нису увек исти. Најчешће истински прави духовни плодови које може дати нека њива, али и сваки човек, сваки појединац, свака личност и свако од нас јесте њива на коју пада реч Христова. Плодови по правилу зависе од унутарњег делања и неговања семена које пада на тло које може бити различито. И зато данас славимо све оне свете које је наша Црква препозанала као угоднике Божје, који су учили или се учили у овом светом училишту наше Цркве, који је и део свеопштег васпитања и образовња у нашем народу, који је део универзитета и школаства као таквог. Плодови Духа Светог неретко остају скривени нашим физичким очима. Знамо да има много оних који су дарове које су добили од Бога слободом својом умножили и употребили тако да они буду у славу Божју, да прослављају Његово име и да буду израз љубави према свим људима, према својим ближњима. Зато славимо и оне који нама нису знани, али Богу јесу, и које ће Бог у дато време, кад то буде најбоље и најпотребније, прославити.
Будите свети као што је свет Отац ваш небески – то је звање, то је призив сваком човеку. Све што имамо, што јесмо, што мислимо, што говоримо и што чинимо треба да служи оставрењу тог призива Божјег и истовремено циљу нашег постојања. Зато та реч Христова, која је призив на светост, као лекција, као реч која образује и која васпитава не постоји као принцип нашег живота само од кад постоји школа онаква каква је данас нама позната нити та реч Христова за нашу Цркву има своју снагу и свој смисао од 1920 године само, или пак од седамнаестог века, од постојања и оснивања клерикалних свештеничких школа, и после тога сваког другог организовања школовања – или боље рећи, не постоји школа у нашем народу од седмнаестог века па наовамо, нити постоји универзитет у нашем народу од двадесетог века па наовамо – већ постоје само различити облици организовања који су плодови цивилизацијског развоја и стандарда, различити облици организовања учења које треба да има као своју потку, као свој корен, као садржај и као крајњи циљ управо овај призив Христов: Будите свети као што је свет Отац ваш небески или реч апостола Павла: Будите свршени.
Светост обихвата и подразумева целину нашег бића, целовитост и савршенство такође. То се не тиче само стицања спољашњих знања која су неопходна и која утичу или помажу да имамо једноставнији живот, не да бисмо се одмарали и пландовали, него управо да бисмо стицали најдуљбе спознаје и најдубља знања која извиру из овог призива Христовог, знања која имају за циљ познање Бога и познање човека. Шта нам вреди што нам је једноставан живот ако не проливамо зној, ако се не умамармо, ако је свуда око нас комфор, ако немамо самопознање, ако не познајемо тајну човека и ако немамо богопознање, а то је двоједина тајна и двоједина истина која управо јесте садржај речи призва Господњег: Будите свети као што је свет Отац ваш небески. Школа и универзитет, васпитање и образовање, постоје од кад постоји и та реч. Поред Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, који је једини Учитељ и Пастир, по слици Његовој и по Његовом призвању и дару светости Његовим апостолима и ученицима, а онда и светим оцима, школа постоји од апостолских времена. Принцип те школе кроз векове даје смисао свакој другој школи, јер преноси са колена на колено управо призив Христов: Будите свети као што је свет Отац ваш небески, а то значи да разумемо да је све у Христу, да је Он Почетак и Крај, Алфа и Омега, да научимо да без подвига, пре свега подвига љубави као дара који има сваки човек, ниједан други дар не може уродити плодом. Сви други дарови постоје да би се пројавио свопшти дар дат сваком човеку, дар љубави. Љубав се као основи дар, као темељ нашег постојања, пројављује кроз све друге дарове које има сваки човек као свој лични дар. Светост долази као дар од Бога. Онај који разуме на овај начин себе и своје постојање, своје дарове и таленте, он напросто отвара читаво своје биће, и ум, и срце, и тело на крају да оно буде простор пројаве благодати Божје и љубави Божје која позива све људе на познање истине, која позива сваког човека на распеће, на крст, али и на тајну васкрсења и победе које не постоје без Господа нашег Исуса Христа.
Зато, драги студенти, славећи свете које је наша Црква препознала и које је Бог нама открио, а који су овде учили и се учили, да бисмо се њима молили у исто време њихов пример и нама мора бити и треба да буде подстрек и слика. Они су, као светитељи Божји, знали да су теорија и пракса једно те исто у људском животу, јер је човек један и јединствен. Знали су да само онда када истински живимо, а то значи вером, молитвом и свеукупним јеванђељским подвигом, ми можемо бити увођени у истинску теорију, тј. у виђење и да само онда када имамо исправну теорију, исправну веру, веру православну којој се учимо овде и у нашем народу уопште, можемо имати могућност да имамо истински и прави живот. У том јединству живота и вере, учења и праксе, састоји се могућност и почетак нашег пута ка богопознању и ка човекопознању, тј. самопознању.
Нека би молитве свих светих који су учили и који су се учили у овом светом училишту, али и на сваком училишту нашег народа, биле са свима нама, да нам Бог да снаге да увек њиховим молитвама њих имамо као пример за углед, као подстрек да и ми можемо бити њихови достојни ученици, најпре ученици Светог Саве који је просветио и просветлио наш народ да мисли и осећа Христом и православном вером, да и светитељи из овог училишта као продужена рука и продужени Свети Сава, а сваки од њих и као продужени Христос – у векове векова, амин – заиста буду и покровитељи и подстрек како бисмо као заиста њихова достојна деца и ученици славили нашег Господа Исуса Христа у векове векова, амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
